Problematični turski odnos sa Sjedinjenim Državama godinama je na opadajućoj putanji. Podeljeni oko sve dužeg spiska pitanja, od autokratskog obrta turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana do odbijanja Sjedinjenih Država da izruče klerika nastanjenog u Pensilvaniji optuženog za pokušaj zbacivanja turske vlade, navodni saveznici su u sve većem neskladu. Ipak, i dalje postoji široko rašireno uverenje među tvorcima američke politike i stručnjacima za nacionalnu bezbednost kako uprkos površnom neprijateljstvu, turska nacionalna bezbednosna elita i dalje vidi SAD kao nezamenljivog saveznika. Ankara ne može da osigura svoje nacionalne interese bez saradnje sa američkom vladom, ili nešto u ovom smislu ide ovo razmišljanje.
Ali od američke invazije na Irak, koja je popločala stazu za odlučniju kurdsku regionalnu vladu, Turska sagledava Sjedinjene Države kao remetilačku snagu na Bliskom istoku. Američka podrška kurdskim milicijama u Siriji zapečatila je to gledište u Ankari, gurajući Tursku u rusko naručje i postavljajući pitanje o obavezama ove države prema NATO. Kao dokaz koliko malo vere Turska polaže u Vašington ovih dana, ne treba gledati dalje od njenih planova da pribavi napredni ruski raketni odbrambeni sistem S–400.
Prošlog meseca, Pentagon je upozorio da će kupovina ruskog sistema koštati Tursku njenog mesta u programu lovačkog aviona F-35 koji predvode SAD. Kao članica međunarodnog konzorcijuma i jedan od finansijera razvoja F-35, Turskoj je opredeljeno da primi sto aviona, i planirala je budućnost svojih vazduhoplovnih snaga oslanjajući se na njih. Ali S-400 je projektovan da porazi američku stelt tehnologiju, i SAD se pribojavaju da može da bude upotrebljen kako bi pribavio obaveštajne podatke o petoj generaciji lovačkih aviona – obaveštajne podatke koji mogu da završe u rukama Moskve kada ruski tehničari budu neizbežno održavali delove sistema. Sjedinjene Države već su obustavile obuku turskih pilota na avionima F-35 u bazama u Sjedinjenim Državama a jednom kada S-400 bude pristigao u Tursku, zemlja će biti uklonjena iz konzorcijuma F-35 i biće joj onemogućeno da dobije avione u čijem je finansiranju učestvovala.
No, Erdogan je odbio da se potčini američkim zahtevima, dajući na znanje kako će dogovor sa Rusijom biti poštovan. Tim činom, on je napravio politički izbor, ukazujući svima koji slušaju da je Turska voljna da se odrekne srdačnih odnosa sa Vašingtonom u korist funkcionalnih odnosa sa Moskvom. Postoji jasna logika iza ovakvog pristupa. Usvajanjem više neutralno usmerene spoljne politike Erdogan i njegova vladajuća Stranka pravde i razvoja (AKP) nastoje da zastupaju užu koncepciju turskog nacionalnog interesa, onu za koju veruju da joj više koristi bliža saradnja sa Rusijom o ključnim ekonomskim i bezbednosnim pitanjima. Iako je malo verovatno da to znači da će potpuno prigrliti Moskvu na račun Vašingtona, ipak znači da Turska više neće gledati na Sjedinjene Države kao na nezamenljivog saveznika.
NARASTANjE RAZLAZA
Tursko–američko savezništvo izvorno je poteklo iz zajedničke zabrinutosti oko sovjetskog ekspanzionizma nakon okončanja Drugog svetskog rata. Turska blizina sovjetskom savezu načinila je od nje idealnog partnera američkim nastojanjima da nadgledaju svog hladnoratovskog neprijatelja i da, u slučaju rata, vežu sovjetske divizije u Bugarskoj i Jermeniji. Zauzvrat Turska je dobila bezbednosne garancije od Sjedinjenih Država, koje su stacionirale nuklearno oružje širom zemlje da bi odvratile sovjetski napad. Ali tokom tri decenije od kraja Hladnog rata, Sjedinjene Države i Turska vode borbu da definišu zajednički interes. Njihovo postepeno razmimoilaženje ubrzalo se nakon što su SAD napale Irak 2003. i zbacile Sadama Huseina, stvorivši vakuum moći koji je bio delimično popunjen regionalnom vladom u Iračkom Kurdistanu. Kurdski zvaničnici su, uz američku pomoć, ozakonili nezavisnost institucija svoje uprave, što je rastrojilo tursku nacionalno bezbednosnu elitu koja vidi kurdski nacionalizam kao egzistencijalnu pretnju. Ankara se borila protiv kurdskih separatista tokom više decenija, i brine se da bi Turska mogla da se podeli duž etničkih granica ukoliko bi u tom nastojanju bila ohrabrena mnogobrojna kurdska manjina.
