Kako su argumenti postali „pretnja po bezbednost”

Prema dokumentu koji je objavio FBI, pretnjom po bezbednost je proglašeno širenje stavova koji odudaraju od zvaničnih stavova vlasti

Izveštaj o bezbednosnoj situaciji Kancelarije FBI u Feniksu od 30. maja 2019. godine navodi kao pretnju bezbednosti – „unutrašnje ekstremiste koji pokreću teorije zavere”. Za takvu percepciju izvora ugrožavanja ne daju se činjenični osnovi, već se samo ukazuje na niz hapšenja zbog nasilnih incidenata koju su bili motivisani uverenjima. U dokumentu se ističe da „FBI procenjuje kako će se teorije zavere vrlo verovatno pojavljivati, širiti i razvijati na savremenom tržištu informacija, povremeno podstičući grupe i pojedine ekstremiste da izvrše krivična dela ili akte nasilja”. U tom duhu se pominje da FBI „veruje da će se ekstremizam vođen teorijama zavere povećati tokom kampanje za izbor predsednika 2020. godine.“

U dokumentu se kao drugi činilac (pored „ekstremista“) koji povećava intenzitet ove pretnje navodi „(javno) otkrivanje stvarnih zavera ili zataškavanja koja uključuju nezakonite, štetne ili neustavne aktivnosti državnih službenika ili vodećih političara.” Ono što je s tim u vezi interesantno je to da se među raširene teorije zavere, koje su po prirodi protiv vlade, izričito određuju i dve aktuelne političko-obaveštajne afere: „mreža koja veruje u postojanje zavere duboke države protiv predsednika Trampa“ (Kjuanon) i „teorija o lancu pedofilije koji uključuje Klintona kojim se upravlja iz podruma picerije u Vašingtonu“ (Picagejt). (Ovde možete pročitati pomenuti dokument.)

Ovakva percepcija obaveštajno-bezbednosne službe zadužene da ispred Sekretarijata pravde otkriva krivična dela i njihove počinioce ima globalni domašaj.

GLOBALNE REPERKUSIJE
Prvo, s obzirom da se radi o službi na koju se ugledaju drugi slični organi uprave širom sveta (kod nas bi to bili BIA i SBPOK), opasno je da predmet interesovanja organa uprave za nemetanje zakona postaje ne širenje laži, nego – javno promišljanje o nelogičnostima u stvarima od javnog interesa. Još strašnije je da takav organ uprave „uverenje“ ne izvodi iz rasvetljenih činjenica, nego iz mentalne spekulacije, što više podseća na propagandu nego na rezultat analize. Ako se argumentovana (bez obzira da li tačno ili netačno) javna debata proglasi bezbednosno indikativnom, pitanje je šta sledi. Ako to sebi može da priušti američki FBI, pitanje je kada će i drugi slični organi poći tim stopama.

Drugo, FBI, kao bezbednosno-obaveštajna služba, u oblast interesovanja uvodi i kritičko razmišljanje i prenošenje stavova i indicija o nečasnim interesima moćnih i uticajnih ljudi. Stariji se možda sećaju nekadašnjeg krivičnog dela iz člana 133 Krivičnog zakona SFRJ: neprijateljske propagande. Međutim, neprijateljska propaganda je podrazumevala zaštitu suvereniteta i bezbednosti države koja je bila jednopartijska, što je zahtevalo sužavanje prostora za kritiku, odnosno de fakto ućutkivanje protivnika vlasti. U slučaju SAD, šampiona slobode govora, „domovine slobodnih“ koje štiti pravo na slobodu govora, ovakvo obrušavanje državne uprave koja bi trebalo da vodi istrage deluje kao ozbiljan udar na temelje liberalne (višepartijske) demokratije.

Protest konzervativnih aktivista u okviru studentskog kampusa pri Univerzitetu Berkli, 27. april 2017.

Treće, perfidno uneta ograda o „stvarnim zaverama“ političke i birokratske vrhuške ukazuje koliko u savremenoj metodologiji obaveštajnog rada analitika može biti zloupotrebljena. Činjenica u prilog takvoj percepciji nema, na koje političare ili na koje prikrivanje se to odnosi se ne precizira, ali nadležna služba „procenjuje“, „veruje“ i nalazi da je nešto apstraktno „vrlo verovatno“. Moguće je zamisliti dvojak scenario. Ili postoji namera vlasti najmoćnije države sveta i bastiona globalnog modela upravljanja da se suzbije javna debata o zaverama ili zataškavanjima koja uključuju nezakonite, štetne ili neustavne aktivnosti državnih službenika ili vodećih političara, ili je služba izašla iz zakonskih okvira svog rada i služi nečemu drugom, a ne državi. I u jednom i u drugom slučaju, saradnja analognih službi drugih država sa ovakvom organizacijom, koju nameću širom sveta, predstavljala bi isto što i saradnju sa mafijom.

