Džozef Stiglic: Neoliberalizam je omanuo, progresivni kapitalizam je naša šansa

Kroz progresivno kapitalističke reforme, možemo da počnemo da vraćamo ekonomski dinamizam i da osiguramo jednakost i šanse za sve

Pre tri godine, izbor Donalda Trampa za američkog predsednika i referendum na kome je izglasan bregzit u Velikoj Britaniji potvrdili su ono što smo mi koji dugo istražujemo statistike prihoda već znali: u najrazvijenijim zemljama, tržišna ekonomija je izneverila veliki deo društva.

Nigde to nije toliko tačno koliko u Sjedinjenim Državama. Iako je dugo smatrana za amblem[1] obećanog slobodnotržišnog individualizma, današnja Amerika ima veću nejednakost i manju društvenu pokretljivost naviše od većine drugih razvijenih zemalja. Nakon rasta dugog jedan vek, prosečan očekivani životni vek u Sjedinjenim Državama sada pada. A za one u donjih 90 procenata raspodele dohotka, stvarna (usaglašena sa inflacijom) zarada stagnira: prihod tipičnog muškog radnika danas je otprilike na istom nivou na kome je bio i pre četrdeset godina.

U međuvremenu, mnoge evropske države koje su nastojale da oponašaju Ameriku, naročito one koje su u tome uspele, i nadasve Velika Britanija, danas trpe slične političke i društvene posledice. Sjedinjene Države su možda bile prva zemlja koja je stvorila društvo srednje klase, ali Evropa nikada nije mnogo zaostajala. Nakon Drugog svetskog rata, na mnogo načina ona je nadmašivala Sjedinjene Države u stvaranju prilika za svoje građane. Kroz različite politike, evropske države su stvorile modernu državu blagostanja da bi obezbedile društvenu zaštitu i sprovele važne investicije u oblastima gde je samo tržište podbacivalo.

Evropski društveni model, kako je postao poznat, služio je dobro tokom više decenija ovim državama. Evropske vlade su bile sposobne da kontrolišu nejednakost i da održavaju ekonomsku stabilnost suočene sa globalizacijom, tehnološkim promenama, i drugim remetilačkim silama. Kada su 2008. godine izbile finansijska kriza i potonja kriza evra, evropske države sa najjačim državama blagostanja, posebno skandinavske zemlje, prošle su najbolje. Suprotno onome što bi mnogi u finansijskom sektoru voleli da misle, problem nije bio previše državne uključenosti u ekonomiju, već premalo. Obe krize bile su neposredan rezultat nedovoljno regulisanog finansijskog sektora.

NAKON PADA
Sada je srednja klasa iscrpljena na obema stranama Atlantika. Preokretanje ove nelagodne situacije zahteva da shvatimo šta je pošlo po zlu i da mapiramo novi pravac napred, tako što ćemo prihvatiti progresivni kapitalizam, koji, dok istovremeno prihvata vrline tržišta, takođe prihvata njihova ograničenja i osigurava da ekonomija deluje na korist svih.

Ne možemo da se jednostavno vratimo u zlatno doba zapadnog kapitalizma u decenijama nakon Drugog svetskog rata, kada je delovalo da je životni stil srednje klase na dohvat ruke većine građana. Niti bi trebalo nužno to da želimo. Posle svega, „Američki san“ je tokom tog perioda uglavnom bio rezervisan za privilegovanu manjinu: bele muškarce.

Možemo da zahvalimo bivšem američkom predsedniku Ronaldu Reganu i bivšoj britanskoj premijerki Margaret Tačer za naše sadašnje stanje. Neoliberalne reforme iz 80-ih godina 20. veka bile su zasnovane na ideji da će nesputano tržište raspodeliti prosperitet kroz mistični kapajući proces. Rečeno nam je da će smanjenje poreza za bogate, financijalizacija i globalizacija kao rezultat imati viši standard za sve. Umesto toga, američka stopa rasta pala je na oko dve trećine u odnosu koliko je bila u posleratno doba – perioda čvrste finansijske regulative i najviše progresivne poreske stope iznad 70odsto – i veći deo bogatstva i dohotka od ovog ograničenog rasta bio je usmeren na gornji jedan procenat. Umesto obećanog prosperiteta, videli smo deindustrijalizaciju, polarizaciju i opadanje srednje klase. Ukoliko ne promenimo scenario, ovaj obrazac će se nastaviti – ili pogoršati.

