Filip Rodić: Kvislinško ogledalo

Problem je što Marković nema dovoljno dobro ogledalo pa „kvislinge“ vidi ne u sebi nego u grupi ljudi kojoj je po svemu suprotstavljen

Odbrambeni mehanizam projekcije ima čudnovatu moć da čoveku toliko izvitoperi realnost da svoje osobine pripisuje drugima. Da nije tog mehanizma, osoba u pitanju ne bi mogla sebe da podnese i život bi joj postao nepodnošljiv

Oni koji su po svom duševnom sklopu kvislinzi lako nađu zajednički jezik – mudro i ispravno zaključuje Tomislav Marković u svom „Dnevniku“, koji je pod naslovom „Najzad znamo koliko košta najskuplja srpska reč“ objavio „slobodarski“ list Danas. Pominje Marković u svom tekstu i teškoću s kojom određeni ljudi podnose svoj odraz u ogledalu. I tu je u pravu. Makar bi trebalo da bude, jer bi osobi koja u sebi ima makar malo čovečnosti zaista trebalo da bude nepodnošljivo da se zagleda u sebe dok za račun druge sile, države, formalne ili neformalne grupe izdaje sopstveni narod, što je definicija „kvislinga“. Problem je, međutim, što Marković nema dovoljno dobro ogledalo (ili retko staje pred isto) pa „kvislinge“ vidi ne u sebi nego u grupi ljudi kojoj je po svemu suprotstavljen.

Kvisling, tako, po njemu i njegovom ogledalu nije neko ko, pretpostavljamo za pristojne novce, sopstvenu državu i narod kritikuje pišući za medijsku kuću kojoj je jedna od najgledanijih emisija bila „Šerijat i život“ (60 miliona gledalaca) u kojoj je omiljeni voditelj Jusuf el Kadaravi izgovarao stvari poput: „Kroz istoriju, Alah je (jevrejski) narod kažnjavao zbog njihove pokvarenosti. Poslednju kaznu izvršio je Hitler.“ Možda baš da bi imao zajednički jezik sa svojim redakcijskim kolegom, El Kadaravijem (koji nije kvisling jer zastupa nešto „svoje“ bez obzira koliko to bilo pogrešno), ovom „kolumnisti nekoliko portala u regionu“ smeta težnja srpskog naroda nadahnutog „idejama Novog Izrailja“ da se ponovo okupi u „srpskom Jerusalimu“, pa „sanjanje kosovskih snova“ naziva „tapkanjem u mestu zločina“.

Iz konteksta njegovog teksta proizlazi i da je „kvisling“ Ivica Todorović, koji je u intervjuu za naš list rekao da je „srpski identitet zasnovan na tačno utvrđenim obrascima, koje je nemoguće menjati“. „Kvislinzi“ su i Miloš Ković, jer tvrdi da „kao što Svetosavski zavet odvaja Srbe kao narod od ostalih pravoslavnih, tako i kosovski zavet odvaja nas od ostalih naroda“, i Časlav Koprivica, pošto smatra da je „tradicija Kosovskog boja ono što stoji u jezgru duhovnog genotipa srpskog naroda“. Kvisling u Markovićevom ogledalu nije, međutim, neko ko se zalaže i propagira „preumljenje“ naroda zarad njegovog usklađivanja i potčinjavanja vrednostima sile zvala se ona Evropska unija, ili SAD, ili kako god.

Kvislinški žig Marković, reklo bi se, stavlja i na pesnika Matiju Bećkovića, jer je, kako kaže, propovedao da od Kosovske bitke „ne prestaje oduševljavanje smrću, ne jenjava obasjanje idejom vodiljom, ne posustaje rešenost srpskoga naroda da gine“. Ali Marković nije preneo ceo Bećkovićev iskaz, gde navodi i primere ove „oduševljenosti smrću“ koji bacaju jedno sasvim drugo svetlo na ovaj, naizgled, nihilistički citat. „Od reči patrijarha Danila Banjskog, kosovskog savremenika: Umrimo da večno živi budemo! – do Đakona Avakuma, od pokliča Đure Jakšića: Padajte braćo! – do lozinke patrijarha Dožića: Bolje grob, nego rob i smirene reči Vukašina iz Klepaca: Samo ti, dijete, radi svoj posao! – ne prestaje oduševljavanje smrću“, naveo je Bećković u svom delu „Kosovo, najskuplja srpska reč“ iz 1989. godine. Jasno je kakvu oduševljenost smrću Bećković ovde pripisuje Srbima. No to je metafizika do koje Marković i njemu slični ne mogu da dosegnu i za to ih ne treba kriviti. Krivi su, međutim, zbog toga što shvatanje njima neshvatljivog omalovažavaju i mrze, baš na način na koji je to Čarls Bukovski sjajno opisao u pesmi „Genijalnost proseka“. Zato Marković Todorovića, Kovića, Koprivicu i ostale „učenjake“ optužuje da bez ikakvog intelektualnog napora proizvode svoje „izmislice & besmislice“.

„Nova srpska kosovska misao naših učenjaka zasniva se na ideji da se ključna saznanja o komplikovanim problemima kao što su nacija, istorija i identitet ne stiču mukotrpnim naučnim radom, čitanjem i razmišljanjem, već se mogu čuti i u najbližoj kafani, pogotovo kad gosti malo popiju, raspištolje se i prepuste vlažnim nacionalnim snovima“, tvrdi ovaj ugledni član Udruge trezvenjaka kojoj predsedava takođe ugledni Petar Luković.

Dakle, u Markovićevom ogledalu kvislinzi su oni koji drže do roda svog i poštuju zavet predaka, žele nezavisnost, suverenost i celovitost svoje zemlje. Kvislinzi su oni koji odbacuju nametanje stranih vrednosti i interesa. Kvislinzi su oni koji, poput ustanika iz marta 1941, odbijaju zahteve i uslove strane sile i s većim oduševljenjem prihvataju ideju smrti od ideje robovanja. „Raspištoljene pijanice“ su oni koji ovakvim stremljenjima daju intelektualni legitimitet i potporu. „Dangi“, običaju dobrovoljnog žigosanja iz istoimene pripovetke Radoja Domanovića, pre su skloni ponositi Srbi, nego oni što se priklanjaju imperiji koja je poslednja u istoriji primenjivala masovno žigosanje svojih robova.

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Pečat, 12. jul 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u