Gost Instituta za evropske studije u Beogradu bio je protekle nedelje jedan od najmlađih, ali i najplodonosnijih italijanskih publicista i naučnika nove generacije, Frančesko Đubilei. Promocija njegove nove knjige Istorija evropske konzervativne misli, objavljene na engleskom jeziku kod uglednog američkog izdavača Regnery Publishing, održana je u četvrtak 25. jula u klubu „Tribina mladih” Kulturnog centra Novi Sad, da bi potom dan kasnije bila održana i u Beogradu, u prostorijama Instituta za evropske studije. Promociji je prisustvovao i Danijel del Orka, novinar i Đubileijev saradnik u projektu „Budućnost nacije“.
Inače, Frančesko Đubilei je mlad, ali izuzetno uticajan autor koji deluje na novoj intelektualnoj sceni Italije. Urednik je izdavačke kuće Historika koja italijanskoj javnosti predstavlja nove i zanimljive autore koji deluju, pre svega, na intelektualnoj desnici. Osim toga na čelu je nekoliko fondacija i organizacija koje organizuju i raznovrsne događaje poput konferencija, seminara i javnih nastupa. Redovni je kolumnista u dva vodeća italijanska dnevna lista i čest gost televizijskih političkih emisija. Ovaj izuzetan stvaralac iza sebe ima već nekoliko objavljenih dela, iako ima tek 27 godina. On već ima desetogodišnje iskustvo u naučnom radu i publicistici. Naime, već sa 16 godina pokrenuo je svoju izdavačku kuću koju profesionalno vodi od svoje dvadesete godine, a do sada je na italijanski jezik preveo i niz radova evropskih konzervativnih autora.
Pomenuta knjiga predstavlja značajno delo koje na jednom mestu sakuplja i daje prikaz dela svih velikih konzervativnih mislilaca zapadne civilizacije. Međutim, pored uvek favorizovanih autora sa anglosaksonskog i germanskog područja, Đubilei posebnu pažnju poklanja i romanskom kulturnom krugu. Tu posebno obrađuje francuske, ali i španske i italijanske autore, što predstavlja značajan doprinos proučavanju istorije konzervativne misli, s obzirom na činjenicu da su naša, ali i šira evropska javnost slabo upoznate sa pomenutim krugom intelektualaca sa prostora Mediterana.
Od američkih konzervativnih mislilaca, autor se osvrće na dela Frenka Mejera, Ričarda Vivera, Tomasa Eliota, Pitera Vireka, Rasela Kirka, Semjuela Hantingtona, Vilijema Baklija, Berija Goldvotera, dok od britanskih posebno obrađuje Edmunda Berka i Rodžera Skrutona. Što se tiče nemačkog govornog područja, najvažnija imena kojima se bavi su Adam Miler, Tomas Man, Osvald Špengler, Karl Šmit, Van der Bruk i Ernst Jinger. Što se tiče francuske konzervativne inteligencije, dovoljno je spomenuti Šatobrijana i Šarla Morasa. Ipak, najzanimljivije je to što Đubilei daje detaljan prikaz španske istorije konzervativizma. Najveća imena Pirinejskog poluostrva u ovoj oblasti su svakako Santajana, Kortes, Tehada i Hose Ortega. Što se njegove otadžbine tiče, prvi put naša naučna javnost može detaljno da se upozna i sa italijanskim autorima konzervativne provenijencije, poput Alfreda Orijanija, Vilfreda Parete, Lampeduse, Ardenga Sofičija, Gaetana Moske i Lea Longanesija.
Konzervativizam je filozofija koja je, po njegovom mišljenju, počela sa Francuskom revolucijom i razvija se do danas. Prekretnicom smatra 1790. godinu, kada izlazi delo Edmunda Berka Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj, te od tada započinje era moderne konzervativne misli. Svrha Đubileijeve nove knjige je da omogući da pojam „konzervativno“ poprimi pozitivno značenje, kako bi na taj način preispitalo diskriminatorne koncepcije koje se održavaju u kolektivnoj svesti. Iako je za mnoge, konzervativizam prevaziđeni koncept, neophodno je uočiti da postoje razlike između konzervativizma i drugih škola mišljenja, uključujući i reakcionizam i libertarijanizam. Konzervativizam je više od političke doktrine, on je duhovni osećaj i kulturni poziv. U Italiji, kao i u ostatku Evrope često se konzervativna osoba poistovećuje sa reakcionarnom. Konzervativci nisu protiv inovacija i promena, oni su protiv nasilnih promena, tj. revolucija. Za razumevanje konzervativizma važan je kontekst u kome se on razvija.
