Istok i Zapad – to je velika tema svetske istorije. Podela je važila još u doba Starog sveta: Herodot, „otac istorije“, ima ambiciju da objasni šta izaziva „ratove između Istoka i Zapada“. Želja Aleksandra Makedonskog je da ujedini Istok i Zapad. To mu, pobedom nad Persijom, nakratko polazi za rukom. Rimsko carstvo bilo je „univerzalno“; ali u doba agonije, sumraka Rima, deli se na Istočno i Zapadno. Invazije „varvara sa Istoka“ srušile su na koncu Zapadno rimsko carstvo. Spisak „osvajača s Istoka“ je izuzetno dug: Goti i Huni, pred kojim drhti Zapad; najezda Avara i arapska osvajanja Iberije, zaustavljena bitkom kod Poatjea iz 732. godine (prema nekim mišljenjima, upravo ovde je rođena istorijska Evropa); mongolske horde, Džingis-kan i Tamerlan; nadiranja Osmanlija, koje se protežu sve do u „Novo doba“… Ali to ne znači da se osvajanja odvijaju samo u jednom smeru, s istoka na zapad. Odvijaju se i u suprotnom: sa zapada na istok.
ISTOK I „TEŽNjA KA APSOLUTNOM“
Podela oživljava sa crkvenim raskolom i krstaškim ratovima. Zapad je, na svoj način, trajno opčinjen „Orijentom“: u njega projektuje svoje skrivene želje i strahove. To je imaginarni i u stvarnosti uglavnom nepostojeći Istok, projekcija zapadnih fantazmi. Pokušaje da se oslobodi „Sveta zemlja“ i „Sveti grob“ ne pokreće samo verski zanos. Pokreće ih i želja osvajača da se domognu basnoslovnih bogatstava Istoka. U tim legendama, o sjaju i raskoši u kojoj uživaju vladari Istoka, moćni sultani, carevi i maharadže, ima i doslovne istine: Istok je, veoma dugo, uživao znatno viši civilizacijski nivo od zaostale i periferne Evrope.
Istok je, ako možemo verovati Julijusu Evoli, radikalnom italijanskom misliocu, dugo prednjačio, ne samo u materijalnom, već i u čisto duhovnom i metafizičkom smislu: „Ako postoji civilizacija koja je formulisala značenje apsolutne slobode, slobode tako uzvišene da pred njom čak i Nebesko kraljevstvo i kraljevstvo samog Bića izgledaju ograničeno, i koja je, osim toga, znala za određenu tradiciju sposobnu da ostvari taj ideal, to je upravo istočnjačka civilizacija“. Upravo za Istok, smatra Evola, „karakteristična je težnja ka apsolutnom“, a ona se „samo povremeno javljala na Zapadu, što mu nikako ne ide u prilog“ (J. Evola: Istok i Zapad).
Materijalna ravan, ono što u naše doba uobičajeno smatramo „civilizacijom“, tu spada u sasvim sporedan, drugorazredni plan. Ipak, videvši Carigrad, svedoči Žofroa de Vilerden, maršal od Šampanje i istoričar Četvrtog krstaškog rata, krstaši „nisu mogli da poveruju da na svetu postoji toliko bogat grad“; grad sa „tako visokim bedemima, jakim kulama, bogatim dvorovima i moćnim crkvama“. Videći to, „oni zadrhtaše, jer nikada ne beše većeg poduhvata sačinjenog od ljudi od postanka sveta“.
„MATERIJALISTIČKA CIVILIZACIJA“
„Novo doba“, za razliku od nekih drugih istorijskih perioda, zapravo je doba zapadnih osvajanja Istoka. Kao i krstaške ratove, isti motiv pokreće i prekomorska osvajanja; na pohlepi, želji za brzim bogaćenjem, grade se evropska kolonijalna carstva. Bogatstvo Zapada počiva na pljački (na „novim tržištima“). Prati ga i sve veće duhovno siromaštvo. To je, u stvari, „era kapitalizma“, epoha „materijalističke civilizacije“ (Rene Genon), opsednute progresom i materijalnim blagostanjem. Ali to nije nikakav uzlet ni napredak, već najdublji pad Evrope. „Civilizacijska misija Zapada“ je samo naknadno smišljena racionalizacija i alibi za to. Zapadna osvajanja u moderno doba su čisto komercijalne aktivnosti, sračunate da donesu dobit. „Pokrštavanje nevernika“ je samo uzgredna posledica. Ne postoji ni bilo kakva imperijalna ideja, pošto su zapadne „imperije“ u moderno doba bez iznimke merkantilne. „U osvit Novog doba Evropa se odrekla ideje imperije.“
Evropa, uostalom, u geografskom smislu i nije ništa više nego poluostrvo Evroazije. Ne postoji takođe, kroz istoriju, nikakav suštinski antagonizam između civilizacija Istoka i Zapada – Evrope i Azije. Barem ne postoji sve do vremena kojeg nazivamo „modernim“. To su samo „mitovi“, dragi pojedinim helenskim ali i savremenim istoričarima: Evropa tu navodno predstavlja ideal političke slobode, nasuprot Aziji, koja oličava „despotizam“, „tiraniju orijentalnog tipa“. Ovaj lažni „mit“ izmislio je filozof Monteskje, koji je o „Vizantiji“ – u stvari, radi se o „Drugom Rimu“, legitimnom nasledniku Rimske imperije – pisao kao o „spletu niskosti“. (Sličnu, duboku antipatiju je ovaj francuski filozof gajio i prema Rusiji. Ova odbojnost se zasniva na nerazumevanju: Monteskje je prosvetitelj, pravo dete „doba Razuma“, koji je s podjednakom strašću odbacivao čitav tradicionalni društveni sistem i monarhizam u Francuskoj.)
