U Evropskom parlamentu u Briselu deluje nova matematika. Pre dva dana javnosti se predstavila Frakcija identiteta i demokratije, desni blok devet stranaka pod idejnim vođstvom italijanskog šefa Lege Matea Salvinija. Takozvani „desni“ su do nedavno bili raspoređeni u tri frakcije i imali 142 poslanika; od jula će sedeti u jednoj i imati 73 parlamentaraca. Zašto se evropske javnosti toliko boje desnice kad ona po brojevima poseduje samo snagu korektiva?
Desnica u evropskom parlamentu se ujedinila, i to tako da je sad manja nego pre. Istovremeno je borbenija nego što je bila. To je interesantna situacija i za one koji se užasavaju desnice, i za one koji je biraju, jer i jednima i drugima nudi priliku za optimizam. Čaša je u oba slučaja napola puna. Kod konsenzusa u centru – konzervativni, socijaldemokrate, liberali, zeleni – stanje nervoze zbog skore propasti sveta bi do sada trebalo da se smiri, a nije. Desnica nije pobedila na evropskim izborima, nije osvojila ni trećinu, ni četvrtinu, ni petinu glasova.
Odnos mandata desne frakcije i ukupnog broja parlamentaraca je 73:751. Ako Britanija zaista izađe iz EU u oktobru ove godine i EU parlament padne na 705 poslanika, frakcija pod vođstvom Lege će držati desetinu mandata. Desnica takođe ima razloga da se raduje. Nema više skrivanja po tri-četiri frakcije, taj ko se svrstava uz novi blok, srušio je sve psihološke barijere, stavio sve na kartu nacionalnog i kulturnog identiteta i sad je moralno opremljen da podnese etikete sa strane. Između ostalih i onu kapitalnu optužbu da su tvrda desnica, tamo gde su oni ustvari samo nacionalisti obične svakodnevne sorte. Ako se pogleda sastav EU parlamenta, čaša je u Evropi zapravo za sve napola puna. Prazna je samo za Srbiju i Srbe.
Niti su Srbi iz Hrvatske, kojih, kad čitate komentare ispod nekih članaka u srpskim medijima, ima najmanje milion iseljenih i izbeglih, uspeli da među sobom skupe disciplinu za 55.000 glasova (skupljeno: 29.000), koliko je na kraju bio cenzus da jedan srpski poslanik ode u Evropski parlament; niti će većina u tom parlamentu, fiksirana na borbu protiv desnice, smoći koncentraciju da primeti kako je agenda proširenja Unije praktično izbrisana iz programa.
SALVINIJEV „IDENTITET & DEMOKRATIJA“
Ovako za sada izgleda struktura nove Frakcije identiteta i demokratije od 73 parlamentaraca:
Iz Frakcije nacija i slobode u prošlom sazivu Evropskog parlamenta dolaze italijanska Lega (28), francuski Nacionalni savez (22), austrijski Slobodari (3) i holandski Flamanski interes (3). Iz bivše Frakcije slobode i direktne demokratije dolazi nemački AfD (11). Iz bivše Frakcije konzervativnih i reformera dolaze Pravi Finci (2) i Danska narodna partija (1). Uz njih su još dve partije koje su sada prvi put ušle u Evropski parlament – Estonska konzervativna narodna partija (1) i češka Partija slobode i direktne demokratije (2), koju vodi češki nacionalista pod tradicionalnim slovenskim imenom Tomio Okamura.
Teoretski, s njima bi bila i holandska Partija slobode Gerta Vildersa, ali je propala na izborima i ispala iz Evropskog parlamenta. Bio bi i mađarski Fides sa svojih 13 poslanika, da je Viktor Orban to hteo. Bila bi i Bregzit-partija Najdžela Faraža sa osvojenih 29 mesta, ali to bi onda bio humoristički način objave da Ujedinjeno Kraljevstvo ipak ostaje u EU.
Od onih koji su unutra, Salvinijeva Lega je najveća grupa. Ona je protiv migracije, pogotovu islamske, ali istovremeno zahteva i računa na širu EU solidarnost. Ta kontradikcija znači da je Lega, pre nje Lega Nord, godinama mogla biti „potkupljena“, a njena ćutnja „kupljena“ od strane evropskih promigracionih snaga. Za tako nešto je bilo dovoljno da nemačka kancelarka Angela Merkel probleme Italije kao zemlje prvog udara migracionog talasa shvati kao problem EU, a nije. U ekonomskoj politici, Salvini traži omekšavanje odredbi iz EU Stabilizacijskog pakta (1997), prema kojima deficit državnog budžeta ne sme preći tri odsto bruto-nacionalnog produkta. U konsekvenci to znači porast italijanskog zaduživanja i pritisak Rima na Evropsku banku da otkupljuje italijanske državne obveznice i time finansira italijanski dug.
