Velika srpska tragedija – 24 godine od „Oluje“

Sećanje na „Oluju” ima dve dimenzije: jedna je odavanje pijeteta nevinim žrtvama, a druga je podsećanje na vreme u kojem živimo

Dočekali smo, evo, i 24. godišnjicu hrvatske vojno-policijske akcije „Oluja”, koja je – baš kako je to poželeo i naložio tadašnji predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman (što potvrđuju čuveni „brionski transkripti”) – zbrisala srpski narod iz Krajine u kojoj su generacijama živeli kao većinsko stanovništvo. Za hrvatsku stranu „veličanstvena pobeda” i razlog za euforično slavlje svake godine, a za srpsku velika tragedija i najteži egzodus posle ustaškog pokušaja biološkog uništenja tokom NDH u Drugom svetskom ratu.

Tih dana bio sam u Zagrebu, uostalom kao i svih tih ratnih i poratnih godina kao stalni dopisnik Politike, i gledajući iz današnje perspektive bili su to svakako najtraumatičniji dani moje profesionalne karijere. Gledao sam i svedočio o čupanju korena i uništavanju naroda koji se po nečijoj sumanutoj zamisli nije uklapao u renesansu hrvatske države. Previše događaja i činjenica ukazivalo je da se, uprkos upornim službenim negiranjima, radilo samo o nastavku, u novim okolnostima, one stare endehazijske teze o „remetilačkom narodu”. Naravno, radilo se o Srbima u Hrvatskoj (ne o „hrvatskim Srbima” kako je to već postala mantra onih od kojih nikada nećete čuti izraz „srpski Hrvati”, „srpski Albanci „ itd., što samo ukazuje o čemu je zapravo reč).

Kako je i zašto do toga došlo u međuvremenu je napisano mnogo knjiga, nebrojeni novinski članci, održani mnogi okrugli i slični stolovi, ali se u odgovoru na to pitanje nije znatnije odmaklo. Baš kao ni u stvarnom privođenju pravdi počinilaca i nalogodavaca ratnih zločina. Posledice i „repovi” tih zbivanja, u kojima istina, pravda i pravičnost dobijaju težinu praznih reči, samo ukazuju da smo, evo, 24 godine posle „Oluje”, plus još četiri godine prljavog rata, praktično još jednom nogom u tom tragičnom vremenu.

Sticajem okolnosti, svedok sam i kako je to izgledalo posle onog velikog rata. Naime, rođen sam u prvoj godini slobode (1946), posle 20 godina od kraja rata upisao sam fakultet, a taj rat mi je bio tada neka daleka prošlost poznata samo iz knjiga i školske istorije. Otprilike kao i srpski ustanci protiv osmanlijskih okupatora, s tom razlikom što su još bili živi brojni učesnici i svedoci tog rata. Zemlja u kojoj smo živeli, međutim, stalno se razvijala i napredovala, što je verovatno i uticalo na takav osećaj i odnos prema Drugom svetskom ratu. Sada je od rata prošlo već nepunih četvrt veka, a mi se još natežemo i bakćemo s njegovim posledicama.

(NE)ZAŠTIĆENE ZONE UN
Kako ljudsko sećanje, bez obzira na traumatična iskustva, vremenom bledi, zavirio sam u svoje beleške iz tih dana da se podsetim. U četvrtak, trećeg avgusta 1995, zapisao sam: „Sve se zgusnulo. Napad na Krajinu samo što nije počeo. Dva dana zaredom američki ambasador Galbrajt na svoj zahtev dolazi kod Tuđmana. Juče je bio kod Milana Babića. Galbrajt je danas obavestio javnost da je Babić pristao da pregovara o planu Z-4, tj. mirnoj reintegraciji u Republiku Hrvatsku.”

U subotu, petog avgusta, u rano jutro odvezao sam auto na servis, baš ispred kompleksa zgrada u kojima je bio Glavni štab Hrvatske vojske (a pre nje komanda pete armije JNA). Vidim neobičnu sliku: sve je pusto, okolne ulice su blokirane zaprekama, a u servis dolazi hrvatski oficir kojem neko od zaposlenih pokazuje prostor ispražnjen od vozila. Vidim da se nešto nesvakidašnje dešava, a o čemu je reč saznajem na radiju u dopisništvu. Tada sam zapisao:

„Prvo je kratko javljeno u podne, a zatim zvanično potvrđeno iz vrhovne komande HV-a u 15 časova – Knin je pao! Hrvatska vojska je ušla u Knin, a na Kninskoj tvrđavi – stalno ističu – vijori se hrvatski barjak dugačak 20 metara. Oko 20 časova zvao me iz Londona Duško Simić. Dao sam fono-izveštaj za TV Politiku.”

Nešto pre toga blizu dopisništva vidim nadrealnu scenu, o čemu sam zapisao: „Danas pre podne, pred hotelom ’Dubrovnik’, neobičan prizor: sede dva prijatelja i nešto piju, u majicama bez rukava, jer je vrlo toplo. Onaj krupni na velikoj mišici ima utetovirano slovo ’U’ s bombom koja se dimi unutar slova – znači, zakleti ustaša. A onaj drugi, manji i suvonjav, na podlaktici ima krupnim slovima utetovirano ’JNA’, i još nešto piše ispod. Valjda datum kada je bio u vojsci. Apsurdan prizor, i tragikomičan.”