Srećom, postoji alternativa tržišnom fundamentalizmu. Kroz pragmatično uravnotežavanje moći između vlade, tržišta i građanskog društva, možemo da se pomaknemo ka slobodnijem, pravičnijem i produktivnijem sistemu. Progresivni kapitalizam znači ustanovljavanje novog društvenog ugovora između glasača i izabranih zvaničnika, radnika i korporacija, bogatih i siromašnih. Da bismo standard života srednje klase ponovo učinili realističnom težnjom za većinu Amerikanaca i Evropljana, tržišta moraju da služe društvu, a ne vice versa.

NAJEZDA BOGATIH GRABLjIVICA
Za razliku od neoliberalizma, progresivni kapitalizam je zasnovan na ispravnom razumevanju kako se danas stvara vrednost. Istinsko i održivo bogatstvo nacija ne dolazi od eksploatisanja zemalja, prirodnih resursa i ljudi, već od ljudske stvaralačke ingenioznosti i saradnje, često podstaknute od vladinih ustanova i ustanova civilnog društva. Od druge polovine osamnaestog veka, inovacije koje povećavaju produktivnost su bile istinski pokretač dinamizma i višeg životnog standarda.

Brzi ekonomski napredak podstaknut industrijskom revolucijom, posle vekova gotovo stagniranja, počiva na dva stuba. Prvi je nauka, uz pomoć koje možemo da spoznamo svet oko nas. Drugi je društvena organizacija, koja nam omogućava da budemo produktivniji radeći zajedno više nego što bismo ikada mogli sami da budemo. Tokom vremena, institucije kao što su vladavina prava, demokratije sa sistemima kontrole i ograničavanja[2], i univerzalni standardi i norme su ojačali oba stuba.

Uz kratko promišljanje, očigledno je da su ovo izvori materijalnog prosperiteta. A ipak stvaranje bogatstva se često meša sa ekstrakcijom bogatstva. Pojedinci i korporacije mogu da postanu bogati tako što se oslanjaju na tržišnu moć, cenovnu diskriminaciju[3] i druge oblike eksploatacije. Ali to ne znači da oni donose bilo kakav doprinos bogatstvu društva. Naprotiv, takvo ponašanje često, uopšte uzevši, sve dovodi u lošiji položaj. Ekonomisti nazivaju ove otimače bogatstva, koji nastoje da prigrabe veći deo ekonomskog kolača nego što stvore, kao tražioce rente. Termin potiče od zemljišne rente: oni koji rente primaju, ne dobijaju ih kao rezultat svojih sopstvenih napora, već jednostavno kao posledicu vlasništva, često nasleđenog.

Takvo štetno ponašanje osobito je preovlađujuće u američkoj ekonomiji, gde nekoliko firmi dominira u sve više i više sektora. Ove megakorporacije koriste svoju tržišnu moć da se obogate na račun svih ostalih. Naplaćivanjem viših cena one su zapravo oborile životni standard potrošača. Uz pomoć novih tehnologija one mogu – što i čine – da pribegnu masovnoj diskriminaciji, takvoj da cene nisu ustanovljenje od tržišta (pronalaženjem jedinstvene cene koja izjednačuje potražnju i ponudu), već se algoritamski određuje maksimalna cena koju je potrošač voljan da plati.

U isto vreme, američke korporacije pribegavaju pretnji ofšorizacijom kako bi oborile domaće plate. A kada to nije dovoljno, one lobiraju kod savitljivih (pliant) političara kako bi dodatno oslabile pregovaračku moć radnika. Ova nastojanja su se pokazala učinkovitim: udeo radnika koji su članovi sindikata opao je u mnogim najrazvijenijim ekonomijama, ali posebno u Sjedinjenim Državama a udeo dohotka koji ide radnicima je strmoglavo opao.

NEMA IZGOVORA
Iako su napredak tehnologije i porast rastućih tržišta svakako odigrali izvesnu ulogu u opadanju srednje klase, oni su od drugorazrednog značaja u odnosu na ekonomsku politiku. Znamo to zato što isti faktori imaju različite efekte u različitim državama. Rast Kine i tehnološke promene osetile su se svugde, ali Sjedinjene Države imaju višu nejednakost i mašu društvenu pokretljivost od drugih zemalja, poput Norveške.