Prevedeno, Salvinijeva ekonomska politika je sumirana u njegovoj nedavnoj izjavi „ja moram da dam Italijanima da jedu“. Taj nacionalistički refleks Lege mogao bi da bude veliki izazov za mir i slogu unutar nove desne frakcije, prognoziraju i nadaju se veliki mediji nemačkog govornog područja. Ironija sudbine, ali i logička konsekvenca nacionalizma kao političke snage – kad se nacionalisti okupe oko zajedničkih fondova i šansi, brzo se postavi pitanje ko je od njih brži i uspešniji u podeli.
Francuski Nacionalni savez (bivši Nacionalni front) je druga snaga u novoj desnoj frakciji, a šefica Marin le Pen ikona evropskih nacionalista mnogo pre nego što se na toj sceni pojavio Salvini. Kao Lega, kao uostalom sve stranke iz ove frakcije, i Nacionalni savez razmišlja izrazito socijalno, ali nacionalno socijalno. I oni moraju da daju Francuzima da jedu. Pri čemu se naravno postavlja pitanje ko je za njih Francuz, iako nema naznaka da bi se u toj definiciji išlo ispod zakonskih odredbi da je Francuz svako ko sada, ovog momenta, poseduje francusko državljanstvo. Za nove je već pitanje.
Ako negde leži potencijal za svađu između Lege i Nacionalnog saveza, onda je on u činjenici da su francuske banke najveći evropski poverioci italijanskog državnog duga. Ako Italija zaustavi otplatu dugova, onda će francuski poreski obveznici plaćati za opstanak svojih banaka. Da do toga ne dođe, pritisak bi se preneo na Evropsku banku da svežom emisijom novca socijalizuje italijanski dug i raspodeli ga na sve EU građane. U finansijskom smislu to je isti onaj mehanizam koji je delovao u slučaju Grčke pre nekoliko godina, samo što bi efekat po EU sada bio najmanje šest puta dramatičniji, onoliko koliko je Italija po broju stanovnika veća i ekonomski teža od Grčke. Prijateljstvo Salvinija i Le Penove ne bi preživelo takav scenario, komentariše austrijski Prese.
Treća velika snaga nove frakcije je AfD. Nemački nacionalisti su generalno sumnjičavi prema evru kao valuti i doživljavaju ga kao staklenu figuricu u dućanu u kom kupuju slonovi. Popuštanje pred ucenama južnih EU članova ne dolazi u obzir. I ideološke razlike su relevantne. AfD na primer insistira na tradicionalnim porodičnim vrednostima i odbija gej-brakove, dok ostali nisu spremni da se previše suprotstavljaju duhu vremena, bez obzira na to šta o tome mislili. AfD ne prihvata ni ideju da je čovek, da su ljudske civilizacije krive za klimatske promene. Još jedna mala ironija u prijateljskom klubu evropskih nacionalista, kad se zna da su klima i ekologija postali glavni pravac dalje političke transformacije austrijskih Slobodara.
ŠTRAHE IDE U BRISEL?
Svi ostali članovi nove frakcije su bitno manji, imaju od tri do jednog poslanika.
Ali sposobnost austrijskih Slobodara da iznenade i šokiraju, da budu glavna vest u konstituisanju desne frakcije Evropskog parlamenta idućeg meseca nadilazi njihovu brojčanu snagu. Nema mesec dana da je Hajnc Kristijan Štrahe sišao sa svih funkcija, i državnih i partijskih. Čak se ne može reći ni da je oteran sa vlasti, da se borio da ostane, ili da je izgubio bitku. Presudan je bio osećaj lične sramote. Sam je 18. maja podneo ostavku, samo osamnaest sati nakon izbijanja Ibicagejta. Samo 24 sata posle njega, ostavku su podneli svi slobodarski ministri.
„Tako brzo kao ministri Slobodarske partije, nije nikad niko otišao iz vlade. Nisu se kačili za stolice, nisu pokazali trunku prezira prema ustavu, kao da ne dolaze iz partije autoritarnih tendencija, kako mnogi vide Slobodare. Antifašistički alarmizam iz poslednjih godina je time doživeo bitan poraz“, komentarisao je austrijski filozof Konrad Paul Lisman za švajcarski NZZ.
