Čak i nakon suočavanja sa najtežim američkim sankcijama u istoriji i teškim ekonomskim uslovima u kojima se nalazi mesecima, Iran nastavlja da se odupire američkoj ekonomskoj i vojnoj agresiji. Naravno, američki „stručnjaci za Iran“ koji savetuju Trampovu administraciju nisu ni u snu očekivali ovakav nivo izdržljivosti i otpornosti. Naprotiv, ono što su oni očekivali bila je kapitulacija Irana pod „maksimalnim pritiskom“ i pobeda Sjedinjenih Država. Nametanje sankcija za Iran predstavlja, kako su njegovi lideri više puta izrazili, akt rata, a iransko obaranje američkog špijunskog drona govori mnogo toga o spremnosti Irana da se suoči sa američkom vojnom agresijom. Američki kreatori politike, sasvim sigurno, nisu očekivali takvu akciju sa iranske strane: stoga je taktika iranskog „kontranapada“ bila šokantno iznenađenje. Obaranje špijunskog drona nije mala stvar.
Sagledajte celu stvar iz ove perspektive: Dron koji koristi američka vojska ima znatno veću cenu od njenih najnovijih F-35 „nevidljivih“ borbenih aviona. Ovaj dron, po komadu, košta oko 176 miliona dolara, dok F-35A borbeni avion košta oko 89 miliona dolara. Ali cena sama po sebi ne znači ništa. Dron je po prirodi dizajniran tako da sistemima za vazdušnu odbranu bude mnogo teže da ga prate i pogode. Pri letu na visini od skoro 20.000 metara, RQ-4 dron je mogao biti oboren samo pomoću visoko sofistikovane zemlja-vazduh rakete. Govoreći o iranskim sposobnostima, obaranje ultra-modernog drona je mnoge u Vašingtonu ostavilo u nedoumici. Dok su jedni bili razočarani, drugi su bili ratnohuškački nastrojeni.
Napad je bio naređen, a kasnije obustavljen, ako je verovati američkom predsedniku. Akt obustave napada nije herojski; radije osvetljava sramotnu situaciju u kojoj su zatečene Sjedinjene Države i iz koje praktično ne znaju da nađu izlaz. Priča o „napadu i obustavi napada“ nije ništa drugo do izlaz iz sramote koju je prouzrokovala katastrofalno loše izvedena špijunska misija nad Iranom koja je privukla veliku pažnju. Moguće je da su jastrebovi u Vašingtonu urgirali za rat: na kraju krajeva, to je ono čemu su oni oduvek težili i što nikada nisu krili. Ali činjenica da se američki napad nije odigrao pokazuje postepeno preovladavanje spoznaje u Vašingtonu da iranski slučaj predstavlja daleko veći izazov od Avganistana i Iraka i da bi napad na Iran oslobodio sile koje Sjedinjene Države ne bi bile u stanju da kontrolišu.
Američki saveznici u regionu su takođe dobili jasnu poruku. Iran je obelodanio da je američki dron poleteo iz UAE, a nema sumnje da se UAE nalaze unutar dometa iranskih raketa. Iako Iran nije direktno pripretio američkim saveznicima, Hezbolah jeste i njihov generalni sekretar Hasan Nasralah je u svojim govorima naglašavao da „rat sa Iranom neće ostati unutar granica te zemlje, već će to značiti da će čitav region (Bliskog istoka) goreti u plamenu. Sve američke snage i interesi u regionu će biti zbrisani, a sa njima i njihovi zaverenici, u prvom redu Izrael i vladajuća saudijska porodica“. Prema tome, svaka agresija usmerena protiv Irana će značiti da će celokupna infrastruktura UAE, uključujući i naftna i gasna postrojenja, biti legitimni vojni cilj, jer se američkim operacijama upravlja sa teritorije UAE. Sada je kucnuo čas da UAE odluči o svojoj sudbini.
Ovo je odgovor na rastuću ratnohuškačku retoriku unutar Sjedinjenih Država. Prema izveštaju Džerusalim posta, „diplomatski izvori iz sedišta UN-a u Njujorku otkrili su… da su se u Beloj kući održavale neprekidne diskusije sa visokim vojnim komandantima… oko razmatranja vojne akcije vazdušnog bombardovanja iranskih postrojenja povezanih sa nuklearnim programom…“ . Špijunski dron je možda nadletao u te svrhe i to objašnjava zašto je Iran odlučio da ga obori i da pritom poštedi drugu američku letelicu koja je takođe narušila iranski vazdušni prostor.
Međutim, prema drugim izveštajima „vojni zvaničnici su upozoravali Belu kuću da njena kampanja maksimalnog pritiska protiv Irana stimuliše pretnje trupama Sjedinjenih Država i američkim interesima na Bliskom istoku“. Nevezano za to, činjenica je da svaka evropska vlada veruje da je potencijalno eksplozivna situacija u Zalivu – odnosno takozvana „iranska pretnja“ – posledica toga što su SAD napustile Iranski nuklearni sporazum i pokušale da primoraju Iran na kapitulaciju po drugim pitanjima koja nikada nisu bila deo sporazuma. Tramp zna da bi svaki potez protiv Irana od strane Sjedinjenih Država bio jednostrani akt.
Ono što sada treba predsedniku Trampu jeste izlaz iz situacije u kojoj gubi kontrolu. Taktika „maksimalnog pritiska“ nije ispunila nijedan od dva cilja: nije dovela do iranske kapitulacije niti do narodnog ustanka protiv iranskog režima. Raketno obaranje drona potvrdilo je iransku političku odlučnost, ostavljajući američkom predsedniku mnogo razloga da ponovo razmisli o svojoj strategiji u trenutku kad je upravo pokrenuo svoju kampanju za predsedničke izbore 2020. godine. Sigurno ne bi želeo da mu kampanju preotmu ratni huškači.
Salman Rafi Šeik je stručnjak za međunarodne odnpse i spoljna i unutrašnja pitanja Pakistana.
Preveo Radomir Jovanović
Izvor New Eastern Outlook
