Milovan Danojlić: Samopokoravanje i ideja osvete ne vode nikuda

Progon jezika i ćirilice i to usaglašavanje sa modelima koji nas ne prihvataju je nepoštovanje sebe. To je samopokoravanje koje nam niko ne traži

Mi smo u XIX i XX veku bili zakoračili korak dalje, da bi nas Drugi svetski rat i ono posle zaledili i vratili u stanje koje nam ne služi na čast. Vrhunac engleskog soneta pada u 1594. godinu, tih godina je i Šekspir pisao, a te 1594. godine je glavni kulturni događaj u Srbiji bilo spaljivanje mošti Svetog Save. To je taj jaz koji nas deli od velike svetske kulture, kaže za RTS Milovan Danojlić.

Jedan je od najvećih srpskih živih pisaca. Za više od šest decenija koliko piše, objavio je više od 70 naslova. I piše sve – poeziju, romane, eseje. Milovan Danojlić (rođen na današnji dan, 3. 7. 1937) već 35 godina živi u Francuskoj; bio je lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Poatjeu. Srpskim čitaocima otkrio je neke manje poznate francuske pesnike, ali je prevodio i Bodlera, Klodela. Prevodi i sa engleskog. Ovih dana u izdanju Srpske književne zadruge trebalo bi da se pojavi njegov prevod Šekspirovih soneta.

Dobio je gotovo sva ovdašnja književna priznanja, uključujući i Ninovu nagradu za roman godine, a poslednja u nizu je nagrada za esejistiku „Grigorije Božović“, koja mu je dodeljena za trigogiju „Pisma bez adrese“. To je bio povod da Danojlića posetimo na njegovoj letnjoj adresi u Ivanovcima.

„Ovo je imanje koje sam nasledio i tu sam napravio kuću i ovu biblioteku i tu dolazim svakog leta – provedem dva-tri meseca, čitam, radim, pišem; ovde pišem ono što sam započeo drugde“, priča nam.

Druga je polovina juna, kišni dan, pa ne možemo da šetamo imanjem, koje izgleda baš onako kako se u udžbenicima ilustruju šumadijska domaćinstva i kuće. Sedimo na tronošcima, ispod trema – zato je neminovno da razgovor i počnemo pitanjima o selu.

Često govorimo o tome kako nam sela propadaju. Kakav je Vaš pogled, dolazite jednom godišnje, koliko se selo promeni između dva Vaša dolaska od leta do leta?
Selo propada od 1955. godine, to što ja pratim. Ja sam u osnovnu školu pošao 1944. i tad je bilo 80 đaka, a sad ih u toj školi ima četvoro. Tako možete da vidite do koje se mere to srozalo, seljaci mladi se ne žene, sede pred prodavnicom i piju pivo, a devojke beže u grad i ne udaju se. Domaćinstva čuvaju stari. To sve izgleda vrlo loše.

Veći deo godine provodite u Francuskoj. Da li je tamo drugačije?
Nije mnogo bolje ni u Francuskoj. Naprotiv. Tamo sela nestaju, a jako su lepo uređena, imaju asfalt i puteve i do usamljenih kuća. I pored svega toga – mala mesta se prazne i to izgleda tužno, još tužnije nego ovde jer je tamo uređeno kao bašta, a svake godine se po dve-tri kuće isprazne i to izgleda žalosno.

To nije neka uteha za nas, samo to jeste globalni tok, selo i seljaci i ruralna civilizacija umiru u Evropi. Ja plaćam danak svojim osećanjima i uspomenama, pa zato ovamo dolazim. Moja deca su dolazila ovamo, ali teško da bi se tu naselila trajno. Ali to je tema više za književnost nego za televizijsku emisiju.

U decembru ste izabrani za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a nedavno ste održali i pristupnu besedu. Koliko Vam znači članstvo u SANU?
To je priznanje… Ali posao pisca je ovde, u ovoj sobi. U Akademiju dolazimo da ponešto damo ili neku primedbu ili svoju reč, jednom mesečno se sastajemo. Znate, Akademija – to je od Sterije i nekih uglednih ljudi pa je došla i do mene. I na kraju krajeva, to je ipak ustanova, a nemate mnogo takvih tačaka kulturnog i javnog života.

