Povratak nuklearne pretnje

Kako mediji nemačkog govornog područja tumače smrt sporazuma koji je decenijama bio „centralni stub evropske bezbednosne arhitekture”

Suspenzija Sporazuma o zabrani nuklearnih raketa kratkog i srednjeg dometa prošlog petka je još jedna loša vest ovog leta. INF (Intermediate Range Nuclear Forces Treaty) su 1987. potpisali predsednici Regan i Gorbačov, čime je nad Evropom eliminisana direktna pretnja nuklearnog uništenja. Sada su stvari tamo gde su bile sredinom osamdesetih, a nuklearno polje mogućih pretnji sve opasnije i inventivnije. Tekstovi koji su odabrani za čitaoce RTS-a potiču po jedan iz Nemačke, Austrije i Švajcarske. Cilj je bio ponuditi reprezentativan presek kako se o dugoj bolesti i smrti INF-a izveštava u medijima nemačkog govornog područja.

Umesto kratkih isečaka, objavljujemo prevode tri kompletna teksta. Razlog leži u kompleksnosti teme. Samo čitanje u logičkom nizu kako su ga složili autori pojedinih članaka dovodi pred čitaoca svu dramatiku potencijalne katastrofe koja sada stoji pred Evropom. Jer, nema sumnje, šta god da bude između SAD i Rusije, mi, Evropa, prvi ćemo platiti cenu.

Tri teksta, tri različita atmosferična ugođaja: Nemački novinar skriva strah, austrijski je neutralan kao da na času biologije secira kišnu glistu, švajcarski list se odlučio za komentar nemačkog vojnog specijaliste koji je sretan što je INF propao.

ŠPIGL: NATO PARTNERI ODLUČNO IZA SAD
Markus Beker, dopisnik iz Brisela: Izlaskom Sjedinjenih Država iz INF-a, Ugovor o razoružanju je i službeno nevažeći. NATO daje podršku Vašingtonu: Odgovornost za taj čin leži isključivo na Rusiji.

Na kraju se ispostavilo da su sva upozorenja i pretnje, molbe i diplomatija ostale bez efekta: INF je umro u petak, drugog avgusta. Pre pola godine su Amerikanci najavili da izlaze iz Ugovora zbog ruskih kršenja dogovorenog, ali iz vizure SAD i NATO alijanse, Moskva taj rok nije iskoristila da promeni ponašanje.

Time nestaje ne bilo koji sporazum, već centralni stub evropske bezbednosne arhitekture. U decembru 1987. su se SAD i Rusija ugovorno obavezale da će uništiti kompletan arsenal atomskih balističkih i krstarećih raketa dometa od 500 do 5.500 kilometara. Tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov nazvao je američke Pershing-2 rakete „pištolj na našoj slepoočnici“. Na Zapadu se tako mislilo o ruskim SS-20 raketama. INF je okončao situaciju koja je Evropu dovela na rub nuklearnog uništenja.

Sad trka u naoružanju počinje ispočetka. Nove ruske krstareće rakete s mogućnošću nuklearnog punjenja 9M729 (na Zapadu se vode pod kodom SSC-8) NATO shvata kao ozbiljnu pretnju. Za razliku od balističkih raketa, SSC-8 leti ekstremno nisko i radari ga registruju ili u poslednjem momentu pre eksplozije, ili nikako. „To bitno spušta prag za potencijalno korišćenje nuklearnog oružja u mogućem konfliktu“, upozorio je generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg na sastanku ministara odbrane NATO partnera.

Prema saznanjima SAD, domet raketa SSC-8 značajno prebacuje 500 kilometara, pa je to jasno kršenje INF-a. Ruske vlasti to odlučno odbacuju. Ali ono što je u krajnjoj liniji presudilo INF-u je to da nijedna strana više nema interesa da ga se drži. Time je počelo ono čega su se Evropljani dugo bojali: INF je mrtav, a budućnost otvorena. Istina je da su SAD i partneri naglasili kako nemaju nameru da u Evropi stacioniraju nove nuklearne rakete srednjeg dometa. Stoltenberg: „Nećemo raditi ono što radi Rusija, jer ne želimo novu trku u naoružanju.“

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, Brisel, 14. april 2018. (foto: EMMANUEL DUNAND/AFP/Getty Images)

