Ljiljana Bogdanović: Julske ide

Srebreničke julske ide jesu deo ozbiljne strategije koja podrazumeva slabljenje srpskog korpusa i davljenje srpske države

Duže od dve decenije, svakog leta, neposredno uoči praznika posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu, koji Srbi obeležavaju i slave kao Petrovdan, ustalio se običaj organizovanja lokalne i međunarodne aktivnosti posvećene nekom vidu kanonizovanja jedne istine: „U Srebrenici se dogodio genocid.“ U kalendarskom prelomu godine, dok nebeska jara isušuje prirodu, svedoci smo čuda zračenja jare drugačija od klimatske, potom i njenog usijavanja društvene temperature do mere koja bi trebalo da (s)prži one kojima je namenjena – kao kolektivna kazna za ratni zločin počinjen u leto 1995. godine. Ponavljanjem, pa „preigravanjem“ niza rituala (među njima i obaveznim dramsko-scenskim uprizorenjima srebreničke tragedije, te sahranama – iznošenjem novih tabuta sa posmrtnim ostacima žrtava, novim „otkrićima“ i pretnjama), iz godine u godinu, armira se narativ važan za ozakonjenje projektovanog, Zapadu milog, poretka na Balkanu. Za moćnu političku volju koja ih potpiruje, petrovdanski obredi potvrđivanja „genocida“ u Srebrenici – nemaju alternativu!

Pod patronatom zapadnih i muslimanskih zemalja, osmišljenom strategijom i utvrđenim pravilima, izrasta srebrenički mit, uz oštru podelu uloga među narodima. Jedni – pravedni i stradalni, drugi – grešni i nasilni. Kao svojevrstan ovdašnji pandan zlokobnim martovskim idama, srebreničke julske ide za srpski narod postaju oživotvorenje teške more prema određenju pomenutog simbola: „Opasnost koja preti, a koja se ima dogoditi u tačno određenom vremenu.“ Ogroman izvođački (međunarodni) ansambl protagonista regrutovanih iz društveno-političkog, diplomatskog, umetničkog, a pogotovo iz proaktivnog nevladinog sektora, svakog jula izgara u igrokazu sačinjenom prema strogoj poetici zadatog dramskog sinopsisa: imenujmo Srbe kao genocidan narod!

Leta Gospodnjeg 2019, niz događaja kao da je rečenim povodom osnažio argumente dela javnosti koja upozorava: kao što sa snažnom etičkom i humanom utemeljenošću valja čuvati uspomenu i dostojanstvo žrtava stradalih u Srebrenici, jednako razumno treba zaštititi i same Srbe. Od sve silovitijeg osvetničkog sladostrašća i transparentnih geopolitičkih zamisli o beskrajnom i nezasitom produžavanju odmazde nad Srbima.

Kada, na primer, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini i komesar za proširenje Johanes Han u zajedničkom saopštenju povodom godišnjice zločina u Srebrenici najpre kažu – „ova tragedija nas još uvek progoni“, a potom da je u ovom slučaju reč „o jednom od najmračnijih trenutaka čovečanstva u modernoj evropskoj istoriji“, javnost (njen trezveni deo nesklon političkoj histeriji i autohipnozi) se nađe pred prividno nerešivim nedoumicama. Da li su ove tvrdnje iskazi koje bi smeli da izgovore visoki evropski funkcioneri? Pod pretpostavkom da su ozbiljni, da razumeju odgovornost i ulogu političara! Pod pretpostavkom da ponešto znaju o evropskoj istoriji, i uopšte modernoj istoriji, najzad – da su razumni i prosečno obrazovani?

Ispostavilo se potom da etičnost navedenih evropskih veličina, ma koliko da izaziva mučninu uobičajenu za prisustvovanje javnoj blamaži, ni do kolena nije jednom takođe važnom EU-kapacitetu. Kada se učinilo da je to nemoguće, neko je nadmašio duet Mogerini – Han. Tomas Šib, nemački ambasador u Srbiji, dakle predstavnik zemlje koja nam je „konstruktivan i pouzdan partner“ ne samo povodom EU integracija, u antologiju, zna se koju i kakvu, upisao se izjavom: „Masakr u Srebrenici je jedan od najgnusnijih zločina 20. veka. Stav Nemačke, ali i ostalih članica EU, je da se radi o genocidu. Očekujemo od Srbije da zauzme isti taj stav.“ Dakle, gospodin Šib, daltonista za etičke kategorije, jeste i hrabar čovek. S obzirom na to iz koje zemlje dolazi, i kakvo istorijsko nasleđe baštini, rečenom izjavom, potvrdio je moralno junaštvo bez premca.

