M. Đurković: EU posle Merkelove

Merkelova je održala evropski projekat, pa se najveći strahovi u Evropi danas povezuju sa pitanjem hoće li biti kvalitetne zamene

Incident sa nerazjašnjenom drhtavicom kancelarke Nemačke ubrzao je spekulacije o mogućem povlačenju gospođe Merkel sa čela vlade ove države i pre završetka mandata. Štaviše, neki analitičari počeli su da govore o ovom dešavanju kao metafori za podrhtavanje same Evropske unije i velikom pitanju koje se otvara: U Crnoj Gori je zbog tog poređenja izbio skandal.

Šta posle Merkelove?

Prošlo je, naime, već četrnaest godina otkako je 2005. godine gospođa Merkel formirala svoju prvu vladu. Time se po dužini staža već izjednačila sa osnivačem svoje stranke Konradom Adenauerom, a duže od nje kancelar je bio samo Helmut Kol. Njena vladavina obeležena je raznim vrstama kriza koje su ugrožavale evropski projekat i čije je suzbijanje i prevazilaženje pre svega ona i vodila. Došla je na vlast u godini kada se uveliko spekulisalo da je posle propasti referenduma o ustavu Evrope ideja Evropske unije završena. Umesto toga, ona je, nakon što je Nemačka preuzela predsedavanje unijom, pokrenula i uspešno realizovala projekat donošenja novog ugovora o uniji, poznatog kao Lisabonski. U njemu je na mala vrata ubačeno mnogo šta što se nalazilo u predlogu ustava, pojačana je uloga nacionalnih parlamenata i EU je mogla da krene dalje.

Tek što se izašlo iz ove političke krize, evropski projekat je pogodila globalna finansijska i ekonomska kriza, koja je 2007. počela bankrotom banaka u SAD. Ovo je do sada realno bio najveći izazov sa kojim se Unija suočila. Čitav niz članica našao se na ivici bankrota, a grčka dužnička kriza doživela je epske razmere. Krizi evrozone zdušno su pomagali i američki eksperti i ekonomski stručnjaci insistirajući na tezama da je evro gotov, da Grčka mora da izađe iz evrozone i vrati drahmu itd. Svi dobro znaju da je evro više geopolitički nego ekonomski projekat i može se reći da je pre svega Merkelova odnela veliku pobedu u toj borbi time što je sačuvala evrozonu neokrnjenom. Štaviše ona se od tada proširila ne sedam novih članica.

Kako je vreme prolazilo, nemačka kancelarka je sve više počinjala da i faktički preuzima ingerencije organa Evropske unije. To se videlo u dve velike krize koje su se desile polovinom ove decenije. Ukrajinska dešavanja, nakon majdanskog puča, koji su očigledno organizovali radikalni krugovi američke administracije, pretila su da ponovo zapale Evropu. Nakon ruske aneksije Krima i početka rata između proruskih pobunjenika otcepljenih u nove republike i ukrajinske pučističke administracije, očekivao se rat širokih razmera. Članice EU počele su da se dele u stavovima prema ovim dešavanjima i projektu zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike pretio je krah.

Opet je sama Merkelova preuzela posredovanje i iniciranje takozvanog procesa u Minsku, kojim su zaustavljena ratna dejstva i sprečena eskalacija konflikta. Na nivou Brisela, kao koncesija američkom partneru uvedene su sankcije Rusiji, od kojih pati čitava evropska privreda, a posebno nemačka. U svakom slučaju izbegnuta je mnogo veća šteta, a nedavna odluka parlamentarne skupštine Saveta Evrope o povratku ruskih poslanika najavljuje verovatni skorašnji početak ublažavanja međusobnih sankcija.

Tokom svoje vladavine Merkelova je opet uprkos strahovitom eksplicitnom protivljenju SAD, ali i Poljske i još jednog broja članica EU, realizovala zamašan infrastrukturni projekat „Severni tok”, kojim je nemačkoj i evropskoj industriji obezbeđen stalni dotok ruskog gasa. To je najveći podvodni gasovod na svetu i trenutno se radi na njegovom proširenju. Istovremeno, to je bio i važan simbolički znak u postepenoj emancipaciji Nemačke od okvira američkog protektorata i vraćanja klasičnom magistralnom toku nemačke spoljne politike koji računa na blisko savezništvo sa Rusijom. U sličnom kontekstu treba posmatrati i vrlo vešto izveden izbor Junkerove komisije koji je inicirao bregzit i otvorio prostor britanskom napuštanju EU.

Najveći izazov Merkelova je imala sa imigrantskom krizom. Pod pritiskom nemačke privredne komore, atlantskih partnera i vladajuće ideologije, Nemačka je otvorila granice za milione imigranata, posebno tokom 2015. godine. Nemački narod se ozbiljno pobunio protiv takve politike i njenih posledica, a 2017. u Bundestag je ušla prva radikalno desna partija, vraćajući tamo stvarnu političku i ideološku borbu. Opet je sama Merkelova umesto Mogerinijeve preuzela inicijativu, i otišla kod „ključara” Erdogana sa paketom vrednim šest milijardi evra. Masovan dotok imigranata je zaustavljen, a Nemačka je tiho počela sa repatrijacijom bliskoistočnih došljaka. Umesto njih, radna snaga se dovlači sa prostora bivšeg komunističkog sveta, a tu je od posebnog značaja otvaranje tržišta rada za Ukrajince.

Angela Merkel je u veoma teškom periodu uspela da održi evropski projekat i da na pažljiv i odmeren način postavi Nemačku u njegovu sredinu. Istovremeno je potvrdila koliko toga uvek zavisi od pojedinca, odnosno pametnog liderstva. Najveći strahovi u Evropi danas su povezani sa pitanjem hoće li biti kvalitetne zamene.

 

Autor je naučni savetnik Instituta za evropske studije

 

Izvor Politika, 06. avgust 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u