Vi ste u pristupnoj besedi govorili o mržnji i toleranciji. Zašto o tome? Mnoge je to podsetilo na ono što ste pisali u „Dragi moj Petroviću“.
Taj odeljak je pisan u nešto drugačijim okolnostima, ali je mržnja je i dalje živa i međunacionalna i čak i kad se Jugoslavija raspala. Aktuelna je i u političkoj eliti. To samo govori kako im je mržnja jedina inspiracija, a tako je i među narodima i to sam morao da pomenem. Nisam čudotvorac i ne mogu da je izlečim, ali ne mogu da je ne pomenem. Tolerancija se nameće, sad kad će se to shvatiti… ali morao sam to da pomenem kao dve tačke današnjih naših prilika.

Sad ste sami pomenuli politiku, ni Vi niste bili imuni na politiku, jedan ste od osnivača moderne Demokratske stranke. Kako danas gledate na to i na stranački život?
Ja sam bio naivan, mislio sam da se obnavlja stranka Grola i Davidovića, kao ponos duhovne tradicije. Bio sam zadovljan pa sam pojurio da skupim nešto para kao prilog za stranku. To je posle krenulo – ko je prvi, ko je drugi, počele su te ljudske priče oko prestiža i položaja u stranci i sve ono što ljudi rade. Ja to nisam imao u vidu, ja sam mislio da pravimo kao braća neko čudo, a čudo je izostalo.

Meni su bili dragi i Mićun (Dragoljub Mićunović) i Đinđić, ostao sam prijatelj i sa Koštunicom, ali to je postalo ono što biva sa strankama i ja sam se polako udaljavao bez velikih gestova i na kraju sam se pasivizirao.

Neko je primetio da ste upravo Vi i Borislav Pekić primer kako prođu intelektualci i umetnici u politici.
Da, ja sam bio kandidat u Malom Mokrom Lugu za poslanika, Đinđić me predložio, znao sam ja da nema od toga mnogo, ali hajde da izdržim to mesto pa sam pristao. I naravno da nisam bio izabran, kao ni Pekić u Rakovici. Što je i pravedno – nije za nas ni bilo! Ali imao sam kasnije jedan zanimljiviji susret sa Đinđićem, koji mi je bio drag. On je bio cinik. Ja mu kažem tad, a stojimo pred kafanom, šta treba da se radi, a on meni kaže – ja se sve slažem, ali ja kad bih tako govorio imao bih pristalica koliko i Vesna Pešić, prema tome – to ne dolazi u obzir!

Umesto da razgovaramo o književnosti, sve se vraćamo na politiku, kao da se bez nje ne može. Tako je bilo i pre 20-ak godina, kad ste dobili Ninovu nagradu za roman „Oslobodioci i izdajnici“. I tada se postavljalo pitanje živimo li mi i dalje oslobodioce i izdajnike… Da li je to usud prostora, nacije ili nešto treće?
Ovde se dogodio lom i mržnja i pokolj i pocepao se narod koji je nešto mislio i ta podela nije zalečena. Ja sam sad dobio nagradu „Grigorije Božović“ – to je bio čovek koji je streljan jer je bio antikomunista. On je rehabilitovan i sudski i kulturno, ali ti gresi koji su počinjeni prema jednom delu naroda nisu okajani. Ne kažem da je druga strana bila anđeoska, to je surovo, taj bratoubilački rat, ali pomirenja nema i ne može se ići napred bez suštinskog priznavanja svih vrednosti drugoj strani i svih grehova svojoj strani.

Razume se da je među ovima sa petokrakom bilo patriota i hrabrih ljudi, sad – ko im je bio vođa, to je drugo. Razume se i da je bilo zlikovaca i sa svih strana, ali najveći zločini su bili posle rata i do danas nije izvedeno na čisto i do danas nije svet shvatio koliko je to opasno i koliko treba gajiti razumevanje za druga mišljenja, jer ova mržnja danas je samo otpor da se prihvati ono što se ne slaže sa našim osećanjima.

Ideja da drugi može biti u pravu, a da se to nimalo ne slaže sa mojim stanovištem – za to treba veliki trud, dugo razvijanje kulturno i svako drugo. A mi nismo za to imali vremena. Naša je ideja – ideja osvete, a s tim se ne stiže daleko, to je kod primitivnih naroda kao krvna osveta, o čemu je takođe Grigorije Božović pisao. Mi smo u 19. i 20. veku bili zakoračili korak dalje, da bi nas Drugi svetski rat i ono posle i ovo što je i danas zaledili i vratili u neko stanje koje nam ne služi na čast.