Na Istoku, prema ovakvom shvatanju, vlada princip autoriteta i njemu podređenog kolektiva, na Zapadu princip individualizma, slobodne ličnosti; to je, prividno, i razlika između tiranije i slobode. Na još dubljem nivou: Azija je simbol mračne egzistencije u potpunosti potčinjene „moćima sudbine i zemlje“, elementarnim i titanskim silama, dok Evropa predstavlja duhovni svet koji poznaje slobodu, zakon i poštovanje ljudske ličnosti. Ovaj istorijski kliše proteže se sve do našeg doba: „istočnjački režimi“ (Rusija, Kina, Iran…) su despotski, totalitarni i korumpirani, kleptokratije; civilizacija, i to „demokratska“, može da postoji jedino na Zapadu. Ukratko: „Zapad je racionalan, Istok iracionalan; Zapad je organizovan, Istok haotičan; Zapad je razvijen, Istok zaostao; Zapad je okrenut pojedincu, Istok kolektivitetu“.
Očigledno, ovakvo viđenje sadrži sve tipične crte „orijentalizma“ (Edvard Said), koji „zamišlja, ističe, preuveličava i iskrivljuje razlike između azijskih naroda i kultura s jedne, i `evroameričke civilizacije` sa druge strane, pri čemu se prvima poslovično pripisuje inferiornost a drugima superiornost“.
TRADICIJA I ANTITRADICIJA
Moderno doba i savremena civilizacija Zapada, međutim, pružaju sasvim drugačiju sliku i razbijaju sve zablude ove vrste.
„Zapad nastavlja da uništava sopstvene tradicije, uključujući i svoje religije“, primeđuje Gi Sorman. Ekonomista Jozef Šumpeter je ovaj proces nazvao „kreativnom destrukcijom“. I takođe: „Ovaj proces se može primeniti na sve oblasti života na Zapadu“. Destrukcija je neupitna, ostaje pitanje šta se stvara ovom destrukcijom i da li se njome uopšte nešto stvara. Zapadni mislilac i dalje je savršeno legitiman kad osuđuje na smrt zapadne vrednosti, nastavlja Sorman: „Ne postoji neki kineski ili muslimanski Niče koji tvrdi da je njegov sopstveni bog mrtav“ (G. Sorman: Šta je Zapad?).
Da li je to „stalno preispitivanje“ uzrok pretpostavljene „superiornosti Zapada“ ili simptom najdublje duhovne krize? Proces se može tumačiti i u suprotnom ključu: Zapad se odvojio od „religiozno-duhovnog polazišta svoje civilizacije i usmerio je ka kvantitativno-materijalističkoj vertikali življenja“. Zapad, u stvari, otpada od svake tradicije, pa i od samog pojma tradicije. Na Zapadu je, od pre nekog vremena (počev od renesanse i posebno prosvetiteljskog doba), došlo do civilizacijskog preokreta, u kome tradiciju zamenjuje „antitradicija“.
Tako shvaćena razlika između Istoka i Zapada, tvrdi Genon, stalno nastavlja da se uvećava, ali je ta divergencija „jednostrana, u smislu da je samo Zapad onaj koji se udaljava i menja, dok Istok, grubo govoreći, ostaje manje-više isti…“ Ako se ova divergencija predstavlja dijagramom, „bilo bi pogrešno da se prikaže pomoću dve linije koje se kreću u suprotnim pravcima u odnosu na osu. Istok bi trebalo da bude prikazan kao osa, a Zapad kao linija koje je krenula od ose i pomerala se sve dalje i dalje od nje…“
Zapadu je, možda po prvi put u ljudskoj istoriji, pošlo za rukom da izgradi antiduhovnu i potpuno „materijalističku civilizaciju“. Rene Genon je tačno dijagnostikovao fenomen i precizno opisao duhovnu „krizu modernog sveta“. „Istočnjaci su“, piše ovaj francuski mislilac, „posve u pravu kada zapadnoj civilizaciji prigovaraju njeno potpuno materijalističko usmerenje: ona se, zaista, isključivo razvijala u tom smislu i sa kojeg god joj stajališta prilazili, uvek se suočavamo sa više ili manje neposrednim posledicama te materijalizacije“ (Rene Genon: Materijalistička civilizacija).