Stvari su se samo pogoršale izbijanjem rata u Siriji. Ankara je nastojala da marginalizuje sirijske Kurde, koji su početkom 2012. preuzeli kontrolu nad pograničnim regionom gde čine većinu. U početku Turska je pokušavala da kooptira dominantnu kurdsku pobunjeničku grupu, Stranku demokratskog saveza (kurdski Partiya Yekîtiya Demokrat, skraćeno PYD) i da je potčini u okviru šire pobune koja bi imala tursku podršku protiv predsednika Bašara al Asada. PJD i sa njome povezane milicije su sirijski ogranak Radničke partije Kurdistana (PKK), separatističke pobunjeničke grupe u jugoistočnoj Turskoj koju i Sjedinjene Države i Turska smatraju terorističkom organizacijom. Uključenjem sirijsko kurdskih boraca u širi antiasadovski pokret nad kojim je imala značajan uticaja, Ankara se nadala da će sprečiti nastajanje protodržave pod kurdskom upravom a pod uticajem PKK i da će osigurati da Sirija zadrži snažnu centralnu vladu.
U prvo vreme, ova nastojanja nisu dovodila Ankaru u direktan sukob sa Vašingtonom. U stvari, Turska je pokušala da ubedi Sjedinjene Države da upotrebe oružanu silu da bi zbacile Asada, ili da makar, spreče pristup u severni deo zemlje njegovom režimu. Turska je agresivno štitila ono za šta je verovala da je sirijska vlada na čekanju, i bila je srećna da angažuje SAD da tu vladu postave na vlast. Na kraju, Turska nije uspela da okrene američku vatrenu moć u svoju korist, i njena politika gledanja kroz prste džihadističkim pobunjeničkim frakcijama u severnoj Siriji na kraju je došla u sukob sa Vašingtonom.
Još od Jedanaestog septembra, Sjedinjene Države su nastojale da onemoguće sigurna utočišta džihadističkim grupama. Međutim, američka javnost se umorila od iscrpljujuće skupih operacija poput ratova u Iraku i Avganistanu, i Vašington je bio pod sve većim političkim pritiskom da deluje preko lokalnih posrednika umesto da direktno angažuje američke snage. Sa nastajanjem pobunjeničkih grupa bliskih džihadistima u područjima duž granice, Sjedinjene Države su izabrale da sprovedu svoje ograničene kontraterorističke ciljeve sa drugim partnerom: milicijama sirijskih Kurda, što je bio izbor koji je Ankari poslao jasan signal kako će Sjedinjene Države staviti interese sopstvene nacionalne bezbednosti ispred turskih. Turska je uzvratila milo za drago, napadom na severnu Siriju u dve različite prilike, 2016. i 2018. godine, sa ciljem da pritisne Sjedinjene Države da prekinu veze sa milicijama sirijskih Kurda i da spreči stvaranje autonomnog kurdskog entiteta duž granice.
Kako su se interesi SAD i Turske u Siriji razmimoilazili, Ankara je počela da preispituje svoju tradicionalnu naklonost Vašingtonu i o drugim pitanjima nacionalne bezbednosti. Tokom više od decenije, vladajuća AKP je težila da umanji tursku zavisnost od Sjedinjenih Država i da ustanovi zemlju kao nezavisnu, globalnu silu. Turski kreatori politike, predvođeni bivšim premijerom Ahmetom Davutogluom, zastupali su ideju post-američkog Bliskog istoka po kojoj bi region u Turskoj video lidera. Ankara je, u suštini, zastupala pred javnim mnjenjem zamisao da će „odvajanje“ od SAD biti u najboljem interesu zemlje. U prvi mah, ideja je naišla na znatan otpor u okviru turske bezbednosne birokratije, ali posle gotovo sedamnaest godina vladavine AKP, tokom kojih su SAD odgurnule Tursku saradnjom sa sirijskim Kurdima, veliki i rastući deo bezbednosne elite okrenuo se protiv Vašingtona. Posledica toga je bila da je Ankara mogla da koristi svoja partnerstva sa drugim regionalnim i globalnim delatnicima.
MALO VEROVATNO SAVEZNIŠTVO
Okret Ankare prema Moskvi nije bio neminovan ishod. Rusija ima dugu istoriju upliva u turske poslove, tako što je pribegavala propagandi kako bi uticala na izbore, navodno je izvodila sajber napade na infrastrukturu i organizovala smaknuća ruskih disidenata koji su prebivali u Turskoj. Tokom većeg dela Sirijskog građanskog rata, dve države su podržavale suprotstavljene strane. A ipak, kako se Ankara odvajala od Vašingtona, bliže partnerstvo sa Moskvom je postalo moguće. Tursko–ruski odnos nije formalno savezništvo, i u ovom trenutku on je i dalje slabiji od odnosa Ankare prema Vašingtonu. Ipak, dinamika u Siriji objašnjava zašto je Turska u stanju da stavi po strani svoja razmimoilaženja sa Rusijom, dok su veze sa SAD u mnogo slabašnijem stanju.