Da li je to jedan od razloga što često pišete i govorite o nacionalnim temama, o srpskom jeziku?
Svet ne živi istinitim životom, on projektuje sebe prema modelima što bi želeo da čuje. Onda otuda uplivi engleskog jezika. Kad idete Knez Mihailovom, to liči na bivše kolonije trećeg sveta, to tako izgleda u Peruu, u Kolumbiji… Ovo je sad sramota pogledati, taj progon jezika i ćirilice i to usaglašavanje sa modelima koji nas ne prihvataju i za koje ne postojimo. To je nepoštovanje sebe, to je samopokoravanje koje nam niko ne traži, to je provincijalna igra bez plana.

Ovako smo kao prirodni sluga koji se sam nudi da služi. Taj nesrećni svet koji više nije ni jugoslovenski ni svetski i koji se samokolonizuje… S tim što je kolonizator ranije imao obaveze prema onima u Africi, a nas gledaju samo kao neverovatan prizor. Kod Kalenić pijace sam video „Second Hand“. Pa kako sirotinja da se snađe da je to polovna roba, jer oni tu kupuju… Vidite do koje mere ide to ludilo. Nekom će ovo što ja govorim da izgleda kao cinculiranje, ali nije. To je logika.

Kakav je u Francuskoj odnos prema jeziku?
Francuzi su isto u lošem položaju, brane se ipak malo više nego mi. Imaju komisije za suzbijanje „franglez“ jezika. Uspevaju više nego mi, jer ipak su svesniji. Kod nas je sve razgolićenije jer smo siromašniji, ali nisu u mnogo boljem položaju. A oni su bogatiji pa nekako isplivavaju.

Postoji jedan svetski proces koji nas sve melje, a mi nismo svesni. I kako Beograd može sav da bude na engleskom? Mada, nešto sam razmišljao i o tome sam pisao: ima jedan fenomen, to nije samo u Beogradu, sve prestonice, svi megapolisi teže da se otuđe od naroda koji ih okružuje! Svi megapolisi sveta kidaju veze sa svojom okolinom da bi otišli u nebo, a kod nas to izgleda primitivnije, mada nismo mi izmislili raskidanje s narodom.

Šta pišete dok ste u Ivanovcima? I šta sada pišete?
Upravo sam završio veliki prepev Šekspirovih soneta i sad sam konačno odahnuo. Ranije sam prepevavao pesnike u vreme kad sam ih upoznavao i to mi je bilo širenje horizonata. Ali kad sam Šekspira čitao, mislio sam sve – ovo bih ovako ili ovako, i onda sam morao da mislim kako to da rešim. I konačno sam završio i napisao sam i predgovor i komentare i tu ima raznih stvari koje su meni bile zanimljive.

Zapazio sam jednu sitnicu koju sam tako i u predgovoru naveo – vrhunac engleskog soneta pada u 1594. godinu, tih godina je i Šekspir pisao svoje sonete. A te 1594. godine je glavni kulturni događaj u Srbiji bilo spaljivanje mošti Svetog Save. Upozorio sam na taj jaz koji nas deli od velike svetske kulture, to ponekad zaboravljamo, a za taj jaz je donekle kriv i onaj s druge strane što ga je održavao, ali to opravdava mnoge naše nevolje što nas prate do danas.

Kakvo je danas vreme za pisanje?
Ovo je vreme dosta loše za mlade pisce, mladi nisu sponzorisani i ne znam kako se neko usuđuje da krene da piše, kad smo mi počinjali bilo je drugačije. Ja nemam iluzije o komunističkom režimu, ali u ono se vreme vodilo računa. Tada se znalo da na primer jedan štamparski tabak plaćen je kao plata profesora. Ta vlast, o kojoj ja imam loše mišljenje, ipak je imala odgovornost jer diktatori su odgovorni, znate – da se ima voda i struja i da esejistika funkcioniše…

Danas, ja se ne žalim na svoj položaj, ja sam privilegovan, imam nekoliko penzija, ali ja ne govorim o sebi, ja govorim o mladima. Ja sam mogao sebi da dozvolim da Šekspira prevodim i da to poklonim, ali kako neko ko sad završava studije može da radi besplatno? Sve se drži na entuzijazmu, entuzijazam je lepa stvar. Ali, ako je nešto besplatno, onda opada i kriterijum, jer tada je dobro sve što je džaba.

 

Autor Dragana Ignjić

 

Izvor RTS, 03. jul 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u