Za Istok je tipična stabilnost, „odsutnost promene“, uravnoteženo stanje – „stanje koje je zapadna civilizacija propustila da postigne“; zapadnjaci, naprotiv, žude za stalnim pokretom i uzbuđenjem. Reč je, u stvari, o istinskoj duhovnoj katastrofi i o duhovnoj smrti čoveka Zapada. Nasuprot duhovnoj konfuziji u koju Zapad sve dublje tone, na Istoku, prema Genonu, još postoje živa predanja „primordijalne tradicije”, i upravo odavde bi mogao doći spas Zapadu.
TITANSKE I ELEMENTARNE SILE
U takvoj, „mehaničkoj i materijalističkoj civilizaciji“ ne postoji više nikakva ljudska „sloboda“, niti slobodna ličnost uživa bilo kakvo poštovanje. Naprotiv, kako primećuje Evola, „doba koje je Zapad najavio pojavom `mehaničke civilizacije` i prvim `totalnim ratovima` karakteriše pojava `elementarnih sila` koje deluju destruktivno, ne samo u materijalnom, već i u duhovnom smislu, ne samo u ratnim nedaćama, već i u mehanizovanom, kosmopolitskom životu“. Ovde dolazi najpre do oslobađanja, a potom i do punog razmaha „titanskih i bezobličnih sila“. Čovek postaje puka igračka tih slepih sila – bespomoćna, usamljena i atomizovana individua, svedena na broj i statistiku, koja stvarno postoji jedino u masi. Pretvara se u, voljnog ili nevoljnog, učesnika nečeg što ga nadilazi i što nije u stanju da razume.
U takvoj civilizaciji, dodaje Genon, moderni čovek (čovek Zapada) je sve svoje snage usmerio na „razvoj privrede i industrije“ kako bi „zavladao materijom i podredio je svojim potrebama“. Zapravo, ako se ovde još može govoriti o nekakvim umnim sposobnostima, on je ograničio svoje umne sposobnosti isključivo na proizvodnju, i tako postao „rob mašine“, ili je „i sam postao mašina“.
Kada je reč o načinu na koji se Zapad odnosi prema drugim, nezapadnim civilizacijama, prema „Istoku“, tu je moguć samo jedan odnos: potčinjavanja i dominacije. I Istok je „materija“ kojom treba ovladati. Konačno, jedna od najočiglednijih posledica takvog civilizacijskog razvoja je neprekidno usavršavanje ratne tehnike i stalno uvećanje njene ubilačke i razorne moći. Već i ta činjenica, uočava Genon, trebalo bi da bude dovoljna „da poništi `pacifističke` sanjarije zagovornika modernog progresa, ali sanjari i `idealisti` su neizlečivi, a njihova naivnost, izgleda, nema granica“. „Progres“ je samo još jedna od fantazmi „modernog i materijalističkog Zapada“.
Neobično je, dodaje Genon, i da se posvuda govori o „kraju ratova, upravo u doba kad su oni postali razorniji nego ikad pre“. U XX veku čovečanstvo se suočilo sa dva svetska rata koji su odneli na desetine miliona života. Suočilo se i sa koncentracionim logorima, sa nuklearnim naoružanjem i njegovom primenom, sa gasnim komorama i sistematski provođenim genocidom. Ima li osnove da verujemo da će XXI vek biti bitno drugačiji i „bolji“ od prethodnog? Osnovanije je pitanje li će čovečanstvo uopšte preživeti ovo stoleće, ili će se suočiti s konačnim uništenjem. I možemo li još verovati u tako zamišljen „progres“?
UNUTRAŠNjI RASPAD ZAPADA
Zapad je očekivao da će „materijalistička civilizacija“ postati globalna i univerzalna. I to se pokazalo kao iluzija. Sada je na delu proces koji se naziva „unutrašnjim raspadom Zapada“. Slobodan Reljić ukazuje na zapažanja „konzervativnog američkog filozofa Džejmsa Burnhama, koji je još pre pola veka u knjizi Samoubistvo Zapada (Suicide of the West) uočio proces opadanja Zapada“.
Podsticaj za svoja istraživanja Burnham je dobio dok je prelistavao istorijski atlas, u kome se može videti da je „leta Gospodnjeg 1914. područje zapadne civlizacije bilo, ili bilo vrlo blizu, vasceli svet“.