Ali trka u naoružanju je već počela. Amerikanci već odavno razvijaju dve nove krstareće rakete: nuklearnu za ispaljivanje sa podmornica, konvencionalnu sa zemlje. Može li se Rusima prodati da to nije to? „To ćemo videti kad bude vreme“, izjavljuje jedan NATO diplomata. Bez obzira što NATO insistira da je raketni štit u Rumuniji defanzivnog karaktera, sa njegovih sistema se mogu ispaljivati i krstareće rakete, izjavljuje Moskva. Tvrdnjama SAD kako to tehnički nije moguće, ruska strana ne veruje, barem službeno ne.

Ulrih Kin iz hamburškog Instituta za mir i bezbednosnu politiku (IFSH) upozorava SAD da u Evropi ne razmeštaju nove krstareće rakete. „Problem je da šta god leti u smeru Rusije, ide ispod ruskih radara“, kaže Kin. I druge varijante su pune opasnosti, kao na primer rotirajuće razmeštanje sistema, sad u jednoj, sad u drugoj zemlji, „jer u tako napetom geopolitičkom okruženju Rusi bi potencijalno svako poletanje bombardera interpretirali kao prvi udar“.

Istina je da protiv ruskih sistema SSC-8 odbrane nema. U Evropi razmešteni NATO sistemi su podešeni za odbranu od balističkih raketa koje lete u kosmos i onda bez pogona padaju na cilj; prema niskoletećim krstarećim raketama kao SSC-8 oni su bespomoćni. Za poređenje, američke rakete „Patriot“ bi to mogle, ali samo u radijusu od nekoliko hiljada kilometara. Odbrana Evrope je time praktično nemoguća.

Zbog toga neki eksperti savetuju da se nova razmeštanja nuklearnih raketa srednjeg dometa ne isključuju prebrzo. Među EU diplomatama se razmišlja o još brizantnijim opcijama, na primer preventivnom konvencionalnom udaru na lansirne rampe za SSC-8 u Rusiji. Američka NATO predstavnica u Rusiji Kej Bejli Hačison je još prošle jeseni javno upozorila Rusiju da je Vašington po potrebi spreman da uništi SSC-8 raketne sisteme.

Šta Rusija hoće sa novim sistemima? O tome se teorije NATO i EU razlikuju. Neki eksperti veruju da se Rusija oseća ugroženom od Zapada, Kine, ali i takvih zemalja kao što su Pakistan i Indija, te da SSC-8 ima funkciju odvraćanja. Druga, temeljno pesimistična varijanta, kaže kako Moskva veruje da sa oružjem kao što je SSC-8 može pobediti u ograničenom atomskom ratu. Ta ruska strategija bi se zvala „escalate-to-de-escalate“, de-eskalacija kroz eskalaciju, ili daj-gas-da-oduzmeš-gas. Neki eksperti sumnjaju da Moskva uopšte razmišlja u tom smeru, ali u novoj američkoj atomskoj doktrini se to uzima kao gotova činjenica.

Pretpostavka je: Rusi bi u konfliktu vrlo rano pretili sa upotrebom taktičkog nuklearnog oružja. Vašingtonu bi ostao izbor da ili ostane miran ili odgovori strateškim nuklearnim oružjem. Amerikanci na taj način riskiraju otvoreni nuklearni rat sa Rusijom. Ali verbalna žestina sa stane NATO alijanse time dobija problem verodostojnosti: Ko još ozbiljno misli da bi Tramp bio spreman da žrtvuje Njujork kako bi branio Estoniju?

Američki vojni ekspert Tom Nikols je ovako sumirao povlačenje Vašingtona iz INF-a (Foreign Affairs): „SAD žele Evropi mnogo sreće i okreću se trci u naoružanju sa Kinom“. Poruka Evropljanima je „vidite šta ćete s Rusima“. Jasnije ne može da se kaže da od Evrope zavisi koji će smer uzeti njeni odnosi s Moskvom“.

PRESE: START ZA NOVU TRKU U NAORUŽANjU
Volfgang Greber, analitičar za tehnološka i vojna pitanja: „Tako istorija postaje istorija – sa današnjim danom (drugi avgust 2019) prestaje da važi najpoznatiji sporazum o razoružanju svih vremena.