Ironično, turska saradnja sa Rusijom nastupila je samo zato što je Moskva uspešno potukla [Turskoj] podložne snage koje je Ankara podržavala na sirijskom ratištu. Nakon što je Turska oborila ruski bombarder Su-24 novembra 2015. godine, Rusi su usredsredili bombarderske napade na kopnenu maršrutu koju je Turska koristila da snabdeva marionetske snage u severnoj Siriji. Potom je, teškim bombardovanjem turskih linija snabdevanja do Alepa krajem 2015. i početkom 2016. godine, Rusija odsekla Ankari pristup tom gradu, koji je bio centralna tačka turskih nastojanja da pritisnu Asada još od početka rata. Ishod je bio suštinski izbacivanje Turske iz rata, što je nužno dovelo do umanjenja turskih ambicija u Siriji na usredsređenost na izbeglice i Kurde. Ankara je shvatila da mora da sarađuje sa Moskvom kao bi kontrolisala dotok izbeglica iz područja zahvaćenih sukobom. To je učinjeno držanjem zatvorene granice i gradnjom kampova u Siriji radi stanovanja raseljenih ljudi. Ali borbe u pograničnom području činile su sve težim upravljanje situacijom, tako da je Turska iskoristila svoj odnos sa Rusijom da pritisne Asada da ograniči opseg borbenih operacija u ovom području.
U isto vreme, Rusija se pokazala kao najpouzdaniji turski vojni partner u Siriji, omogućivši Ankari da okonča ograničene borbene operacije u pograničnim područjima. Te operacije nastavljaju da drže pod pritiskom Kurde a da ne ugrožavaju Asadovu vlast. Rusija se okoristila o ove operacije zato što su pojačale američko–turske tenzije, a što je posledično pojačalo globalne tenzije, s obzirom da su obe države članice NATO. Rusija je takođe najbolji put kojim Turska može da utiče na eventualni mirovni sporazum i potencijalno čak i na novi sirijski ustav. I jedno i drugo dalo bi Ankari priliku da osujeti kurdske ambicije za samoupravom na severoistoku. Turska će, međutim, po svoj prilici morati da pređe preko predaje opozicionih milicija koje je podržavala kao dela bilo kog mirovnog dogovora. Ovakva situacija je dovela do simbiotičkog rusko-turskog odnosa u kome je svaka strana potrebna onog drugoj da bi razrešila sukob.
Sve ovo pomaže da se objasni zašto je Turska prigrlila S–400. Uslovi dogovora za raketni sistem odaju političku prirodu aranžmana. Istorijski, Turska je prilikom vojnih nabavki prioritet stavljala na transfer tehnologija i lokalnu proizvodnju kod turskih podizvođača. Rusija je odbila da dopusti transfer bilo koje smislene tehnologije Turskoj, pošto je Turska ostala članica NATO i stoga bi mogla da izabere da podeli osetljivu rusku tehnologiju sa svojim saveznicima ukoliko se njeni odnosi sa Rusijom pogoršaju. U ovom slučaju Turska je odlučila da se odrekne svojih tradicionalnih prioriteta pri nabavkama dok je istovremeno rizikovala budućnost svojih vazduhoplovnih snaga kako bi produbila odnose sa Moskvom.
Gubitak aviona F-35 neće biti jedina neposredna cena nove, nezavisnije spoljne politike Ankare. Vašington je takođe zapretio nametanjem sankcija Turskoj u vezi sa sistemom S-400 i nagovestio je da će ostati u Siriji, gde će nastaviti blisku saradnju sa sirijskim Kurdima. Ali dugoročno posmatrano, Erdogan i vladajuća AKP se klade da će neutralno usmerena spoljna politika bolje služiti njihovim interesima, kako u vezi sa Sirijom tako i u vezi sa kurdskom pobunom u zemlji. Jednostavno rečeno, oni ne misle kako je njihov odnos sa Vašingtonom ni izbliza vredan toliko koliko Vašington misli da jeste.
Aron Stajn je direktor bliskoistočnog programa Spoljnopolitičkog istraživačkog instituta. Doktorirao je bliskoistočne i mediteranske studije na londonskom Kings Koledžu. Ranije je vodio istraživački program o Turskoj u Atlantskom savetu i nadzirao rad o neširenju nuklearnog oružja na Bliskom istoku sa posebnim osvrtom na Iran. Istraživao je nedržavne aktere na Bliskom istoku, posebno kurdske grupe u Siriji i Iraku. Autor je potkastova Arms Control Wonk i Turkey Wonk.
Preveo Miloš Milojević
Izvor Foreign Affairs, 09. jul 2019./Stanje stvari, 17. jul 2019.
