Promene u EU: Nova lica, stare greške

Suočena sa egzistencijalnom krizom i nedostatkom kredibiliteta, EU svojim biračima i celom svetu poručuje: nastavljamo po starom

Uprkos svemu što se dešavalo u EU u proteklih pet godina, njene države članice su uspele da izaberu četiri političara koji predstavljaju potpuni kontinuitet sa svim politikama koje su EU dovele u ovakvu zbrku.

Nijedan od nedavnih potresa nije ubedio evropski blok da makar malo izmeni svoj pravac. Nije to uspeo da učini da učini uspon antisistemskih stranaka u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Finskoj i drugim mestima, kao ni uspon patriotskih snaga u Poljskoj i Mađarskoj. Nije uspeo ni bregzit, koji je u ekonomskom smislu jednak gubitku ne jedne, već 20 država članica, i koji će uništiti aktuelne budžetske aranžmane EU.

TVRDOGLAVO KRETANjE KA „SED
Četvoro muškaraca i žena čije je imenovanje izvršeno u utorak odlučno je u nameri da stvori „Sjedinjene Evropske Države“ (citiram buduću predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen) i da, s tim u vezi, nastavi sa istim evropskim integracijama koje su prouzrokovale toliko unutrašnjeg stresa u državama članicama Evropske unije i njenim institucijama. Štaviše, tri od četiri ličnosti dolaze iz ključnih EU država, članica osnivača iz 1951. godine, dok iz „nove Evrope“ (Istočne i Centralne Evrope) nema nikog. Kao da, u ovom vremenu duboke krize, EU želi da se vrati svojim korenima od pre 70 godina, umesto da se promeni i osveži kako bi se suočila sa novim izazovima 21. veka.

Najupečatljivija najava imenovanja na najvažnije funkcije je, naravno, ta da će nemačka ministarka odbrane Ursula don der Lajen biti postavljena na mesto predsednice Evropske komisije. S obzirom da Komisija ima monopol nad čitavim legislativnim i izvršnim procesom u okviru institucija EU, ovo telo je motor koji pokreće celu mašinu. Parlament je, u poređenju sa njom, beznačajan. Činjenica da je Nemačka sada stekla kontrolu nad najvažnijom institucijom EU je vredna pažnje, i to ne samo zbog toga što će ovo biti prvi put da će se jedan Nemac naći na tom položaju još od prvog predsednika Komisije, Valtera Halštajna, koji je na tom položaju bio u periodu između 1958. i 1967. godine. U decenijama nakon toga, a naročito od 1990. godine, Nemačka je izrasla u hegemona unutar EU bez čijeg pristanka se ništa ne može odlučiti u Briselu.

Nemačka takođe dominira i Evropskim parlamentom: četiri od sedam grupa u okviru njega, i samim tim preko dve trećine članova, vode Nemci. Dok se Angela Merkel sprema da napusti vlast u Berlinu, može biti sigurna da će njeno nasleđe ne samo nastaviti da živi, već da će zapravo i rasti, s obzirom da će u Briselu i Strazburu institucije EU biti pod kontrolom njenih najbližih političkih saveznika i naslednika.

ANTIRUSKI JASTREBOVI
Poseban doprinos Ursule fon der Lajen, izuzev njene nacionalnosti i njenog statusa bliskog saveznika Angele Merkel, ogleda se u tome što je ona veliki zagovornik ne samo koncepta federalne Evrope već i vojske EU. Kao ministarka odbrane, ona je ranije najavila planove za investiranje 130 milijardi evra u nemačku vojsku u narednih 15 godina i povećanje budžeta za 10 odsto u 2019. godini kako bi godišnji budžet vojske bio 50 milijardi evra. Ako se ova remilitarizacija Nemačke zamaskira u „evropske“ odežde, onda će hladnoratovske tenzije na evropskom kontinentu samo rasti, a to je nešto što gospođa Fon der Lajen očigledno želi: ona je poznata i po tome što je jedan od najžešćih antiruskih jastrebova u Nemačkoj i Evropi.