Predsednici Regan i Gorbačov su dogovorili uništenje, napuštanje i zabranu balističkih raketa zemlja-zemlja i krstarećih raketa dometa između 500 i 5.500 kilometara, usput, iako one ne stoje u naslovu Sporazuma, i raketa sa konvencionalnim punjenjem.

Kako Rusija već godinama stoji pod sumnjom da poseduje krstareće rakete Iskander-K minimalnog dometa od 2.600 kilometara, američki predsednik Tramp je 1. februara ove godine najavio da se SAD povlače iz Sporazuma. Rok od šest meseci je počeo da teče. Kao u ogledalu, ruski predsednik Putin je učinio ono što i Tramp.

KUBANSKA KRIZA RE-LOADED?
Budući da su razgovori ostali bez rezultata, ili ih nije ni bilo, očekuje se da će produkcija do sada zabranjenog oružja ubrzo procvetati. Po informacijama koje imamo, Sjedinjene Države već narednih sedmica počinju testove krstarećih zemljanih sistema.

Ruski vice-ministar spoljnih poslova Sergej Rjabkov je upozorio Vašington da takve sisteme ne donose u Evropu, jer će u protivnom i Moskva rasporediti slične sisteme ne samo u zapadnoj Rusiji, već i tamo odakle pokrivaju ciljeve na teritoriji SAD. Imenom je spomenuo Venecuelu i Kubu, što liči na novu aferu stare Kubanske krize iz 1962.

Sergej Rjabkov, zamenik ministra spoljnih poslova Ruske Federacije

Kad je potpisan 1987, INF je okončao trku u naoružanju koju su dve decenije ranije započeli Rusi. Sovjeti su sedamdesetih godina imali stare, u bunkerima raspoređene rakete srednje klase (1.000-5.500 kilometara dometa) i osamdesetih im dodali stotine mobilnih jedinica SS-12 Scaleboard (ruski Temp-S) i SS-20 Saber (ruski Pionir). Sa dometom do 5.500 kilometara i trostrukim atomskim punjenjem, Rusi su tada pokrivali evropske NATO članice i još pride. NATO je odgovorio na izazov i iz SAD doneo 108 Pershing-II raketa i 464 Grifon krstarećih tela (vrsta Tomahavka), što je tada u Evropi, pre svega u Zapadnoj Nemačkoj, izazvalo masovne proteste.

Četiri godine od potpisivanja INF-a, Amerika je uništila 846 raketa i krstarećih letilica, Sovjetski Savez 1.846, a kapacitete su smanjile i Zapadna Nemačka i Francuska. Pre desetak godina počele su da kruže glasine kako Rusija za mobilne sisteme kratkog dometa Iskander razvija nove krstareće rakete sa većim radijusom od dozvoljenog; najkasnije od 2014. o tome se pisalo u zapadnim medijima.

Preteča onog što se na Zapadu zove SSC-8 „screwdriver“ („šrafciger“; na ruskom Novator-sistemi) je ruski zemaljski sistem SSC-4 Slingshot („praćka“; na ruskom Reljef-sistemi), koji je trebalo da bude raspoređen na Baltiku, ali je to preduhitreno potpisivanjem INF-a. Rusija priznaje postojanje „šrafcigera“ (SSC-8) i Iskandera-K, ali tvrdi da je njihov domet 480 kilometara. Prema zapadnim izveštajima, 64 do 75 takvih jedinica su raspoređene u evropskom delu Rusije, ali i dublje na njenoj teritoriji.

Za koji tehnički odgovor će se odlučiti Vašington? Najverovatnije će modernizovati „Grifone“ (Gruphons). Oni su leteli 2.500 kilometara i bili varijante Tomahavka, krstarećih letilica koje danas spadaju u standardnu opremu ratnih brodova. Njih je samo potrebno prepakovati na zemaljske lansirne rampe.

