Italijanski parlament je početkom juna podržao ideju vlade o izdavanju državnih obveznica u malim apoenima od jednog do 500 evra (tzv. mini Buoni Ordinari del Tesoro ili mini-BOT). Država bi ovim obveznicama mogla plaćati isporučioce roba i usluga, dok bi građani takvim obveznicama mogli izmirivati svoje poreske obaveze. Iako je glasanje u parlamentu bilo neobavezujuće, iako su detalji vezani za eventualno uvođenje ovih obveznica nejasni, nema sumnje da bi one u nekom trenutku mogle postati paralelna valuta na tržištu Italije, pogotovo ako nemaju rok dospeća. Uzgred, ova ideja nije od juče i prisutna je u italijanskom javnom prostoru već nekoliko godina.
Da li je Italija zaista odlučila da kreira paralelnu valutu? Da li je samo reč o blefu koji Rim koristi u sporu oko budžeta za 2020. koji briselska administracija treba da odobri? Ili dramatičnije, sprema li se Italija za eventualno napuštanje evro zone ukoliko bude priterana uza zid?
EKONOMSKA DRAMA
Za razumevanje ove radikalne monetarne alternative važan je kontekst. Ekonomski rezultati Italije su poražavajući i njena ekonomska drama traje duže od decenije. Ni deceniju posle Velike recesije, Italija ne uspeva da izađe iz krize. Prosečna realna stopa rasta BDP-a za poslednjih 11 godina je blago negativna, a realni BDP bi tek ove godine mogao premašiti nivo iz 2005. Stopa nezaposlenosti se kreće oko 11 procenata. U EU, samo Grčka i Španija imaju veće stope nezaposlenosti. Javni dug je na nivou od oko 130 procenata BDP-a i posle grčkog, najveći je u Evropi i u samom je svetskom vrhu.
Koalicija na vlasti jedino rešenje vidi u stimulisanju ekonomije koje se može obezbediti povećanom javnom potrošnjom i snižavanjem poreskih stopa – dakle, primenom klasičnih kejnzijanskih mera. Takva politika bi, bar u kratkom roku, verovatno dovela do dodatnog pogoršanja stanja u budžetu i rasta javnog duga. Brisel to ne želi da dopusti, tim pre, što lavovski deo ukupnih državnih dugova Italije dospeva na naplatu baš u narednih pet godina.
Evropska komisija otuda insistira da se Italija mora pridržavati pravila EU koja su vezana za budžetsku disciplinu i formulisana su u sporazumu o stabilnosti i rastu (Stability and Growth Pact). Od Italije se očekuje da smanji javnu potrošnju, da poveća porez na dodatu vrednost i da krene u smanjivanje javnog duga.
Brisel tvrdi da je upravo budžetska nedisciplina ključni problem Italije, da je dovela do povećanja kamatnih stopa za italijansku državu i dužnike i da takve stope destimulišu investicije. Ukoliko Italija ne bude poštovala evropsku regulativu, Evropska komisija preti da će pokrenuti formalni postupak (tzv. Excessive deficit procedure) koji predviđa i ozbiljne finansijske kazne za prekršioce fiskalne discipline. Ukratko, analiza problema italijanske ekonomije kao i viđenje puteva izlaska iz krize, bitno se razlikuju kada se gledaju iz Brisela i Rima.
Uvođenje evra, sada je to potpuno jasno, bila je fatalna greška kako za Italiju, tako i za ostale države juga Evrope. Jasno je i da evro i fiskalna disciplina koju on zahteva, a koja je krojena po meri Nemačke i severnih država, nanosi štete jugu. Zarobljene evrom, ove ekonomije ne mogu olakšati svoju situaciju kombinacijom depresijacije valute i rastom inflacije kojima bi se delimično obezvredili dugovi. Kako se ovakvi, najbrži i najmanje bolni mehanizmi prilagođavanja ne mogu primeniti, države su osuđene na politiku štednje, na smanjivanje socijalnih davanja i javnih investicija, na slabljenje javnih službi i konačno, na stalno obaranje kvaliteta života. U čemu je smisao eventualnog izdavanja mini obveznica i kako one mogu pomoći?
MONETIZACIJA DEFICITA
Ako bi ovakve obveznice ušle u opticaj, država bi mogla izbeći da se zadužuje na finansijskom tržištu, mogla bi beskamatno finansirati javnu potrošnju i investicije. U krajnjem ishodu, država bi efektivno vršila tzv. monetizaciju duga, slično kao kada centralne banke primarnom emisijom direktno finansiraju deficit budžeta.
U vladajućoj monetarnoj teoriji, nema veće jeresi od ideje da se budžetski deficit monetizuje. Svaka takva pomisao kod monetarnih stručnjaka izaziva lupanje srca, a kod bankara i štogod gore. Monetizacijom deficita, teorija kaže, širom se otvaraju vrata inflaciji. Zato je važno da se države podvrgnu finansijskoj disciplini čiju su pouzdani čuvari globalni finansijeri – baš oni, koji su svetsku ekonomiju doveli na rub propasti 2008. i zbog kojih su državni budžeti velikog broja zemalja u stanju u kome su.
Kako je moderna ekonomija opsednuta strahom od inflacije i ne brine previše o nezaposlenosti, siromaštvu i porastu bede, svaki pokušaj države da stimulisanjem javne potrošnje pomogne sebi, dočekuje se na nož. Da paradoks bude veći, na politici štednje se insistira i u uslovima kada inflacije gotovo da nema, kada su troškovi zaduživanja najniži u istoriji, ili kada se javne investicije mogu finansirati gotovo bez ikakvih kamatnih troškova budući da su prinosi na obveznice nekih država danas i u negativnoj zoni.
Predlog koji je prošao u italijanskom parlamentu izazvao je paniku u finansijskim krugovima. U samoj Italiji postoji snažan „pokret otpora“ i to baš u Ministarstvu finansija koje bi trebalo da operacionalizuje ovaj projekt, ako do njega dođe. U Briselu i Frankfurtu se insistira na tome da bi se emisijom mini-obveznica prekršili evropski zakoni jer bi se uvelo nezakonito, novo, sredstvo plaćanja.
Za nekoga (poput mene) ko ne drži do monetarnih aksioma ili teorija čije uporište ni izbliza nije tako čvrsto kako se neprekidno sugeriše, italijanska inicijativa je dobrodošla. Dobro je da se javni prostor prodrma i dogmatski pristup monetarnoj teoriji malo pažljivije ponovo analizira. Iako je mala verovatnoća da će vlada Italije imati hrabrosti da povuče rizične i radikalne monetarne poteze i uvede paralelnu valutu, iako ne verujem da će finansijski centri velike moći dopustiti ovakav udar na svoje interese, vetrovi koji su makar i privremeno zaduvali sa Apenina pravo su osveženje u ustajaloj monetarnoj bari.
