Duže od deceniju Milan Radonjić, poznatiji kao Milan Tarot, se u kasnim večernjim terminima malih lokalnih televizija iživljavao nad lakovernimom publikom koja ga je zvala u pomoć. Njegovi sumanuti saveti za skidanje uroka, udaju i ženidbu, pronalaženje sreće i pomoći pri nasledstvu i slično, sabrani su u Jutjub kolaže najboljih momanta dugogodišnje karijere ovog beogradskog tarotologa.
Pored uobičajenih, takoređi – verujućih – gledalaca, postojala je grupa koja je Milana zvala iz potpuno drugačijih pobuda. Oni ga nisu zvali da bi saznali šta „kažu karte“, već da mu ukažu na to koliki je prevarant, da ga usput na pravdi Boga opsuju i dokažu (sebi) da nisu pali na njegov trik.
Tarot je i za ove, konsternirane glupošću sugrađana i drskošću voditelja, imao efikasan lek. Kada god bi mu se javio neki takav, Milan bi ga smetio na posebno mesto. Svako ko je bio isuviše pametan da ne poveruje Milanu, ali dovoljno glup da potroši račun, zabavi Milana i da se ispotavi „neprevaren“, poslat je na drugu „liniju“. To nije bila linija za skidanje uroka, već jedna nova, za malo drugačije budale, za one koji zovu iz pogrešnih razloga, mada i dalje zovu – „liniju za pametne“.
LINIJA DEMARKACIJE
Popularnost Milana Tarota ostala je kao klasik na Jutjubu, a jedna malo drugačija „linija za pametne“ otvorila se ponovo na kablovskoj televiziji. Reč je, naravno, o Utisku nedelje. U Utisku nemamo posla sa skidanjem vradžbina, mada je u igri i dalje ritual. Za razliku od Milanovih korisnika, ovde „neprevareni“ ne dolaze da onim drugima pokvare zabavu, ali su motivi isti – da potvrde kako im je trik jasan. I dalje su ti drugi, oni prevareni, u igri, ali im se ne daje nikakva linija, niti glas, oni su tu da se na njih pokaže prstom da bi se objasnili uzroci sopstvenog prokletstva.
Da bi se uhvatila srž ove neprevarenosti samo treba slušati gledaoce koji se javljaju u Utisku svake nedelje. Jedan motiv provlači se kroz celu seriju različitih glasova koji preko telefona iznose šta im je na duši. Izjave poput „vašu emisiju može da razume samo 5 odsto populacije“, gde su dabome tih pet procenata oni koji se javljaju, služe da se, kao i kod Milana, povuče demarkacija između sebe i drugih, glupih i pametnih, prevarenih i neprevarenih.
Na tragu toga, potpuno je logično da „utiscima“ koje gledamo svake nedelje kod Olje Bećković dominiraju teme koje podilaze potrebi ove telefonske linije. Pažljivo probrani gafovi i drskost vlastodržaca poređani su na način koji treba da ispuni tu funckiju. Sekundarni cilj utisaka je da prikažu neki opšti društveni problem. Primarno, oni treba da otvore prostor neprevarenima da obznane u čemu je zapravo štos i utvrde svoj identitet.
Sve što ne ide niz dlaku jednom takvom varljivom razumevanju proći će „iznad“ radara onih koji zovu. Teme koje su zapravo politički bitne, zbog veličine političkog zbivanja ili uticaja koji mogu imati, ostaće bez jasnog komenatara. Retko kad će se naći neko neko da to prokomentariše, a i kad se to desi, pratiće ga manjak entuzijazma voditeljke kao signal da priča o nečemu nebitnom.
Na primer, slučaj oduzimanje imovine SPC-a u Crnoj Gori biće predstavljen bez stava i motiva. Sabijeni u poslednjih pet minuta emisije, bez ikakve pažnje gostiju i gledalca, kao da su događaji negde tamo, na Mijanmaru ili Hong Kongu, daleko od očiju i interesovanja naših „neprevarenih“. Sve takve teme dobiće tretman čisto pro forme, kao neko neutralno političko zbivanje koje ima informativnu vrednost, ali koje nije moguće politički obraditi, pa ga samim tim niko i ne komentariše.
KIŠ VAŽNIJI OD OSTROGA
To nije slučajno, niti je, kao što bi neki hteli da veruju, u potpunosti posledica određenih uticaja koje na uređivačku politiku emisije mogu imati različiti faktori. Pre će biti da je posledica toga što u Utisku nemamo posla sa temama, koje su političke u klasičnom smislu. Umesto toga, na delu je jedna, specifična vrsta politike identiteta. Ova politika nije, kao u Americi, utemeljena u boji kože, nacionalnoj pripadnosti ili seksualnosti, već pripadnosti tankom društvenom sloju, onih „ pet odsto“ koji misle za sebe da su u stanju da prozru korz prevare onih na vlasti.
Tako se i ono što je „politički važno“ određuje spram tog čudnog identitetskog kriterijuma. Ono u čemu gledaoci ne mogu da se narugaju, zgroze ili šokiraju, da vide kao suprotstavljeno sebi, kao ne-sebe, teme u kojima ne leži nikakav trik ni obmana, ne odzvanja na „liniji za pametne“.
Sudbina manastira u Crnoj Gori, događaj ogromne magnitude i širokih posledica, samo je markantan primer tog bezinteresnog odnosa. Ono što pobuđuje interes gledoca, poput negodovanja Mirjane Miočinović, bivše supruge Danila Kiša, povodom odluke grada Subotice da ga proglasi počasnim građaninom, pružiće beskrajna zadovoljstva hvatanja u laži i prevari subotičkih vlasti. Uprkos svojoj beznačajnosti, takav utisak će zatvorenom krugu onih koji zovu pružiti priliku da potvrde svoj identitet tako što će „prozreti“ subotičke vlasti, i uz to se možda, poput jedne gledateljke, pohvaliti svojim „poznanstvom sa piscem“.
Tu leži zabluda ovog varljivog „razumevanja“ koje oni sa „linije za pametne“ sebi konstantno pripisuju. Ona ih sprečava da uvide kako njihovo „razumevanje“ daleko manje proističe iz posebnog shvatanja stvarnosti ili intelektualne (nad)moći, a daleko više iz jednog zatvorenog identitetskog okvira u kome je protest profesorke Miočinović vrhunski događaj, daleko veće važnosti od, na primer, događanja u Crnoj Gori. Tako i gledaoci sa „linije za pametne“, u prepuštanju zadovoljstvima sopstvenog „razumevanja“, provaljujući laži onih na vlasti, ali propuštajući sve što izlazi van toga, lepo oslikavaju tezu Žaka Lakana, da su od svih najviše u grešci „neprevareni“.
Slobodan Golubović je diplomirani filozof
Izvor Novi Standard