Isto tako, gde je finansijska deregulacija najdalje odmakla, tamo imamo zloupotrebe finansijskog sektora kakve su manipulacija tržištem, lihvarsko zaduživanje i prekomerne naknade za kreditne kartice.

Ili, razmotrimo Trampovu opsednutost trgovinskim sporazumima. To što su američki radnici loše tretirani od kreatora politika, nije zbog toga što su trgovinski pregovarači iz zemalja u razvoju nasamarili američke pregovarače. U stvari SAD uglavnom dobiju gotovo sve što traže. Problem je što je ono što traže u interesu američkih korporacija a ne običnih građana.

I koliko god da su stvari sada loše, one će postajati još gore. Razmotrimo američku dohodovnu nejednakost. Već sada, veštačka inteligencija i robotizacija se pozdravljaju kao motori budućeg rasta. Ali uz dominantne politike i regulativni okvir, mnogi ljudi će izgubiti svoje poslove, uz malu pomoć vlade da se zasnuju nova radna mesta. Samo će automatska vozila milionima ljudi uskratiti sredstva neophodna za život. U isto vreme, naši tehnološki giganti rade šta god mogu da bi uskratili vladi sposobnost da reaguje, i ne samo tako što vode kampanju za snižavanje poreza: oni pokazuju podjednaku genijalnost u izbegavanju plaćanja poreza i eksploatisanju potrošača koju su ranije pokazali u razvijanju najmodernijih inovacija. Štaviše, oni su pokazali malo, ili nimalo, poštovanja prema privatnosti ljudi. Njihovi modeli poslovanja i ponašanje su efektivno izuzeti iz nadzora.

Međutim, i dalje se može polagati nada u činjenicu da je naša ekonomska disfunkcija posledica naših sopstvenih politika. Neke države suočene sa istim globalnim silama usvojile su politike koje su vodile ka dinamičnim ekonomijama u kojima su prosperirali obični građani. Kroz progresivno kapitalističke reforme, možemo da počnemo da vraćamo ekonomski dinamizam i da osiguramo jednakost i šanse za sve. Glavni prioritet treba da bude suzbijanje eksploatacije i podsticanje stvaranja bogatstva i to na najbolji način – ili na jedini moguć način – na koji to čine ljudi radeći zajedno, posebno preko vlade.

NEZAMENjIVA DRŽAVA
O kom god obliku izvlačenja bogatstva je reč – od zloupotrebe tržišne moći i informacione asimetrije do profitiranja od narušavanja životne sredine – postoje određene politike i regulative koje mogu i sprečiti najgore ishode i doneti dalekosežne ekonomske i društvene dobrobiti. Manje ljudi koji umiru od zagađenja vazduha, predoziranja drogom ili od smrti iz očaja, značiće raspolaganje sa više ljudi koji produktivno doprinose društvu.

Regulacija je na lošem glasu od kada su je Regan i Tačerova poistovetili sa „fali vam još jedan papir“[4]. Ali regulativa često pospešuje efikasnost. Bilo ko. ko živi u gradu zna da bi bez semafora – jednostavne „regulacije“ koja upravlja prolaskom automobila kroz raskrsnicu – živeli u stalnom krkljancu. Bez standarda o kvalitetu vazduha, smog u Los Anđelesu ili Londonu bi bio gori od vazduha u Pekingu ili Delhiju. Privatni sektor nikada se ne bi sam pobrinuo oko zagađenja. Pitajte samo Folskvagen[5].

Tramp i lobisti koje je naimenovao da razmontiraju američku vladu rade sve što mogu da se otarase regulacije koja štiti životnu sredinu, javno zdravlje pa čak i ekonomiju. Tokom više od četiri decenije nakon Velike depresije snažni regulatorni okviri su sprečavali finansijske krize, sve dok 80–ih godina prošlog veka nisu ocenjeni kao „brana“ inovacijama. Sa prvim talasom deregulacija došla je kriza štednje i zajmova, koju je pratila dodatna deregulacija i „dot kom“ mehur[6] kao i globalna finansijska kriza 2008. U tom trenutku, zemlje širom sveta pokušale su ponovo da odrede pravila radi sprečavanja ponovne krize. Ali sada Trampova administracija radi ono što može da taj napredak poništi.