I upravo to, govori Moskva, planiraju SAD, integraciju Tomahavka u raketne sisteme Amerike i Severne alijanse pod nazivom Aegis Ashore („Egida“, ime izabrano po mitološkom štitu sa Meduzinom glavom, štit koji nose Jupiter, nekad Apolon i Atina). Od 2016. postoji rampa „Egide“ u Rumuniji, od iduće godine u Poljskoj. NATO naglašava odbrambeni karakter tog sistema, ali sa adaptacijama softvera, Tomahavke je zaista moguće poslati na ciljeve u Rusiji. NATO partneri podržavaju Ameriku u izlasku iz INF sporazuma, ali novo oružje a la Pershing-II i Grifon/Tomahavk niko u Evropi neće na svom teritoriju.

Za Moskvu i Vašington je glavni motiv za napuštanje INF-a status država koje njime nisu obuhvaćene. Prst se upire u Kinu, čije se strateške vojne snage baziraju na raketama srednjeg dometa, ali i Severna Koreja, Indija, Pakistan, Izrael, Iran i Saudijska Arabija poseduju nuklearne zemaljske sisteme srednjeg dometa. Nijedna od tih zemalja nije do sada pokazala nameru da ograniči svoju aktivnost u tom sektoru.“

NZZ: SPORAZUM INF JE PREVAZIĐEN
Joakim Krause, izdavač časopisa za strateške analize „Sirius“, direktor Instituta za bezbedosnu politiku na Univerzitetu u Kilu: „Rusija i SAD nisu postigle dogovor o spasu INF-a. Ali umesto da tugujemo nad nestankom jednog praznog sporazuma koji više nije nudio zaštitu, bolje bi bilo da se fokusiramo na pravi problem – na novu vojno-stratešku pretnju iz Rusije.

INF se u medijima često i rado opisuje kao „srce evropske bezbednosne arhitekture“.Tvrdi se da bi njegovim nestankom započela nova trka u naoružanju. Takve tvrdnje su obično preterivanje i nemaju veze sa realnosti. U stvarnosti je INF još od devedesetih postao besmislen, zato što se bezbednosni problem, koji je on trebalo da reši, sam od sebe rešio okončanjem Hladnog rata. Za današnju situaciju, u kojoj Rusija potpaljuje novu konftrontaciju sa Zapadom, INF poseduje značajne nedostatke. U aktuelnoj zapadnoevropskoj debati se ti nedostaci uglavnom ignorišu.

KONCEPT IZ DRUGOG VREMENA
Koncept kontrole naoružanja, kao preteče INF-a, razvijen je pedesetih i šezdesetih godina u američkim misaonim fabrikama (think-tanks), sa ciljem da se ograniče rizici u konfrontaciji Istoka i Zapada. U fokusu su stajale konkretne opasnosti i pragmatična, često tehnička sredstva za njihovo suzbijanje. Najvažniji rizici tada su – pored ekoloških šteta nuklearnih testova i širenja broja zemalja koje su posedovale atomske bombe – dolazili sa strane slučajnog nuklearnog rata između SAD i Sovjetskog Saveza i u tom kontekstu izazova takozvanog „prvog nuklearnog udara“. Ko je prvi, taj je pobednik – atraktivnost je bila u tome da se verovalo kako je za jednu stranu izvodljivo da uništi nuklearne kapacitete druge, pre nego što je ona sposobna da odgovori.

Ideja „prvog nuklearnog udara“ je najodgovornija za trku u naoružanju sedamdesetih i osamdesetih godina. Na taj način je nastala politika u kojoj je Vašington tražio dijalog sa Sovjetima kako bi ostvario koncept strateškog stabiliteta kroz obostrano osigurani balans u kapacitetima za uništenje. U toku američko-sovjetskih konfrontacija, Evropa je bila izložena radikalnim vojnim opasnostima, pa je i ta činjenica vodila Zapad ka potpisivanju INF-a 1987. Te opasnosti se u pravoj meri shvataju tek onda kad se pred očima imaju mogući rizici. Rizik broj jedan tog vremena je bila ofanzivna strategija Varšavskog pakta, po kojoj je on od početka polazio od stava da se rat, ako izbije, mora voditi na teritoriji protivnika. Cilj su bila maksimalno moguća osvajanja teritorija, koja bi temeljno promenila stratešku ravnotežu: zaposedanje Nemačke, Skandinavije, istočne Evrope i Italije.