Odlazak Štrahea iz politike je bio njegov lični moralni akt. U međuvremenu se Štrahe pita da li je u čitavoj konstelaciji on možda poražen od gorih od sebe, od onih, reklo bi se, sa još manje morala nego što ga je on pokazao inkriminisane noći na Ibici pre dve godine. Od takve dileme do prihvatanja poslaničkog mesta u Evropskom parlamentu mali je korak. Zakonski, nema nikakvih prepreka da Štrahe ode u Brisel. Dobio je dovoljan broj glasova na izborima.
Ni to da je državno tužilaštvo protiv njega pokrenulo postupak, takođe nije prepreka samo po sebi, jer se imunitet u Evropskom parlamentu ukida lako i neceremonijalno, ni blizu komplikovanoj proceduri na nacionalnim nivoima. Ako se u postupku austrijskog državnog tužilaštva dokaže da Štraheove izjave sa Ibice nisu bile hvalisanje pijanog političara, već opis činjeničnog stanja, teško je zamisliti da bi Štrahe pobegao, zaključao se u toaletu u Briselu, ili tražio azil u Moskvi.
Svejedno, jednom novom šefu stranke, Hoferu, bilo bi draže da Štrahe ostane van politike; drugi, Kikl, je po tom pitanju ambivalentan. Kikl se, posle vrele osvete nad bivšim partnerom u vladi još nije vratio na sobnu temperaturu i priželjkuje takvu vrstu provokacije, nadajući se da bi ona u elektoratu izazvala katarzični efekat, otrežnjenje u gore spomenutom smislu, da ima i gorih od Štrahea na letovanju.
U POTRAZI ZA IDENTITETOM
Činjenicu da se Štraheova supruga Filipa Štrahe kandidovala na Slobodarskoj listi za nacionalne izbore u septembru dokaz je unutarpartijske trgovine. Ona je stavljena na visoko treće mesto, što znači da sigurno ulazi u nacionalni parlament. Ono što sa strane izgleda kao politički kabare, uteha je za Štrahea, komentariše ORF. Filipa ide u nacionalni parlament da Hajnc Kristijan ne bi u evropski.
Osim ako se Filipa u septembru ne odrekne nacionalnog mandata u korist nekog drugog funkcionera iz stranke, supruga, na primer. Tehnički, trampa mandatima je uobičajena praksa unutar austrijskih političkih stranaka. Čak i moralni kontekst gubi direktnu snagu. I drugi su pod teretom sramote odustajali od parlamentarnog mandata, pa se onda vratili kao da ništa nije bilo. Recimo Peter Pilc (lista Jetzt) pre dve godine, pod teretom optužbi za seksualno napastvovanje saradnica, a onda se ne samo vratio, nego pre nekoliko dana u efektnom ličnom dramskom doprinosu srušio vladu Sebastijana Kurca.
Gledano sa strane, vrh Slobodarske partije se ovih dana pretvorio u psihološki projekt pod nazivom „kako utešiti Hajnca Kristijana Štrahea“. S jedne strane, on je balast; s druge, on je i dalje najpopularniji političar unutar slobodarskog biračkog tela. S njim nije dobro, bez njega gore. U tu računicu treba ubaciti i nove partnere Slobodarske partije u Briselu, ostalih osam partija u Frakciji identiteta i demokratije. Oni će dolazak ili nedolazak Štrahea meriti u neposrednim efektima. Slučaj Štrahe za njih nema stratešku dimenziju, već se samo pojavljuje kao računica verovatnoće za dobru ili lošu reklamu.
Naprotiv, njihovi problemi su druge prirode. Kako se ne posvađati između sebe? Kako naći zajedničku motivacionu temu osim rigorozne migracione politike i labavog pro-EU konsenzusa? Šta ih još spaja, osim ništa? Ali pre svega, šta sad nudi njihova jedna frakcija, što nisu prošle tri, ili tri i po, ako se računa i Orbanov Fides, koji najavljuje da ne bi ostao u koaliciji s konzervativnim blokom?
Konfuzija evropske parlamentarne „desnice“ se krije u njihovom imenu. Već su izvrteli sve kombinacije reči kao sloboda, demokratija, neposredna demokratija, nacija, identitet, kultura, konzervativno, reformističko. Sad su opet posegnuli u isti pojmovni trezor i izabrali „identitet“ i „demokratiju“. Time su samo ponovo odložili odluku o vlastitom identitetu – jesu li oni moderni nacionalisti ili stari desničari? Stari nacionalisti ili moderna desnica?
Slično je, ali nije isto. Kakva šteta što u Evropskom parlamentu neće sedeti jedan srpski poslanik sa jasnim (manjinskim) nacionalnim mandatom da iz neposredne blizine prati i savladava korisnu praksu panevropskog parlamentarizma.
Izvor RTS