Zapad je približno tri stotine godina nastojao da proširi svoju dominaciju i činilo se da je u velikoj meri uspeo u tome. Međutim, dominacija Zapada je u mnogim regionima sveta bila samo spoljašnja, a „nezapadna društva“ su bila tek površno vesternizovana. Uprkos tome, Zapad je tada ipak obuhvatao Evropu, „originalno središte te civilizacije“, obe Amerike, čitavu Afriku i veći deo Azije, kao što je držao Kinu u sistemu (kolonijalne) poluzavisnosti. Položaj Rusije je, tvrdi Burnham, već teže definisati: „Petar Veliki, Napoleonovi ratovi, Sveta alijansa i uticaj zapadnih ideja i tehnologije uvlačili su je u ‘koncentraciju’ Zapada. Ali kombinacija Vizantije, azijatskog, i varvarske osobine u njenoj kulturi odvajale su je od mogućnosti da postane stvarni deo Zapada, dok je njena moć i udaljenost bila brana od zapadnih osvajanja“. Ipak, sve u svemu: „Planeta, zemlja i voda, pred početak Prvog svetskog rata pripadali su Zapadu“.
Stvari su se otada, ponekad brzo i neočekivano, menjale. Ali osnovni trend je predvidiv i nepogrešiv: „Za dve generacije zapadna civilizacija je ušla u period vrlo brzog pada, recesije ili opadanja u strukturi svetske moći“. Ovde je reč o uzmicanju u „geografskom“, „ekstenzivnom“ smislu. Međutim, „raspad Zapada“ u osnovi je proces koji se odvija „iznutra“. Kao posledica duhovne smrti, ili dugotrajnog duhovnog odumiranja, i ovaj proces se odvija u svim „oblastima života na Zapadu“.
BUDUĆNOST NIJE ZAPADNA
Drugačije rečeno: modernizacija nije isto što i vesternizacija. Istok ne želi da postane Zapad, a pogotovu ne „moderni Zapad“. Nezapadna društva su prihvatila imperativ modernizacije, ali su nedvosmisleno odbacila vesternizaciju. Tehnološka i ekonomska premoć Zapada sada, na početku XXI veka, pripada prošlosti. Zapad više ne može da očekuje da će ostvariti dominaciju, bilo ratom, bilo mirnim putem (putem osvajanja, tehnologije ili ekonomije).
Neke Genonove reči o „pitanju odnosa između Istoka i Zapada“, zapisane 20-ih godina prošlog veka, danas zvuče proročanski: „Uspeju li istočnjaci prihvatiti industriju kao štetnu i, uostalom, prolaznu nužnost, jer ona za njih i ne može biti ništa drugo, ona će uvek biti tek oruđe koje će im omogućiti da odole prodoru Zapada i očuvaju vlastitu opstojnost. Važno je znati da drugačije i ne može da bude: istočnjaci su pomireni sa tim suočenjem i spremni su da se i u ekonomskom nadmetanju ogledaju sa Zapadom, uprkos odbojnosti prema takvom delovanju, ali oni se u tome rukovode samo jednom namerom – željom da se oslobode strane dominacije, koja se oslanja jedino na grubu silu, na materijalnu snagu, koju im upravo industrija stavlja na raspolaganje. Nasilje izaziva nasilje, ali treba priznati da istočnjaci nisu ti koji su tražili borbu na tom polju“.
Ima li, najzad, u savremenom svetu uopšte smisla govoriti o suprotstavljenosti Istoka i Zapada? Ta podela je apsolutizovana u doba Hladnog rata. Pored „demokratskog Zapada“, postojao je i „komunistički Istok“; ostatak je bio (od Zapada prezreni) „Treći svet“. Posle toga važila je podela „na Zapad i na sve ostale“ – The West and the Rest. Središnja osa svetske politike će u budućnosti, previđao je Hantington, verovatno biti sukob „Zapada i Ostalih“, odnosno odgovor nezapadnih civilizacija na zapadnu moć i „zapadne vrednosti“.
Danas se stara podela na Zapad i Istok vraća, jer se sve jasnije ocrtava nova geopolitička realnost; u toku je nova polarizacija sveta. Na jednoj strani u toj polarizaciji je Zapad, koji grčevito pokušava da zadrži dominaciju i apsorbuje ili sebi potčini „ostatak“. S druge strane je Istok. Pojam „Istoka“ obuhvata nekoliko civilizacijskih polova, koji se grade na sopstvenim istorijskim tradicijama i nasleđu, prihvatajući imperativ (tehničke) modernizacije, ali odbijajući vesternizaciju i „zapadne vrednosti“. Svet budućnosti očigledno neće biti „zapadni“. Neće biti ni „istočni“. Biće multipolaran.
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