Tako su antimonopolske regulacije sprovedene da osiguraju da tržišta rade onako kako bi trebalo da rade – takmičarski – poništene. Smanjenjem ekstrakcije rente, antikonkurentskih praksi i drugih zloupotreba, poboljšali bismo efikasnost, povećali proizvodnju i uvećali investicije. Još bolje, oslobodili bismo resurse za aktivnosti koje stvarno snaže blagostanje. Ako se manje naših najboljih studenata bude opredeljivalo za bankarstvo možda će se više posvetiti istraživanjima. Izazovi u obema oblastima su veliki, ali jedna je usredsređena na okorišćavanje o prednosti koje imamo nad drugima, dok druga doprinosi onome što znamo i onome što možemo da uradimo. I, zato što teret eksploatacije uglavnom najviše pogađa one na dnu ekonomske piramide, smanjićemo nejednakost i osnažiti tkivo američkog društva.

Kao što same reči kazuju, progresivni kapitalizam prepoznaje i moć i ograničenja tržišta. Prosta je činjenica da će, ostavljen samom sebi, privatni sektor uvek proizvoditi previše nekih stvari, poput zagađenja, i premalo drugih, poput fundamentalnih istraživanja, temelja inovacije i ekonomske dinamike. Vlada ima središnju ulogu ne samo u ograničavanju privatnog sektora da ne čini ono što ne bi trebalo da čini, već i u ohrabrivanju da čini ono što treba. I kroz zajedničko delovanje – kroz vladu – možemo da učinimo one stvari koje sami ne možemo i koje tržište samo po sebi neće. Odbrana je očigledan primer, ali zamašne inovacije – kao što su stvaranje Interneta ili Projekat ljudskog genoma (Human Genome Project) – su primeri javnog ulaganja preobražujućeg za naše živote.

Niti će privatni sektor ikada obezbediti mnoge od univerzalnih usluga koje su osnova svakog pristojnog društva. Razlog zbog koga je američka vlada stvorila Socijalnu zaštitu, Mediker, Medikejd i osiguranje od nezaposlenosti i invalidnosti jeste što preduzetnici i korporacije ne bi obezbedili ove suštinski važne usluge ili bi to učinili po neprihvatljivo visokim cenama i uz neprihvatljiva ograničenja (poput odbijanja zdravstvenog osiguranja za one sa ranijim zdravstvenim problemima[7]). U mnogim od ovih oblasti vlada se pokazala efikasnijom od privatnog sektora. Administrativni troškovi Socijalne zaštite su delić administrativnih troškova privatnih penzionih fondova, a povrh toga Socijalna zaštita pokriva širi opseg rizika, poput onih povezanih sa inflacijom.

NAŠA JEDINA MOGUĆNOST
Ove zdravorazumske regulative i reforme koje sam opisao su nužne kako bi se povratio rast i život srednje klase ponovo postao dostižan većini Amerikanaca i Evropljana. Ali one nisu dovoljne. Ono što nam je potrebno je novi društveni ugovor za dvadeset prvi vek koji bi obezbedio da je svim građanima garantovana dostupnost zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, spokojnoj penziji, pristupačnom stanovanju i pristojnom poslu za pristojnu platu.

Mnoge zemlje su već pokazale da su ostvarljivi pojedini elementi ovakvog društvenog ugovora. Sjedinjene Države, posle svega, stoje usamljene među razvijenim državama kao ona koja ne priznaje zdravstvenu zaštitu kao osnovno ljudsko pravo. Ironično, dok SAD troše više na zdravstvenu zaštitu – i po glavi i kao udeo u bruto društvenom proizvodu – od bilo koje druge razvijene države, njihov dominantno privatni sistem ostvaruje gori rezultat. Očekivani životni vek u SAD je jedva nego u Kostariki, srednje razvijenoj državi sa jednom petinom američkog bruto društvenog proizvoda per capita.