Stvari ne stoje ništa bolje ni kod najmanje važnog od sva četiri nominovana kandidata, Žozepa Borela, koji bi trebalo da zauzme poziciju šefa diplomatije. Baš kao što je i Fon der Lajenova istakla da Rusija više nije partner, tako je i Borel u maju opisao Rusiju kao „starog neprijatelja“: Rusija je pozvala španskog ambasadora u Moskvi u ministarstvo spoljnih poslova kako bi mu uručila protestnu notu. Borel sa Fon der Lajenovom deli dogmatsko – premda kontradiktorno – verovanje u „kompatibilnost evropske odbrane sa NATO-om“, kojim u stvarnosti dominiraju Sjedinjene Države.

Žozep Borel

Uprkos tome što je kritikovao pokušaj američke vlade da izvrši nasilnu promenu režima u Karakasu, Borel je podržao „priznavanje“ Huana Gvaida za predsednika Venecuele: ovaj njegov raspolućeni stav je, kao i kad se radi o evropskoj odbrani, takođe kontradiktoran sam po sebi, jer ako je Gvaido zaista legalni predsednik Veneceule, kako Borel tvrdi, onda bi mladi američki ljubimac imalo puno pravo da nasilno ukloni Nikolasa Madura s vlasti.

BELGIJSKI KONFORMISTA
Šarl Mišel, novi predsednik Evropskog saveta, je drugi Belgijanac koji je došao na ovo suštinski počasno mesto: Herman van Rompej je postavljen kao prvi predsednik 2009. godine (drugi je bio Donald Tusk, a treći će biti Mišel). Često se za Belgiju kaže da ima sedam parlamenata, ali ne i državu: sada će Mišel imati 27 vlada, ali ponovo ne i državu. Teško je zamisliti većeg političkog konformistu od Šarla Mišela: ovaj rođeni liberal nikada nije izustio originalnu reč u svom životu.

Štaviše, kao i Ursuli fon der Lajen, i njemu je politika EU u krvi. Kao i Ernst Albreht, otac Ursule fon der Lajen, koji je bio visoki zvaničnik u Evropskoj komisiji pre nego što je postao premijer Donje Saksonije (Ursula je rođena u Briselu i išla je u Evropsku školu), i otac Šarla Mišela, Luj, bio je belgijski ministar spoljnih poslova i evropski komesar. Dve od četiri juče kandidovane ličnosti pripadaju političkim dinastijama, što govori da je evropska politička klasa nalik kasti, kojoj bi možda trebalo dodati Žozepa Borela, bivšeg predsednika Evropskog parlamenta i bivšeg predsednika Evropskog univerzitetskog instituta u Firenci.

Ukratko, niko od pomenute četiri osobe ne predstavlja autentičnu ličnost, dok je nekoliko njih bilo upleteno u finansijske malverzacije – Borel zbog toga što nije prijavio prihode od 300.000 evra godišnje koje je stekao obavljajući konsultantski posao 2012. godine, a Lagardova zbog odobravanja državne isplate svom prijatelju Nikolasu Sarkoziju. Lajenovu često napadaju zbog toga što nije kompetentna da obavlja posao ministra i zbog toga što je više zabrinuta za svoju savrešnu frizuru nego za nemačku vojsku. Svo četvoro preživljavaju u politici, u većini slučajeva već decenijama, upravo zbog toga što nikada nisu odstupali od partijske linije i zbog toga što su, gde god da su bili, radili kako im je rečeno.

Što se tiče čoveka izabranog u sredu za predsednika Evropskog parlamenta, on nema nikakvu moć. Ono malo moći što Evropski parlament poseduje je skoncentrisano u njegovim članovima. Izbor Davida-Marije Sasolija predstavlja dodatni ekser u mrtvački sanduk principa političkog predstavljanja jer je reč o čoveku koji predstavlja istrošene snage u italijanskoj politici. Kao član Demokratske stranke, on se zalaže za stari poredak koji je zbrisan 2018. godine kada su stranke nove levice i nove desnice – Pokret pet zvezdica i Liga – formirale savez kako bi zbacili stare stranke. Pored toga, Sasoli je bio potpredsednik u prethodnom sazivu parlamenta i stoga je njegov izbor takođe izraz kontinuiteta.

David-Marija Sasoli

Ukratko, suočena sa egzistencijalnom krizom i ozbiljnim nedostatkom kredibiliteta, EU poručuje svojim glasačima i čitavom svetu: nastavljamo po starom.

 

Džon Loland je istoričar i stručnjak za međunarodne odnose koji je doktorirao filozofiju na Univerzitetu Oksford i predavao na univerzitetima u Parizu i Rimu.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor RT

Svet
Pratite nas na YouTube-u