Pored razgovora o samoj knjizi, autor je ukratko ukazao i na najvažnije fenomene koji se odigravaju na italijanskoj političkoj, kulturnoj i ekonomskoj sceni. Takođe, osvrnuo se i na šire evropske prilike. S tim u vezi, na početku je napravio distinkciju između dva koncepta koja mnogi poistovećuju. Za njega pojam Evropa predstavlja kulturni koncept koju oličavaju Dante, Gete i Šekspir, dok je Evropska unija politički projekat koji nema mnogo veze sa pomenutim velikanima.
Đubilei je ukazao na izuzetno važno pitanje identiteta, koje je uz suverenitet, danas jedno od ključnih, ne samo u njegovoj zemlji, nego i širom sveta. Zbog toga, smatra on, konzervativni narativ danas postaje sve zanimljiviji, a kao srž identiteta, autor vidi religiju, u ovom kontekstu hrišćansku. Takođe, bitno je hrišćansku tradiciju „konzervirati u Evropi“, a slično je i sa pitanjem tradicionalne porodice koju je neophodno sačuvati. Sve ove fenomene razmatra i kroz koncept zajednice, koja se temelji na zajedničkoj kulturi, vrednostima i svesti o zajedništvu.
U osvrtu na EU, on veruje da će posle bregzita i izlaska Britanije, Italija biti treća zemlja, posle Nemačke i Francuske, po broju stanovnika i ekonomskoj snazi u EU. Brisel, međutim, po njegovom mišljenju, funkcioniše onako kako odgovara Nemačkoj i Francuskoj, pa Italija treba da se izbori da se više uvažavaju njeni interesi. Naročito se to moglo videti po pitanju zapadne agresije na Libijsku džamahiriju 2011. godine, kada je italijanska vlada Silvija Berluskoni pala jer je bila protiv pomenute vojne kampanje, ponajviše zbog ekonomskih interesa i profita italijanskih kompanija koje su poslovale u toj zemlji.
Osvrćući se na trenutnu situaciju na političkoj sceni na Apeninskom poluostrvu, napominje da vladajuća koalicija dve antibriselske partije, Lige i Pokreta pet zvezda ima dominantnu podršku birača. Zanimljiv je i fenomen svojevrsne „rokade“ biračkog tela, tako da bogatiji slojevi nastanjeni u centrima većih gradova, koji su do skora bili uporišta desnih partija, sada su poslednje utočište levice, dok radnička klasa sa periferije masovno svoju podršku pruža desnici.
Glavni razlog sloma levoliberalnih partija Đubilei vidi u ignorisanju problema imigracije čiji je talas u velikoj meri zapljusnuo obale Apeninskog poluostrva, mada situacija po tom pitanju još uvek nije apokaliptična kao u Francuskoj. Čak je i u njegovom rodnom gradu Ferari, u kojoj je levica vladala poslednje 73 godine, prošle godine desnica odnela trijumfalnu pobedu. Inače, vladajuće partije ocenjuje kao populističke, Ligu kao blisku desnici, a Pokret pet zvezda kao bližu levici. Jedinom pravom konzervativnom partijom smatra stranku Italijanska braća, koja je konstantno na oko 5-6% podrške biračkog tela.
Na kraju, Đubilei se osvrnuo na težnju Srbije ka članstvu u EU preporučivši da, na tom putu, naša zemlja treba već sada da uspostavlja kontakte, gradi dobre odnose sa potencijalnim partnerima unutar EU (kao što je Višegradska grupa), koji razumeju ideju suvereniteta i koji bi mogli da pomognu u formiranju široke alijanse naroda koji imaju potrebu da sačuvaju svoj nacionalni identitet i prostor.
Autor Dušan Ilić, Institut za evropske studije
Naslovna fotografija: Insitut za evropske studije
Izvor Stanje stvari, 01. avgust 2019.