U svojoj „oslobodilačkoj akciji” (kako je stalno nazivaju) Hrvatska vojska je, u stvari, napala zaštićene zone UN, ali to kao da nikome ne smeta. Uz to, stiže sve više podataka o ratnim zločinima koje čine pripadnici hrvatskih oružanih snaga – ubistva, pljačke, uništavanje srpskih mesta vatrom i eksplozivom i već se nazire slika planiranog etničkog čišćenja.

Nekoliko dana posle početka „Oluje” zapisao sam: „Izbeglicama koji su prolazili kroz Sisak prema auto-putu za Srbiju – priređen je linč u kordonu. Još jedan živi prikaz ’hrvatske kulture’ kojom se toliko diče. Uveče na Dnevniku HRT-a gledam morbidnu i potpuno apsurdnu scenu: hrvatski vojnici ’oslobađaju’ Srb – srpsko antiustaško ustaničko mesto. Vidi se mrtav civil u svojoj kući, a uz njega sedi njegov šareni pas i prezrivo gleda snimatelje. Hrvati vladaju Srbom! Hoće li i u Srb naseliti Hrvate i kako će se onda zvati? Ko je dobio ’čast’ da ’oslobodi’ Srb od Srba? Zašto su Hrvati morali da pucajući ulaze i u Srb? Sramota za Hrvatsku, za Hrvate i za njihovo potomstvo! Ljudska glupost je zaista bezgranična.”

REZULTATI I POUKE
I posle svega, šta je u stvari postigla i pokazala „Oluja”? Postigla je ono što prvi predsednik nezavisne Hrvatske, Franjo Tuđman, nije ni krio: Srbi su svedeni na tri do četiri odsto u stanovništvu RH (s preko 12 odsto bez onih brojnih koji su se izjasnili kao Jugosloveni), baš kako je svojevremeno i najavio, i tako se Hrvatska rešila „remetilačkog naroda”. Cena po kojoj je to urađeno u Hrvatskoj uopšte nije tema, a ukoliko neko i pokuša o tome da govori odmah je obeležen kao antihrvat, izdajnik, u najmanju ruku kao „srboljubac” ili „jugosloven”, što je i danas među najtežim uvredama ravnim onim najvulgarnijim psovkama.

Da se radilo o školskom primeru etničkog čišćenja službeno ne smatra nijedna ozbiljnija politička stranka, jer bi onda morali da pokrenu i pravosudne postupke protiv odgovornih, suđenja ratnim zločincima na hrvatskoj strani retka su kao beli jeleni iako je to bilo među tri najvažnija uslova za primanje Hrvatske u EU itd. Među tim uslovima bilo je i omogućavanje povratka izbeglih i prognanih Srba, ali je čitavim sistemom prepreka i kočnica i to svedeno praktično na simboliku. Sve nepodopštine su uglavnom poznate, ali se malo šta od toga rešava. U međuvremenu račun raste, a ko će ga na kraju plaćati kao da nikog nije briga. Orkestar svira muziku za ples dok brod tone.

Sećanje na „Oluju”, barem iz srpskog ugla, ima dve dimenzije: jedna je odavanje pijeteta nevinim žrtvama, koje se upravo zbog vlastitog mira i pouke ne smeju nikada da zaborave. Druga je u stvari podsećanje na vreme u kojem živimo, na civilizaciju koja nas okružuje. Da živimo u vremenu dvostrukih standarda koje kroje veliki i jaki, da laž ima lice istine, a pravda bukvalno zavezane oči, da priče o demokratiji, ljudskim pravima i pravdi služe za prevođenje žednih preko vode. Da je, sve u svemu, licemerje noseći stub tog lažnog morala. Ali i da je izlaz iz svega toga ono što je naš narod na osnovu dugog napaćenog iskustva davno definisao mudrošću – u se i u svoje kljuse! I zato trebamo svake godine obeležavati „Oluju” i sećati se.

SISTEMATSKO PALjENjE
Tadašnji izveštač Novog lista iz Rijeke, a sada slobodni novinar i publicista Drago Pilsel, zapisao je prošle godine povodom godišnjice „Oluje”:

„Prizore sistematske paleži, opšte i temeljite pljačke te straha na licima preostalih Srba, kako u kasarni koju su čuvali Kanađani u Kninu, tako i u okolnim selima, nosiću u sebi, verujem, do kraja života. A kada pređem reku smrti, slutim, družiću se s pobijenim Srbima.”

 

Autor Radoje Arsenić je ceo radni vek proveo u Politici kao stalni dopisnik iz Zagreba, a izveštavao je i sve vreme poslednjeg rata u kojem je nestala Jugoslavija. U penziji je od 2012. godine.

 

Izvor Politika, 04. avgust 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u