Pravda za Bonda

Novi Džejms Bond će biti tamnoputa žena. Ovaj novi slučaj politički korektnog iživljavanja nad sedmom umetnošću otvara nekoliko važnih pitanja

Producenti predstojećeg filmskog ostvarenja o Džejmsu Bondu, najavili su da će čuvenog agenta „007“ u narednom delu igrati žena „afroameričkog porekla“. Na taj način film bi bio, kako su rekli, „prihvatljiv za sve grupacije“. Kada bismo ovu apsurdnu, politički korektnu formulaciju o „prihvatljivosti“ razumeli onako kako se to od nas očekuje, izveli bismo zaključak da je tušta i tma žena, ali i svih onih koji se tako osećaju, decenijama osećala nelagodnost zbog toga što glavni glumci ovog čuvenog akcionog serijala, vrcaju „toksičnom muževnošću“.

O „rasističkom“ momentu da za protekle godine baš nikada nisu zaigrali basket, bolje da ne govorimo. Pripadnicima tzv. ugroženih i manjinskih grupa, makar onima s iole zdravim razumom, tako nešto verovatno nikada nije palo na pamet, baš kao što ni prosečnom pripadniku bele rase ne predstavlja problem činjenica da u filmu Sedam samuraja Kurosava ključne uloge nije dodelio autentičnim Šveđanima ili preteklim Navaho plemenicima, umesto, gle čuda, svojim sunarodnicima, Japancima.

Ovaj novi slučaj politički korektnog iživljavanja nad sedmom umetnošću otvara nekoliko važnih pitanja. Najpre, zapitajmo se ko je to i kada rekao da filmska ostvarenja imaju bilo kakvu obavezu da budu „prihvatljiva svima“? Valjalo bi istaći da se pod „svima“ u ovom slučaju očigledno podrazumevaju pripadnici svih mogućih rasa, vera, polova i rodova, izuzev belog, heteroseksualnog čoveka. Ne samo što filmski delatnici ni na koji način na tako nešto nisu obavezani, nego bi to bilo i neizvodljivo, makar do onog trenutka dok neko ne odluči da su jedini dozvoljeni filmovi isključivo oni pravljeni kao varijacija na samo jednu dopuštenu temu.

U tom smislu, jedan od poželjnih i mogućih scenarija, mogla bi da bude priča o hermafroditnom Ciganinu, pardon Romu, koji je ujedno i „džender fluidni“ nosilac HIV virusa. Da se niko u multi-kulturalnom svetu ne bi slučajno uvredio, bio bi to film u kom bi on/ona/ono, sedeo/la/lo u plavo okrečenoj sobi (jer je neko nekad negde rekao da je plavo boja autizma), okružen/a/o mnoštvom kućnih ljubimaca, kojima bi on/ona/ono na esperantu čitao/la/lo najnoviju knjigu Paola Koelja ili Ane Bučević. Film ne bi trebalo da traje kraće od četiri sata, kako bi i svi mongoloidi sveta imali priliku da po’vataju „fabulu radnje“. Podrazumeva se da bi „Ministarstvo ljubavi“ organizovalo grupne projekcije za sve osnovce „oslobođenog“ sveta, gde bi volonterke iz nevladinih organizacija, poput AŽC-a, svojim budnim okom proveravale da li je neko dete zadremalo u bioskopu.

Lašana Linč, glumica kojoj će pripasti glavna uloga u serijalu o Džejmsu Bondu, London, 27. februar 2019.

Da stvar dobije okvire tragikomedije, postarala se i „istoričarka Ivana Pantelić, koja se bavi pravima žena“, a koja je u izjavi za RTS od 21. jula navela da su „za sve ove godine samo dve žene bile scenaristkinje Džejmsa Bonda“. Kad se uzme u obzir da su scenarije za sve delove iz serijala o Rambu, Rokiju ili Konanu pisali muškarci, lako se da zaključiti da je „Bond“ dobro prošao.

Zamislimo sada na trenutak da postoji takva nevladina organizacija za prava muškaraca, koja među svojim ciljevima ističe borbu za jednak udeo muških i ženskih autora među izdanjima ljubavnih vikend-romana, i razumećemo svu besmislenost komesarskog narativa pomenute istoričarke. Uzgred, ona je i autor knjige, Partizanke kao građanke, u kojoj, prema navodima izdavača, „obrađuje pitanje društvene emancipacije učesnica NOP-a, partizanki i političkih aktivistkinja u socijalističkoj Jugoslaviji“, pa bi ovom prilikom bilo suvišno istaći s koje strane političkog spektra duvaju najnoviji vetrovi o „prihvatljivosti“ (to je ona strana na kojoj se nije nalazio pokajani razbojnik).

Na kraju, nema sumnje da agresivna reklama za ovaj egzotični filmski uradak neće izostati. Nama, običnim smrtnicima, nedovoljno rodno senzitivnim (klero)fašistima i fašistkinjama, ne preostaje ništa drugo osim da se nasmejemo nesumnjivoj finansijskoj propasti novog Bonda na bioskopskim blagajnama, onda kada za to dođe vreme.

Doduše, možda producenti ovaj film i ne posvećuju onom polupromilu svetske populacije, koji bi, eventualno, moglo da zanima kako bi to izgledalo kada bi Bond postao Bondica (ili bi trebalo – Bondškinja?). Nije nemoguće da će značaj ovog filma da prepoznaju tek neke buduće generacije, koje će u idiokratskom okruženju „slobode, jednakosti i LGBT-stva“, s divljenjem posmatrati priču o tamnoputoj tajnoj „agentškinji“, koja na smetlište istorije šalje poslednje filmske tragove kreativnosti, inovacija i ideja, zamenjujući ih preteće bezličnim jednoumljem.

 

Dragana Miljanić je publicista/kinja iz Bačke Topole

 

Izvor Novi Standard

 

Pratite nas na YouTube-u