Logotip NATO-a ispred sedišta Alijanse u Briselu

Rizici takvih ofanzivnih strategija su poznati još od 1914. godine. Oni zavode vlade da u kriznim momentima sve stave na jednu kartu i tako pospeše brzu odluku „na terenu“. Strategija Varšavskog pakta je bila sredstvo kojim je u Evropi mogao početi treći svetski rat. NATO nikad nije pokušao da sprovodi ofanzivnu vojnu strategiju, iako i njegovi planovi naravno poseduju elemente mobilnosti. No njihova suština je bila u osiguranju zatečenog stanja, čuvao se status kvo.

Ofanzivni karakter strategije Varšavskog pakta je tek krajem osamdesetih postao tema pregovora o kontroli naoružanja, i to nakon što je Moskva shvatila da ekonomski više nije u stanju da održava taj stepen konkurencije sa Zapadom. Od tog trenutka je postalo lako sklopiti ugovor o konvencionalnim vojnim snagama u Evropi, koji se bazirao na principu odustajanja od invazije. Odgovarajući ugovor iz novembra 1990 (1) je predvideo gornje granice za ofanzivne snage u oružju i ljudstvu. On je smirio ratne strahove u Evropi – ali danas na žalost nije više na snazi.

OPASNOST CILjANE ESKALACIJE
Rizik broj dva je predstavljala trka obe strane u posedovanju borbenog nuklearnog naoružanja (taktičko nuklearno oružje). Ono je uvedeno pedesetih godina prvo od strane NATO-alijanse, kako bi odvraćalo Varšavski pakt od invazije. Neposredno posle toga je i Varšavski pakt učinio isto, zato što je taj tip naoružanja pogodan za napredovanje preko velike teritorije. Za zemlje u ruskom fokusu, posebno za Zapadnu Nemačku, primena taktičkog nuklearnog oružja bi praktično značila uništenje. Krajem šezdesetih se, na inicijativu Vašingtona, promenila i NATO strategija, u smislu da je od tog momenta taktičko nuklearno oružje još samo imalo funkciju zastrašivanja.

Bilo je to jednostrano učinjena usluga sovjetskoj strani, koju je Moskva godinama ignorisala. U suštini je na sovjetskoj strani do 1985. ostala na snazi strategija koja je predviđala upotrebu taktičkog nuklearnog naoružanja već od prvog momenta rata. Na kraju Hladnog rata su SAD jednostrano uništile i demontirale skoro sve svoje nuklearno taktičko oružje kopnenih, vodenih i vazdušnih snaga. Ostalo je još oko 160 bombi za avione pod američkom kontrolom stacionirane u Evropi. Rusija nije uništila svoj taktički arsenal u istoj meri.

Veliki rizik broj tri je bila konkurencija oko tzv. „dominacije u eskalaciji“. Kako god bi rat izgledao, obe strane su bile zainteresovane da ga završe brzo i pod vlastitim uslovima. Za Sovjete je to značilo sledeće: po mogućnosti velika strateška osvajanja po Evropi, ali ispod američke motivacije za ozbiljnim protivudarom. Cilj za NATO je, naprotiv, bio okončanje rata pod uslovima nepromenjenog teritorijalnog statusa SAD.

Sovjeti su hteli dalje, NATO je hteo status kvo. Centralna tačka je bila spremnost SAD – u smislu da li postoji ili ne – da u slučaju predvidljivog poraza konvencionalnih zapadnih snaga, pređu na put nuklearne eskalacije, počevši od nuklearnih operacija sa mahom simboličkom snagom.

Kako bi predupredio zapadne strategije, Sovjetski Savez je od 1976. rasporedio rakete tipa SS-20 Saber („mač“ je NATO oznaka; na ruskom sistemi Pionir), sa planom da na taj način osigura dominaciju u eskalaciji. Odlukom od decembra 1979. (2) NATO je nameravao da neutralizuje efekt zastrašivanja SS-20, ali je u nastavku došlo do trke za dominaciju u eskalaciji, koja je okončana 1987. sa „duplom nulom“ (3) INF-a. INF je postao moguć zato što je u ekonomski oslabljenom Sovjetskom Savezu Perestrojka anulirala ambicioznu ofanzivnu strategiju Varšavskog pakta. Zbog toga je INF izgubio opravdanje za postojanje u onom trenutku kada je okončan konflikt Istoka i Zapada. Samo četiri godine posle potpisivanja, on je već bio prevaziđen. Ugovor je formalno preživeo do danas, ali samo zato što nijedna strana nije imala razloga da ga suspenduje.

