Od generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga čuli smo već više puta da su u toj organizaciji zadovoljni sadašnjim stepenom saradnje sa Srbijom i da su njene članice svesne kakvo je (ne)raspoloženje srpske javnosti prema mogućnosti učlanjenja u tu vojnu alijansu. Zvaničnici Evropske unije nikada nisu javno rekli da je članstvo Srbije u NATO-u uslov za njen ulazak u EU, a na povremena direktna pitanja o tome odgovorili bi odrično. Ipak, kad bugarski evroposlanik izjavi da je „pravo vreme da se Beogradu kaže da će evropska integracija Srbije početi nakon što se ova zemlja prijavi za članstvo u NATO-u”, dodajući da on „tako otvoreno govori o tome” jer se u Briselu o tome priča, njegove reči kod nas odjeknu kao da su izašle iz usta nekog od najuticajnijih čelnika EU. Zbog čega? Zbog toga što se, u stvari, u dobrom delu javnosti u Srbiji veruje da tvrdnje Aleksandra Jordanova nisu bez osnova.
Jordanov, koji je pripadnik partije Savez demokratskih snaga i bivši ambasador Bugarske u Severnoj Makedoniji, objasnio je da je proširenje EU na zapadnom Balkanu „proces koji se može garantovati jedino ako zemlje garantuju svoju bezbednost”. „To jest, Srbija treba da se pozdravi sa svojom idejom da će jednog dana postati članica Evropske unije ako ne postane članica NATO-a”, poručio je Bugarin. Jordanov je rekao javnu tajnu, o kojoj nerado pričaju strane kojih se to tiče – srpska, briselska (i EU i NATO), ali i Moskva, kaže bivši diplomata Srećko Đukić i objašnjava: „Između Srba i Albanaca vodi se teška politička bitka, pa se u tu šahovsku igru nerado uključuju nove teme”. Đukić je uveren da će nam upravo članstvo u NATO-u (dakle, ne ni pitanje Srebrenice, ni bilo šta drugo) postaviti kao uslov kad se reši kosovsko pitanje. Kao što je, podseća on, prvih desetak godina ovog veka jedini uslov za apliciranje Srbije za članstvo u EU bila puna saradnja sa Haškim tribunalom. Sve dok i Ratko Mladić nije dospeo u Hag, niko nije govorio o Kosovu, još manje o NATO-u, kao uslovima za evrointegracije.
„Centralno pitanje je kompletiranje Balkana kao geopolitičke celine u kontekstu evroatlantskih integracija. Oko nas su sve članice NATO-a, čak je i Kosovo suštinski deo tih struktura, jer su tamo NATO snage. Severna Makedonija je blizu učlanjenja, a BiH jednom nogom jeste, jednom nije. Srbija je ostrvo u moru zemalja članica NATO-a”, ističe Đukić i zaključuje da se i kod nas pitanje bezbednosti mora otvoriti i drugačije postaviti.
Navodeći da niko u EU ne uslovljava Srbiju članstvom u NATO-u, da se u okviru 35 pregovaračkih poglavlja tačno zna šta je to što se traži od nas i da nikakvih dodatnih zahteva prema Srbiji ne može biti, Dejan Miletić, predsednik Centra za proučavanje globalizacije, ukazuje da je, s druge strane, teško poverovati u to da će neko lako da primi državu koja nije bezbednosno usklađena. A za sada je jedina zaštita vrednosti EU i njenih bogatstava – NATO. „U tom kontekstu verovatno se očekuje visok nivo saradnje, što mi u dobroj meri i ostvarujemo. Pritom smo okruženi zemljama NATO-a i bezbednost Srba na KiM se obezbeđuje u saradnji sa NATO-om, pa ne vidim da bi to samo po sebi moglo da bude problem”, kaže Miletić.
Naglašavajući da od EU sigurno nećemo formalno dobiti takav zahtev, dodaje da ipak postoji određeni pritisak – jer NATO bi sigurno želeo da integriše Srbiju. „Srbija je regionalni faktor i jedno ona može da da kvalitet NATO-u. Sve druge države zapadnog Balkana nemaju tu težinu, ni vojno, ni geopolitički, ni strateški kao Srbija. Nije nelogično da će tih pritisaka biti i da se očekuje da, ako već ulazi u EU, bude i deo NATO-a. Ako, naravno, alijansa opstane kao jedini mehanizam zaštite EU. Naravno, to će onda biti neformalni zahtevi, sugestije…”, dodaje on.
To što Crnoj Gori članstvo u NATO-u nije donelo preveliko ubrzanje evrointegracija, a Albaniji još ni datum za otpočinjanje pregovora sa EU, sagovornici Politike objašnjavaju unutrašnjim problemima (korupcija, kriminal, odsustvo nekih sloboda…) u ovim zemljama. Miletić navodi i da se međunarodni ambijent neprestano menja, pa to što su u ranijem periodu NATO integracije ubrzavale evropski put, kao na primer u slučaju Rumunije i Bugarske, više ne mora da važi. Pogotovo sada kada postoje razmimoilaženja između evropskih država i rukovodstva SAD .
Đukić, pak, smatra da bi Srbija, bez obzira na to da li je NATO uslov za EU ili ne, trebalo da razmotri tu opciju, ali i sve ostale, jer mora da sagleda održivost koncepta nacionalne bezbednosti u drugačijim okolnostima. U prilog tome on postavlja pitanje da li teritorijalni integritet možemo da očuvamo sa NATO zemljama u okruženju, ali i takvim izazovima kao što su Sandžak, južna i istočna Srbija, Vojvodina. I da li smo koncept vojne neutralnosti, bolje reći vanblokovske zemlje, doveli do kraja? „Turkmenistan je 1995. dobio političku i vojnu neutralnost koju mu garantuju UN. Ko nama garantuje bezbednost? Naravno, mi nikoga nećemo napasti, ali jesmo li sigurni da nas neće napadati? Jesmo li sigurni da nećemo dobiti novo Kosovo negde na svojoj teritoriji? Koncept bezbednosti se stalno mora evaluirati u novim uslovima”, ističe Đukić.
NEPRIHVATANjE SRPSKIH NACIONALNIH INTERESA
Govoreći o većinskom raspoloženju u Srbiji prema članstvu u NATO-u, Dejan Miletić kaže da naš otpor nije vezan za NATO kao NATO, jer zemlje koje su članice EU jesu i deo te vojne organizacije. „Ako nemamo otpor prema EU, nije prirodno da postoji otpor prema NATO-u, jer nije NATO neka vannacionalna institucija, nego su iste te države odlučivale o bombardovanju. Poenta je u njihovom neprihvatanju da Srbija ima nacionalne interese koji su raspadom SFRJ bili rastočeni upravo preko NATO-a. Kad bi se taj pristup promenio, ne vidi se zašto Srbija ne bi prihvatila članstvo u NATO-u, jer politika je pitanje pragmatičnih interesa, a ne nekih specijalno emotivnih odnosa. Narod bi prihvatio kada bi video da NATO razume da i Srbija i srpski narod imaju svoje interese, koji su vrlo legitimni. U tom kontekstu i NATO ne bi bio bauk”, ocenjuje Miletić.
Autor Biljana Baković
Izvor Politika, 11. jul 2019.
