U priči Grigorija Božovića „Zlate od Slatine“ bugarski antiturski revolucionari žele da primoraju junaka iz naslova da svoj srpski identitet zameni bugarskim, nudeći mu uverljive argumente za to: pretnju životom, pseudo-istorijske konstrukcije o bugarskoj pripadnosti „maćedonskog“ naroda i razumska i „realistična“ uveravanja da će tako za sve biti bolje. Bugarska pozicija je, kažu, sada jača od srpske i svako insistiranje na srpstvu samo podriva zajednički otpor Turcima i unosi razdor među bliske narode.
Zlate, međutim, nimalo „realistično“, ne prihvata ni pretnje, ni ucene, ni slatkorečiva nagovaranja. On je Srbin i njegovi su to oduvek bili. Kada izjavi da mogu da mu urade šta god žele, pisac dodaje kako Zlate to izgovara „bez straha i bez okolišanja, kao čovek tvrdo rešen da sad rekne ono što će dužan biti kazati sutra“.
STAMENOST I ISKUŠENjE
Zlatetova pozicija je „tradicionalna“: on ne smatra da je svejedno kom narodu pripadaš i i u šta veruješ, a Bugari mu, kao hrišćani, Sloveni i susedi, šta god činili, ne mogu biti mrski koliko turski okupator. To lako i jednostavno objašnjava zbog čega okupatori, posebno oni sa dugoročno i globalno usmerenim okupatorskim namerama, toliko sredstva ulažu na razgradnju takozvanih tradicionalnih identiteta.
Jer – oni ne žele čoveka kom nije svejedno kojoj zajednici i veri pripada, i ko tu pripadnost snažno oseća, toliko da je bez razmišljanja spreman da položi život za nju. Ni čoveka koji je stamen i ne odstupa pred iskušenjima u liku pohlepe i želje za udobnošću i bezbednošću po svaku cenu. Kome etos ne dozvoljava da bude ni nasilnik ni izdajnik, pa tako, kao Zlate, nije spreman ni da Turcima izda iste one Bugare koji su malo pre toga želeli da ga ubiju ako ne postane jedan od njih.
Onog ko, takođe, smatra da jedinstva protiv zajedničkog neprijatelja mora biti, ali ne po cenu međusobnog potčinjavanja i ucene, gde otpor služi samo kao pokriće za novi sistem dominacije, gde će ovaj put nasilnik biti jedan od bivših robova.
Setimo se danas – kada Srbe optužuju zbog podrivanja regionalnog mira zbog želje za očuvanjem svog identiteta, kulturne baštine i istorijskih teritorija – tog čoveka koji je odmah rekao ono što će biti dužan da kaže sutra. Onaj ko to ne uradi – u ime diplomatije, mira ili realizma (sve pod navodnim znacima) – sutra će već naći izgovor da relativizuje svaku dužnost. Zato je relativizacija glavni metod neprijatelja i kvislinga, efikasan način pretvaranja naroda u masu bez glave i repa, zbunjenu i zastrašenu pred perspektivom koja donosi prepuštenost samima sebi, okruženih gladnim zverima.
OBRAZ I TRBUH
Treba se zato vratiti u realnost, istinsku realnost, a ne onu ciničnih „realista“, vođenih floskulama o interesima i „silom koja Boga ne moli“, već realista svesnih pozicije u kojoj se realno nalazi zajednica kojoj pripadaju, a prema kojoj nisu ravnodušni, niti se raduju njenom čerupanju, nadajući se različitim dobitima – ne obavezno samo za one koji se prihvate kvislinškog namesništa, nego i čisto psiholoških i socio-kulturnih, u vidu patologije autošovinizma.
Realnost je ipak takva da i dalje imamo kakvu-takvu matičnu državu i kakve-takve institucije, da se globalna situacija menja, i da nam istorijsko iskustvo govori da ovo nisu najgori dani u kojima je postojao srpski narod, kako god se u određenim periodima samoodređivao.
Da i dalje nije kasno da stavimo u dejstvo one vrednosti koje nas drže zajedno, međusobno i sa sebi sličnima, onima koje nisu samo „vrednosti trenutka“. Onome što nam neće zatvarati oči za očigledno – da smo međusobno, mi na Balkanu, jedni drugima bliži nego naš zajednički neprijatelj. Da je divno biti slobodan i svoj, a ne bilo čija pudlica, da je sačuvan obraz veća vrednost od prepunog trbuha, a hram važniji od tržnog centra.
Da se ne plašimo vremena i smrti, ni okrutne sile – jer sve to prođe. Da ne mislimo da ćemo deci učiniti uslugu time što će im svet u kom će živeti biti pijaca robova, a ne zajednica slobodnih, pa makar i siromašnih i ugroženih ljudi. Ne, deca nam neće biti zahvalna ako se u njihovo ime pretvorimo u govna, osuđujući ih da se nose sa sopstvenom beznačajnošću u jednom svetu bez smisla. Ne, oni će sa pravom pljunuti na našu sliku. Nastavite, i videćete samo…
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Jablanov
Izvor Novi Standard