Dok se domaća blogosfera, ne bez jasno iskazanog gađenja, pozabavila likovima Mogerinijeve i Hana, dajući sebi emotivne oduške u nekorektnim izjavama poput – „najmračniji trenutak u istoriji je to da ovakvi imbecili vrše neke funkcije“, sasvim odmereno, reklo bi se nadmoćnom ljubaznošću stvarne etičke superiornosti, srpski istoričari uzvratili su Nemcu: „Tri puta je nemačka vojska u 20. veku rasturala i pustošila Srbima državu. Pri tom, nemačka vojska je počinila stravične zločine nad Srbima. (…) Razmere nemačkih zločina u Evropi 20. veka su jedinstvene i neuporedive.“

Nije tema ovog razmatranja, ali pomenimo da svetski eksperti (među njima i Edvard Herman, Endi Vilkokson, Efraim Zurof, Jehuda Bauer) jednako uverljivo i veoma argumentovano demantuju ključni stav Tomasa Šiba – „reč je o genocidu“.

U unakrsnoj vatri u kojoj su se na društvenim mrežama našli evropski politički i diplomatski prvaci moglo se pročitati i ovo strastveno, premda nenaučno iskazano uverenje: „Kada vaša EU ode na đubrište istorije, ostaće istina da je najveći deo žrtava stradao u borbama a da je dobar deo streljanja izvršila Erdemovićeva grupa instruirana od strane francuske tajne službe. Od naduvanih 8.000, zločin je samo onih nekoliko stotina nesrećnika koji su stradali iz osvete zbog preko 3.000 pobijenih podrinjskih Srba koje vaša fašistička organizacija i dan danas gura pod tepih da ne bi ‘uprljali’ vašu odvratnu srebreničku obmanu.“

Događanjima povodom „genocida“ u Srebrenici tako je posredno potvrđena raširena i sveprisutna pojava: političkoj eliti Zapada svojstveno je da u javnim istupanjima demonstrira nerazumevanje razlike između činjenica i političko-ideoloških stavova.

Deputat ruske Dume Pavel Dorohin navodi: „Najveći zločin 20. veka nije se dogodio u Srebrenici, kao što je to rekao Tomas Šib, već u nemačkim koncentracionim logorima. Najveće zlo prošlog veka je nemački fašizam.“

Dorohin je kategoričan i kada objašnjava šta se stvarno dogodilo u Srebrenici: „Bilo je važno, a to je rečeno i tadašnjem predsedniku BiH Aliji Izetbegoviću, da je potrebno masovno ubistvo da bi se Amerika umešala u konflikt. Dakle, to je bio razlog da se isfingira priča o Srebrenici. Nikakvog genocida muslimanskog stanovništva nije bilo. Nema nijednog dokaza da je sedam hiljada ljudi ubijeno na jednom mestu, ne postoje satelitske fotografije.“

Pomenuta sklonost zapadnih političkih elita i geopolitičkih stratega da relativizuju nepodudarnost činjenica i stavova, istine i političkih naloga, nije vidljiva samo povodom „razlabavljene“ upotrebe pojma genocid. Kada je o srpskoj državi i narodu reč, jednako aktuelna i za budućnost sudbinski važna je ova politička i logička suštinska nepodudarnost: istina je da je Kosovo deo Srbije, ali stav zapadne političke klase uverava da je Kosovo nezavisna država! Rečeni stav, bez obzira dakle na istinu, u Beogradu je početkom ove nedelje ponovio francuski predsednik Emanuel Makron. „Srbija i Kosovo su dve evropske države“, kaže Francuz.

Velika evropska porodica, čiji je on važan član, strpljivo, precizno i dosledno ređa kockice balkanskog geopolitičkog mozaika u kojem se, između ostalog, očitavaju „skica“ i jedan cilj: slabljenje srpskog korpusa i davljenje srpske države. Tom cilju, posredno premda jasno, služi i „genocid u Srebrenici“. Otuda i druge srebreničke poduke Mogerinijeve i Hana: „Moramo okončati praksu nekažnjavanja i prevazići nasleđe prošlosti. Nema mesta zapaljivoj retorici, poricanju, revizionizmu ili glorifikaciji ratnih zločinaca.“ Srebreničke julske ide jesu deo ozbiljne strategije!

 

Autor Ljiljana Bogdanović

 

Izvor Pečat, 19. jul 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u