Četvrto, naizgled benigna inicijativa da organi uprave ostvaruju uvid u što širi krug potencijalnih rizika sa sobom nosi niz zamki. Službama koje se bave prikupljanjem i obradom podataka se po definiciji ne bi se smelo dopustiti da na osnovu kvazi-analitičke spekulacije pribavljaju mogućnost da dolaze do najšireg opsega podataka o građanima koji nisu predmet interesovanja. U konkretnom slučaju čak se radi o sasvim legitimnom mišljenju, ali je jednako opasno i da se radi o bilo čemu što nema svrhu u ostvarivanju nadležnosti. Niko ne sprečava operativni sastav da istražuje, odnosno prikuplja podatke u određenoj istrazi prema kriterijumu određene pretpostavke, ali to ne sme da važi za analitičku obradu tih podataka. Takva „analitika“ nije ništa drugo do narativ, koji može da ima zakonske posledice prema diskrecionoj oceni. Slobodna pretpostavka analitičara FBI, u krajnjoj liniji, nosi rizik za sve one koji prenose informacije o pokvarenjacima i spletkarošima da prihvataju priču „teoretičara zavere“ i da su kao takvi i oni opasni za bezbednost SAD.

ZAVERA ILI REALNOST?
Ako bi prihvatili logiku FBI o realnosti potencijalne terorističke pretnje, to bi značilo da se kao normalno prihvata nadzor te službe ako se razmišlja o sledećem primeru. Na Univerzitetu Harvard postoji Program za evolutivnu dinamiku koji je pokrenula Fondacija Džefri Epstin VI. Epstin, osumnjičen od strane FBI za trgovinu decom i pedofiliju, inače bivši član tajnovitih organizacija Saveta za spoljne poslove i Trilateralne komisije, bio je aktivan i u Odboru studentske zajednice na Harvardu „Um, mozak i ponšanje“, zatim u Inicijativi teorijske biologije na Institutu za napredne studije Prinston Univerziteta, Programu kvantne gravitacije na Pensilvanija Univerzitetu, kao i u istraživačkoj zajednici koja se bavi opštim osnovnim načelima složenih fizičkih, računarskih, bioloških i društvenih sistema Instituta Santa Fe.

Opseg naučnih projekata koje je finansirao Epstin obuhvata genetiku, neurologiju, robotiku, računarstvo i veštačku inteligenciju. Prvi direktor UNESKO, Džulijan Haksli, smatra se autorom transhumanizma, intelektualnog pokreta koji afirmiše poželjnost suštinskog poboljšanja ljudske vrste kroz primenu razuma, a posebno tehnologije, kao revizije bio-socijalnog programa za poboljšanje i kontrolu ljudske vrste (eugenike). Kada transhumanističke projekte finansiraju korporativni filantropi poput Epstina, Bila Gejtsa (Majkrosoft), Marka Zukerberga (Fejsbuk) ili Erika Šmita i Larija Pejdža (Gugl), čitav poduhvat deluje nalik na nekadašnje korporativno finansiranje eugenike u nacističkoj Nemačkoj.

Sa finansijskim moćnicima iza transhumanističke neo-eugenetike, kastinski sistem koji je zamislio Haksli preti da postane stvarnost. U tom kontekstu, sa Epstinom za jednim od volana, nije teško zamisliti da novi „Sudri“ (najniža kasta u indijskoj tradiciji) ne budu samo radnici-robovi, nego i deca seksualni robovi, kojima će, kao u noveli Oldusa Hakslija (brata pomenutog Džulijena Hakslija), biti ispran mozak kako bi služila eliti, odnosno „kontrolorima sveta”.

Oldus Haksli

Da li je opasna teorija zavere ako neko posumnja da između bogataške elite i najmoćnijih zapadnih – pre svega američkih i britanskih – tajnih službi možda postoji neka veza? Pouzdan odgovor na tu dilemu nije moguće dati, ali ako je suditi po spremnosti službi vodećih demokratija da politički oportune analitičke konstrukcije plasiraju kao stvarnost, onda je izvesno da su te službe, poput tajnih policija represivnih režima, spremne da služe interesima moći, umesto državi i narodu. Ako je tako, šta ih sprečava da budu u simbiozi i sa bogatom elitom? Kakva god da je ta elita, ona poseduje moć i teži apsolutnoj kontroli, za kojom čeznu i službe. Apsolutna kontrola za bogate, apsolutna moć za njihove obaveštajne čauše, i ropstvo za sve ostale – teorija zavere ili realna opasnost? Čak i da nije istina, dok god ima onih koji mogu skrenuti na tu stranu treba biti na oprezu.

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend i na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu. Eksluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u