Zahtevi Vašingtona prema Severnoj Koreji i Iranu imaju jednu važnu zajedničku osobinu. U oba slučaja, američki zvaničnici su u više administracija insistirali da se protivnik SAD odrekne bilo kakvih ambicija o posedovanju nuklearnog oružja ili držanju značajnih količina balističkih raketa. Osnovna pretpostavka je da će, ako Teheran ili Pjongjang budu posedovali čak i mali nuklearni arsenal, to predstavljati ne samo neprihvatljivu pretnju za regionalni mir, već i ozbiljnu pretnju za američku bezbednost.
HLADNORATOVSKI RECEPT
Količina briga zbog pretnji američkoj domovini je neverovatna – i takva će biti sve dok Vašington nastavlja da američku bezbednost i blagostanje stavlja u rizik zbog odbrane ranjivih saveznika i bezbednosnih klijenata. To upozorenje naglašava suštinsku razliku između direktnog odvraćanja (odvraćanje napada na sopstvenu zemlju) i proširenog odvraćanja (odvraćanje napada na treću stranu). Prvo ima visok kredibilitet, potonje znatno manji.
Sjedinjene Države su uspešno odvraćale Sojvetski Savez tokom Hladnog rata, mada je ta država posedovala na hiljade nuklearnih glava i sofistikovanih raketa za njihovo isporučivanje. Američki lideri su verovali u doktrinu garantovanog uzajamnog uništenja – da Moskva nikada neće napasti SAD ako zna da bi američka odmazda bila toliko razorna da bi uništila SSSR kao funckionalno društvo. Vašington je upozorio Kremlj da će takva odmazda nastupiti ne samo ako Moskva bude pokrenula napad na Ameriku, već i ako sovjetske snage budu napale vašingtonske evropske saveznike ili ključne američke bezbednosne partnere u Istočnoj Aziji.
S obzirom da se Hladni rat završio mirno, američki lideri su došli do zaključka da je produženo odvraćanje dobro funckionisalo i da će imati opštu primenjivost u različitim vremenima i pod različitim okolnostima. To je bila veoma pogrešna pretpostavka. Iako su zvaničnici Kremlja očigledno verovali da su Sjedinjene Države bile spremne da se upuste čak i u nuklearni rat kako bi odbranile glavnu stratešku i ekonomsku nagradu kakva je Zapadna Evropa, imali su daleko veće dileme da li će Vašington zaista sprovesti sličnu politiku kako bi zaštitio male države na ruskim granicama. U najmanju ruku, opasnost od pogrešnih procena je bila značajno veća.
Prošireno odvraćanje takođe povlači sa sobom i povećane rizike za Sjedinjene Države u konfrontacijama sa Severnom Korejom i Iranom. Iako dokazi još nisu očigledni, verovatno je da Pjongjang već ima mali nuklearni arsenal i da je severnokorejski režim marljivo radio na izgradnji pouzdanog sistema za ispaljivanje raketa. Iranski program nije tako napredan. Teheran nije sprovodio nikakve nuklearne testove (za razliku od višestrukih testova Severne Koreje od 2006. godine), a multilateralni Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) koji je Teheran potpisao 2015. godine stavlja velika ograničenja na njegov nuklearni program. Povlačenje Vašingtona iz tog sporazuma razljutilo je iransku vladu, ali je tek sada Teheran verovatno prekoračio granice obogaćivanja uranijuma koje je postavio JCPOA.
PREBACITI RIZIK
Vašington je očito zabrinut zbog nuklearnih ambicija svoja dva protivnika. Ipak, šanse da će Pjongjang realizovati svoj planirani napad na Sjedinjene Države ostaju poprilično male – i tako će ostati čak i ako se nuklearni arsenal Severne Koreje proširi. Nekoliko eksperata je primetilo da nuklearno oružje može biti krajnje sredstvo odvraćanja, ali je ono daleko manje korisno za zastrašivanje, i još manje za ratna dejstva. Zaista, ovo poslednje važi samo ako je političko rukovodstvo zemlje spremno da izvrši nacionalno i lično samoubistvo. Nema dokaza da se lideri Severne Koreje uklapaju u taj opis, a isto važi i za iranske lidere. Čak i ako bi Iran eventualno izgradio mali nuklearni arsenal, bilo bi to verovatno zbog odvraćanja bilo kakvih ambicija za nasilnu promenu režima koju bi Vašington mogao da potpiruje, a ne zbog vođenja samoubilačkog rata napadom na Ameriku.
Međutim, faktor rizika raste ako Sjedinjene Države budu insistirale na zaštiti saveznika i klijenata u Istočnoj Aziji i na Bliskom istoku. S obzirom na političku podelu Korejskog poluostrva i tenzije koje je proizvela u prethodnih sedam decenija, opasnost od oružanog sukoba između Severne Koreje i njenih suseda je stalno prisutna. Uplitanje Amerike u takav sukob zbog njenih bezbednosnih garancija za Seul i Tokio je verodostojan scenario koji bi mogao kulminirati nuklearnim napadom Severne Koreje na Sjedinjene Države.
Sličan rizik postoji i na Bliskom istoku, gde su se Sjedinjene Države nepromišljeno upetljale u iranske razmirice i sa Izraelom i sa glavnim arapskim silama poput Saudijske Arabije. Opet, verovatnoća da će čak i nuklearno naoružani Iran pokrenuti napad na Ameriku iz čista mira je potpuno nezamisliva. Rat između Teherana i jednog ili više njegovih protivnika koji izmiče kontroli i uvlači Sjedinjene Države zbog implicitnih bezbednosnih garancija Vašingtona prema Izraelu i/ili Saudijskoj Arabiji je, nažalost, mnogo veća opasnost.
Američki lideri mogu zadržati visok nivo poverenja u pouzdanost direktnog odvraćanja. Ali prošireno odvraćanje i u Istočnoj Aziji i na Bliskom istoku podrazumeva preveliki – i rastući – nivo rizika. Vašington bi trebalo da obavesti svoje saveznike da više nije voljan da snosi taj razik. Ti saveznici bi onda morali da odluče da li će izgraditi skromne nuklearne kapacitete za sopstveno odvraćanje kao pouzdaniju polisu osiguranja. (Zaista, jedna od najlošije čuvanih tajni u međunarodnim odnosima jeste da Izrael već ima takav arsenal.) Ukratko, Sjedinjene Države moraju da prebace rizik na one zemalje koje imaju više direktnih interesa u odvraćanju Severne Koreje i Irana.
Ted Gejlen Karpenter je viši saradnik na studijama bezbednosti pri Kejto institutu, kolumnista Nešnel interesta i autor 12 knjiga i više od 800 članaka o međunarodnim odnosima.
Preveo Radomir Jovanović
Izvor The National Interest