Ali od kad je Moskva početkom ove decenije jednostrano oživela vojnu utakmicu sa Zapadom, vrednost INF-a se mora procenjivati na osnovu njegove konkretne zaštitne funkcije. A nje više nema. U međuvremenu, Moskva ponovo planira ofanzivno vođene ratove – više ne u kontinentalnim razmerama, ali regionalno, protiv baltičkih država i Ukrajine. U takvim planovima dominacija u eskalaciji kroz oružje srednjeg dometa, konvencionalnog i atomskog, igra centralnu ulogu.

RUSKI ZAOBILAZNI MANEVAR
INF gotovo da nikad i nije nudio zaštitu od ruskih sistema srednjeg dometa, zato što on važi samo za rakete ispaljene sa zemlje. U proteklih 10 godina je Rusija enormno investirala u sisteme koje INF ne pokriva, konkretno vazdušne Ch-101/102 (NATO oznaka Kodiak) i morske (NATO oznaka Kalibr) krstareće rakete, kao i balističke rakete tipa Iskander, koje, raspoređene na području Kalinjingrada, imaju isti efekat kao i INF-sistemi. Tu je potrebno spomenuti i rakete RS-26, sa radijusom preko 5.500 kilometara.

Ali čak i tamo gde je INF mogao da razvije zaštitnu ulogu, on je zakazao: Od 2013, SAD imaju razloga da veruju kako je Rusija već testirala i rasporedila zemaljsku verziju krstareće rakete tipa Kalibar (SSC-8). NATO je rusku stranu već više puta upozoravao da prestane da krši odredbe INF-a. Moskva je odgovarala da su to prazne optužbe. Već je Obamina administracija razmišljala da istupi iz INF-a. Obama to ipak nije uradio isključivo iz obzira prema evropskim saveznicima – za razliku od njega, Tramp ima manje skrupula.

Lideri Francuske, SAD i Nemačke na NATO samitu u Briselu, 25. maj 2017.

U Evropi, posebno u Nemačkoj, kontrola naoružanja uživa visoki simbolički ugled. Pitanje realnog delovanja, u smislu konkretne redukcije pretnji, praktično nema nikakvu ulogu u nemačkom javnom diskursu. Nemačka javnost hoće ugovor, pa makar on bio prazno slovo na papiru. Kontrola naoružanja na taj način dobija apstraktni okvir, unutar kojeg nije moguće konstruktivno razgovarati o realnim rizicima. Umesto toga se svako dovođenje u pitanje INF-a stilizuje u kršenje tabua. Glavni problem evropske bezbednosti danas je to što Rusija ponovo razvija ofanzivne regionalne strategije i potpomaže ih raketama srednjeg dometa.

Da bi kontrola naoružanja ponovo dobila neku smislenu ulogu, zapadna politika se mora direktno posvetiti tom problemu, umesto što se noktima drži za papir koji još jedino nudi lažni osećaj sigurnosti.“

___________________________________________________

UPUTNICE:
(1) Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, CFE, potpisan u poslednjoj godini Hladnog rata koji je ograničio ključne kategorije konvencionalnih snaga na prostoru od Atlantika do Urala i propisao uništavanje oružja preko dogovorenih limita. Rusija je 2007. suspendovala svoje učešće u Ugovoru, a 10 marta 2015. ga je i formalno napustila zbog planova zapadne Alijanse iz 2002. o pokrivanju Evrope odbrambenim štitom, otprilike onog što NATO danas radi sa programom „Egida“.

(2) Takozvana „Double Track Decision“, „dupla odredba“ NATO saveza, kojim je Alijansa 12. decembra 1979. ponudila Varšavskom paktu međusobni limit na krstareće sisteme srednjeg (500-5.500 kilometara) i intermedijalnog (3.000-5.500 kilometara) dometa, kombinovano sa pretnjom da će u suprotnom NATO u Zapadnoj Evropi rasporediti dodatne sisteme oba tipa.

(3) „Dupla nula“ se odnosi na činjenicu da INF ograničava rakete dva dometa, kratkog i srednjeg.

 

Izvor RTS

 

Pratite nas na YouTube-u