Kada se u Londonu održava Globalna konferencija za medijske slobode, pa na njoj bude zabranjen pristup ruskim medijima, poput RT i Sputnjika, to nije licemerje. Kada televizija N1, sve pozivajući se na ovu konferenciju, organizuje vanrednu dvočasovnu emisiju o „govoru mržnje i hajkama“ u našem javnom životu, pa pozove samo istomišljenike, to je „debata“.
Kada jedan od gostiju zameri Vojislavu Šešelju što za novinarku njegove redakcije kaže da „liči na mungosa“, ali u svojoj kolumni napiše da je lider radikala ranije „ličio na običan lejzi beg, a sada liči na lejzi beg za dve osobe“, to je „pristojnost“ i „principijelnost“. U čemu je on to bolji, ako na odvratne Šešeljeve uvrede uzvraća istim takvim uvredama? Kada i dotična televizija i dnevni list progone čoveka na osnovu jednostranih optužbi i proglašavaju ga nasilnikom kojeg treba nabiti na austrijskog kancelara (da mu ime ne pominjemo), to nije „hajka“.
S obzirom na to da i domaće i strane progresivne snage imaju ovakav pristup poštovanju drugačijeg mišljenja i sposobne su da tolerišu samo one i ono što se direktno uklapa u njihov kalup, zašto bi onda bilo ko bio iznenađen kada osoba koja se predstavlja kao „kosovski ministar spoljnih poslova“, a zove se Bedžet Pacoli, na nečemu što se predstavlja kao konferencija o verskim slobodama i održava se u Vašingtonu izjavi da je njegova „država“ primer u regionu, a i šire, za međuversku toleranciju i suživot.
„Na našem putu napred, moramo da se osvrnemo na našu dugogodišnju tradiciju mirnog suživota između različitih religija. Muslimani, katolici, pravoslavci, protestanti, Jevreji i mnoge druge zajednice žive zajedno u harmoniji“, reče Pacoli.
Kako izgleda ta harmonija, većina Srba vrlo dobro zna. Da se ne vraćamo u dalju prošlost, samo u poslednjih dvadeset godina, otkako je NATO „oslobodio“ južnu srpsku pokrajinu i otkako su na vlast u Prištini stigle progresivne snage iz šume, uništeno je, spaljeno, oštećeno ili oskrnavljeno više od 150 pravoslavnih crkava i manastira. U duhu te verske tolerancije ubijani su i monasi poput, naočigled Kfora, masakriranih Haritona i Stefana. Tolerancija je demonstrirana i uništavanjem više od 5.000 nadgrobnih spomenika na 256 srpskih grobalja. Koliko je verska tolerancija stvar „dugogodišnje tradicije“ svedoči i činjenica da se poslednje poznato skrnavljenje pravoslavnog groblja dogodilo pre svega nedelju dana u Lipljanu. Treba li kao čin „verske tolerancije“ navesti i skandalozno pretvaranje drevne crkve Svetog Nikole u Novom Brdu u katoličku crkvu uz pomoć nemačke države? Stvar „tradicije“ na današnjem Kosovu i Metohiji pre su stalni napadi na Srbe koji o verskim praznicima pokušavaju da obiđu uništene grobove svojih predaka.
Podsticaj i ohrabrenje za svoje uverenje da imaju nekakvu „versku toleranciju“ kosovski Albanci nesumnjivo dobijaju i iz Amerike, zemlje domaćina ovog skupa, koja glasno ćuti kada je progon hrišćana širom sveta u pitanju, a posebno kada taj progon sprovode njihovi štićenici poput Albanaca ili sirijske „demokratske opozicije“. Kada već ne mogu da prećute neki pokolj, američki progresivci se trude da zataškaju o kome se radi, kao što je to bio slučaj prilikom napada za Uskrs u Šri Lanki. Tada su bivši predsednik Barak Obama i ikona kosovskih Albanaca Hilari Klinton izrazili žaljenje zbog napada na „obožavaoce Uskrsa“ (Easter worshipers) nikako ne mogavši da te ljude nazovu prosto hrišćanima. Sličan odnos vidljiv je i u medijima glavnog toka.
Odnos koji se teško može nazvati tolerantnim, mora se napomenuti, kosovski Albanci nemaju samo prema pravoslavnim Srbima, nego i prema pripadnicima drugih vera i naroda, poput Janjevaca, potomaka dubrovačkih trgovaca koji su se u ovom kraju naselili krajem 14. veka, katolika koji se deklarišu kao Hrvati. O mukama kroz koje prolaze pre nekoliko godina svedočio je za Politiku lokalni župnik, don Mate, koji navodi da se selu pred verske praznike isključuje struja. „Događa se to redovito uz blagdane. Ja nisam živčan zbog toga, naše svjetlo je Isus“, rekao je on.
Njegov sunarodnik Franjo Karamatić dodaje da im Albanci, pored toga što ih redovno pljačkaju, poručuju da treba da „idu u Hrvatsku“, jer Kosovo „nije njihova država“. Slična je sudbina svih koji žive na Kosovu, a nisu Albanci, uključujući, na primer, i muslimane Gorance, ili Rome. Kada se sve ovo uzme u obzir ispada da Albanci zaista ne prave razliku između religija, nego mrze sve što nije albansko bez ikakvog diskriminisanja na osnovu verske pripadnosti.
Autor Filip Rodić
Izvor Večernje novosti, 21. jul 2019.