SAD plaćaju visoku cenu za ove promašaje, cenu koja će po svoj prilici nastaviti vremenom da raste. Stopa učešća radne snage (labor force participation rate) za muškarce u najboljim godinama je na istorijskom minimumu, a stopa je počela da opada i za žene. Mnogi od onih koji su napustili tržište rada pate od hroničnih zdravstvenih problema i uzimaju prepisane lekove protiv bolova, što doprinosi krizi zavisnosti od opioida, određujućoj činjenica Trampove Amerike. Sa 21 odsto američke dece koja rastu u siromaštvu, istrajno nedovoljno ulaganje u javno obrazovanje će se nesumnjivo odraziti na buduću produktivnost.

Iz progresivno kapitalističke perspektive, ključno za sprovođenje novog društvenog ugovora su mogućnost javnih usluga ključnih za blagostanje. Javne opcije proširuju opseg potrošačevih izbora i podstiču takmičenje. Konkurentnost, zauzvrat, će dovesti do nižih cena i više inovacija. Mnogi su se nadali da će Zakon o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti (Obamaker) iz 2010. obuhvatiti javni izbor za zdravstvenu zaštitu. Ali, u ovom slučaju, lobisti zdravstvene industrije su uspeli da se ta stavka isključi iz završne verzije zakonskog predloga. To je bila greška.

Osim zdravstvene zaštite, SAD je takođe potrebna javno dostupna mogućnost za penzijsko osiguranje, hipoteke i studentske zajmove. U slučaju penzionisanja, ovo bi značilo da pojedinci koji žele veće prihode tokom penzionisanja imaju na raspolaganju mogućnost da doprinose više Socijalnoj zaštiti tokom svog radnog veka, sa proporcionalnim povećanjem penzione naknade. Ovo ne samo da bi bilo efikasnije od plaćanja dodatnog privatnog penzionog plana; to bi takođe zaštitilo građane od eksploatatorskih firmi za upravljanje fondovima. U stvari, mnoge od ovih firmi su lobirale protiv toga da moraju da se pridržavaju bilo kojih fiducijarnih obaveza, čime su zapravo tvrdili kako ukoliko ne mogu da se okoriste o svoje klijente onda ne mogu da ostvare dovoljne prihode da opravdaju svoje postojanje. Sukob interesa, iz ove perspektive, samo je deo grubog kapitalizma 21. veka: zašto uopšte prisiljavati kompanije da to obelodanjuju?

Štaviše, zbog toga što sada američke banke tvrde kako ne mogu da prihvate rizik od preuzimanja hipoteka, otprilike 90 odsto svih stambenih kredita obezbeđuje savezna vlada. No, ukoliko poreski obveznici već preuzimaju gotovo celokupan rizik dok privatni sektor nastavlja da prikuplja sav profit, nema razloga zašto ne bi postojala i javno finansirana mogućnost (za hipotekarne kredite). Vlada može početi da nudi uobičajene dvadesetprocentne tridesetogodišnje hipotekarne kredite svakome ko je plaćao poreze tokom pet godina, po stopi tik nešto višoj od one po kojoj pozajmljuje novac. I, za razliku od privatnih hipoteka koje su zapravo osmišljene tako da dovedu da milioni izgube domove u slučaju finansijske krize, javna opcija bi mogla da bude tako razvijena da omogući radnicima da ostanu u svojim kućama kada su suočeni sa privremenim nedaćama.

POVRATAK MORALNOSTI
Većina ovih predloga su očigledni; ipak, ekonomske reforme koje su nam potrebne biće suočene sa ozbiljnim političkim izazovima zbog uticaja prigrljenih interesa. To je problem sa ozbiljnom ekonomskom nejednakošću: ona neizbežno dovodi do političke i društvene nejednakosti i osnažuje je.

Kada je izvorni Progresistički pokret oformljen tokom američkog „Pozlaćenog doba“ krajem 19. veka, njegov glavni cilj bilo je da otrgne demokratske vlasti od snažnog monopola kapitalista i njihovih političkih pajtaša. Isto važi za progresivni kapitalizam danas. On zahteva da poništimo sistematsko nastojanje Republikanske stranke da liši biračkog prava veliki deo biračkog tela uz pomoć obeshrabrivanja birača, preciznog podešavanja granica izbornih okruga (gerrymandering) i drugih antidemokratskih tehnika. On takođe traži da se smanji uticaj novca u politici i da obnovimo sistem „kočnica i ravnoteža“ (checks and balances). Trampovo predsednikovanje nas podseća da su ove kočnice i ravnoteža nezamenljive za valjano funkcionisanje demokratije. Ali je ono takođe obelodanilo ograničenja postojećih institucija (kao što je Izborni kolegijum [Electoral college], preko koga se bira predsednik, kao i Senat, gde male države poput Vajominga, sa manje od 600.000 stanovnika imaju isto glasova koliko i Kalifornija sa gotovo 40 miliona), i potcrtalo potrebu za strukturalnim političkim reformama.

