Slobodan Antonić: Govorite li drugosrbijanski?

Drugosrbijanska ideologija se svela na dosadno i predvidljivo ponavljanje autošovinističkih fraza koje su sve manje zanimljive ciljanoj publici

Da je neka ideologija ušla u fazu dekadentne birokratizacije vidi se po jeziku. Čitam, nedavno, saopštenje tzv. Građanske Vojvodine, koalicije NVO čije su najpoznatije članice Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Saopštenje je krcato predviljivim frazama i već otrcanim proklinjanjem srpskog nacionalizma: „Matica srpska nastavlja tradiciju raspirivanja pogubne velikosrpske nacionalističke retorike“; „Matica srpska je zagađena nacionalizmom“; „srpski etnonacionalizam i šovinizam u ratovima iz devedesetih imali su sva obeležja fašizma“; „krvavi tragovi tog fašizma vuku se i dan-danas regionom kao zla kob”; „društvo u Srbiji je dubinski zagađeno tom ideologijom“; „velikosrpski nacionalizam je uzrok civilizacijske propasti kojoj prisustvujemo”; „užasna propaganda“; „nacionalističke pošasti”; „stare šovinističke teze“; „večita mantra o ‘kosovskom zavetu’”; „nacionalizam je ključni uzrok civilizacijske propasti društva u Srbiji”; „apelujemo na zdrave društvene snage u Vojvodini… koje su jasno i izričito antinacionalistički opredeljene“…

Isti utisak stekao sam i proteklog vikenda čitajući intervju koji je listu Danas dala Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji: „srpski nacionalizam“; „zločini nad Muslimanima“; „agresija na Hrvatsku“; „srpska elita je počela rat u Hrvatskoj“; „Srpska pravoslavna crkva kanonizovala ubicu“; „smrdelo je na alkohol i pevale su se četničke pesme“; „srpski intelektualci i njihove institucije, pre svega SANU i Udruženje književnika Srbije, najodgovorniji su za rat u Jugoslaviji“; „u Beogradu je … grupa vikend ratnika prepričavala detaljno zločine koje su počinili u Hrvatskoj“; „upitala me je odakle sam, a ja sam odgovorila – iz najgoreg grada na svetu (misleći na ratnu politiku koja je dolazila iz Beograda)“; „Strategija za razvoj kulture, koja insistira na identitetskoj politici, pravoslavlju i ćirilici, parohijalni je model koji nas je odveo u sukob sa drugima“…

Stvarno, sve na isti kalup – pomislio sam. Baš kao i tekstovi, recimo, Dinka Gruhonjića, ili Snežane Čongradin, ili Nikole Krstića – da uzmem tek po jednog predstavnika iz svake generacije. Liče kao jaje jajetu, pisani su po istoj mehaničkoj šemi, za koju je lako rekonstruisati osnovnu frazeološku tablicu (vidi dole tabelu – svaka kombinacija reči iz bilo kog segmenta iz tri kolone i u bilo kom redosledu, podjednako je (be)smislena):

Ova tabela daje 125 kombinacija, odnosno različitih rečenica, koje se, opet, mogu poređati na 15.625 načina. Naravno, to je samo kostur teksta, u koji valja ubaciti još i reči i fraze kao što su: „hladnjače“; „mitomanija“; „Kosovo je izgubljeno“; „treba prihvatiti realnost“; „dosta je bilo opsesije granicama“; „Kosovo nije srce Srbije već susedna država“; „suočavanje s prošlošću“; „evropske vrednosti“; „patriJote“, „naciJonalisti“; „ravnozemljaši“; „antivakseri“; „imaju tri zuba i biju ženu“; „sav normalan svet“; „niko me nije pitao da se ovde rodim“; „jebem te Srbijo“; „pakujem kofere“…

Nije loše ni citirati, parafrazirati ili slobodno varirati neki od poznatih diktuma naših građanističkih fensi-selebritija:

Nenad Prokić: „Srbija će biti moderna, sa Srbima ili bez njih”. Dinko Gruhonjić: „Ovo društvo je duboko degenerisano”.Mia David: „Koliko je ova zemlja odvratna”. Vladimir Arsenijević: „Činjenicu da sam Srbin osećam samo po sramoti od te činjeniceNesrećan sam što sam se rodio ovde i to je nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim“ (ovde). Nikola Krstić: „Srbi su toliko ogavan narod (…), Stvarno treba zamrzeti ovakvu Srbiju“; „ova kanibalistički-izopačena i psihotično-frankenštajnska Srbija“… Magda Janjić: „Bože, koliko odvratna zemlja“, „valjda ću pobeći uskoro“. Ivana Uzelac: „Mi smo najgori narod“; „narod je marva“; „ne zaslužujemo veliko slovo“ (za ime naroda – S. A); „ima nešto duboko trulo u ovom narodu, bolesno“.

Uz to, treba obavezno ubaciti i neku dirljivu, ličnu priču o osobi koja je „žrtva srpskog nacionalizma“ (najbolje neko dete), pri čemu istinitost te priče uopšte nije važna – čuli ste je od „dobrog poznanika“, „prijateljice“, „kume“, „žene mog dobrog druga“….; i onda upišete šta hoćete.

Kao, recimo, kada je, prilikom hapšenja generala Ratka Mladića, Biljana Srbljanović konfabulirala: „Sećate li se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, `general` miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi (tj. neko iz okoline Tadića – S. A) privatno tvrde (tj. neko pričao Srbljanovićki, a ona, eto, sad samo prenosi – S. A) da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“! Kada je, već par dana potom, utvrđeno kako nema nikakve lobanje, nego je „plavokosi dečak“ sasvim živ i zdrav – eno ga u Prohićima kod Srebrenice, Srbljanovićka je samo prezrivo odmahnula rukom i rekla, otprilike, „Pa šta, toliko mrtvih, to je mogao biti i on“.

I, ko se danas još seća tog hvatanja naše spisateljice u domaštavanju stvarnosti? Niko. Važno je da je priča bila efektna i odradila posao u borbi protiv srpskog nacionalizma. Koga briga za istinu? I tako, kad sve to lepo udrobite i pomešate, vaš novi tekst je gotov. A i vaša reputacija nepokolebljivog borca protiv srpskog nacionalizma, i uopšte kul i fensi gradskog lika, ponovo je potvrđena.

Jedini je možda problem to što su takva klišeirana raspredanja sve manje zanimljiva za publiku. Ali, dok teče reka donacija, koja je sada još i pojačana usled borbe s „malignim ruskim uticajem“, ista ploča može da se vrti do prekosutra.

Dakle, krenite od: „Borba protiv srpskog nacionalizma, kao najopasnijeg u regionu“, i onda dalje samo kitite: „navodno ugrožena ćirilica“, „genocid u Srebrenici“, „evroatlantske integracije“, bla, bla, bla… I bog da vas vidi 🙂

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Iskra, 7. avgust 2019. 

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u