I u Americi i u Evropi je u igri naš zajednički prosperitet i budućnost predstavničke demokratije. Eksplozija javnog nezadovoljstva širom Zapada poslednjih godina odražava rastući osećaj ekonomske i političke bespomoćnosti građanstva, koje gleda kako mu šanse za pristojnim životom iščezavaju pred očima. Progresivni kapitalizam nastoji da obuzda prekomernu moć koncentracija kapitala u našoj ekonomiji i u našoj politici.

Ali ovde je mnogo više toga u igri: naše građansko društvo i naš osećaj identiteta, podjednako individualni i kolektivni. Naša ekonomija nas oblikuje onakve kakvi smo, i tokom prethodnih četrdeset godina, ekonomija je građena oko amoralnog (ako ne i imoralnog) materijalizma a trka za profitom je stvorila generacije koje su prigrlili takve vrednosti.

Ne mora da bude ovako. Možemo imati samilosniju i brižniju ekonomiju, izgrađenu oko saradnje i drugih alternativa preduzećima za stvaranje profita. Možemo i trebalo bi da očekujemo bolje ponašanje on naših firmi koje služe za maksimizovanje profita – a odgovarajuća regulacija će ukloniti neka iskušenja da se loše ponašaju.

Izveli smo četrdesetogodišnji eksperiment sa neoliberalizmom. Dokazi su tu, i kojim god aršinom bio premeren, on je omanuo. A u odnosu na najvažniji aršin – dobrobit običnih građana – on je teško podbacio. Moramo sačuvati kapitalizam od njega samog. Agenda za progresivnu reformu kapitalizma je naša najbolja šansa.

 

Džozef E. Stiglic (Joseph E. Stiglitz), je dobitnik Memorijalne Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista Instituta Ruzvelt. Njegova najnovija knjiga je People, Power, and Profits: Progressive Capitalism for an Age of Discontent (Ljudi, moć i profit: Progresivni kapitalizam za Doba nezadovoljstva, W.W. Norton and Allen Lane).

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Prim. MM: U izvorniku poster child, izraz koji metaforično označava lice koje zastupa neku stvar u javnosti, uglavnom da bi se izazvala blagonaklonost. Izraz je potekao od korišćenja lica obolele dece kako bi se pospešile kampanje u javnosti protiv nekih bolesti ili za društvenu prihvatljivost obolelih.
[2] Prim. MM: Sistem checks and balances, „kočnica i ravnoteža“ koji označava međusobnu ograničenost različitih grana vlasti i uopšte nosilaca javnih ovlašćenja.
[3] Prim. MM: Cenovna diskriminacija je poslovna praksa prodaje istog dobra različitim kupcima po različitim cenama.
[4] Prim. MM: U izvorniku je upotrebljena sintagma red tape koja označava traku koja se koristi za povezivanje predmeta a metafizički znači preteranu birokratizaciju.
[5] Prim. MM: Autor alaudira na skandal oko emisije izduvnih gasova koji je potresao Folksvagen.
[6] Prim. MM: U pitanju je spekulativni mehur nastao kao posledica velike spekualtivne aktivnosti između 1994. i 2000. godine u vreme velike ekspanzije korišćenja interneta. NASDAK berzanski indent koji je obuhvatao mnoge kompanije koje su poslovale preko interneta dosegao je vrhunac vrednosti 10. marta 2000. godine pre sloma. Pucanje mehura trajalo je između 11. marta 2000. i 9. oktobra 2002. U ovom periodu mnoge kompanije koje su poslovale preko interneta doživele su propast a mnogima je vrednost značajno opala ali su uspele da pretraju.
[7] Prim. MM: Pre-existing condition je izraz kojim se označavaju medicinska stanja i problemi koje je osoba imala pre nego što je stekla zdravstveno osiguranje.

 

Preveo Miloš Milojević

 

Izvor Project Syndicate, 03. maj 2019./Stanje stvari, 01. jul 2019.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u