D. Tanasković: Vunena bosanska vremena

Da „vunena vremena“ nisu stvar prošlosti pokazuje i jedna aktuelna polemika u Bosni i Hercegovini

Prošle su gotovo četiri decenije od vremena kad je beogradsku i širu jugoslovensku književnu i političku čaršiju potresla afera nastala progonom, uključujući i krivični, sa zatvorskim epilogom, pesnika Gojka Đoga, zbog toga što je, navodno, svojim stihovima iz pesničke zbirke „Vunena vremena“ izvršio „delo neprijateljske propagande“ i „vređao lik i delo Josipa Broza Tita“.

Stariji se tih zbivanja dobro sećaju, a mlađi su o njima slušali, jer je reč o događaju koji je zadobio status paradigme za praksu ideološkog obračunavanja sa „politički nekorektnim“ umetnicima i njihovim stvaralaštvom.

Ime Gojka Đoga zauvek je, pogotovo kod većinskog dela javnosti, koji poeziju ne čita, ostalo povezano sa onovremenom zlom sudbinom Vunenih vremena i njihovog pisca. Srećom, Đogo je istinski, izuzetan stvaralac, tako da je njegovo pesničko delo, kao uostalom i sam pesnik, imalo nosivosti i snage da preživi ubitačan vanumetnički udar i da postane trajna vrednost pesništva na srpskom jeziku, što je moćno potvrdio njegov poetski triptih, posle Vunenih vremena (1981) i Crnog runa (2002), nedavno zaokružen zbirkom Klupko (2018).

Uopšte, univerzalno vrednim književnim ostvarenjima otrovni, ali i nedostojni ideološki nasrtaji, ma koliko bezobzirni, česti i uporni bili, ne mogu nauditi, pa ih, zapravo, od njih i nije nužno braniti. Najbolje se brane sama, sa konačno osiguranim pobedničkim ishodom. Uzmimo, na primer, samo Njegoša, Andrića…

Da „vunena vremena“ nisu stvar prošlosti i da su zakonita posledica, ili odraz, poremećaja sistema vrednosti na širem društvenom i političkom planu, pokazuje i jedna aktuelna polemika u Bosni i Hercegovini.

Započeta je negativnim osvrtom akademika Esada Durakovića na odluku žirija pesničke manifestacije „Slovo Gorčina“, koja se u spomen znamenitog Maka Dizdara redovno organizuje u Stocu, da njen ovogodišnji laureat bude mladi poeta iz Zenice Vernes Subašić, čiji je „stabilan, krajnje odmjeren, ali i fino duhovit, epigramski glas“ u neobjavljenoj pesničkoj zbirci Papagaj sloboda, „domišljatom i potpuno zrelom pjesničkom ostvarenju“, žiri (Mile Stojić, Adrijana Vidić i Adnan Žetica) ocenio kao umetnički najubedljiviji.

Duraković je, na osnovu pesme Gljive, uz uvid, kako izgleda, u još nekolike, Subašićev glas ocenio kao pesnički bezvredan, pa i vulgaran, ali i ideološki neprihvatljiv izliv islamofobične blasfemije, usled svetogrdnog odnosa prema simbolički znakovitim toposima minareta, odnosno džamije. Nagrađivanje takve „poezije“ prestižnom nagradom koja nosi ime Maka Dizdara Duraković smatra skandaloznim.

Reagovao je predsednik žirija, ugledni književnik Mile Stojić, odbacivši osnovanost Durakovićevih sudova, posebno onog o islamofobiji Subašićevog pesničkog iskaza, uz napomenu da se o celoj pesničkoj zbirci ne može kritički izjašnjavati na osnovu samo jedne pesme, kao i da je Durakovićevo oglašavanje po sebi „skandalozan i neukusan istup“, oštro i nemilosrdno udaranje jednog „starca, proslavljenog akademika po jednom mladcu“.

Usledio je odgovor vodećeg bosanskohercegovačkog arabiste. Duraković je, „metodom intertekstualizacije“, redom metodično osporio, dok se nije umorio, Stojićeve navode, istakao da nije nikoga lično prozivao, već da je poveo „raspravu o književnim vrijednostima impersonalno“.

Ponovio je i dodatno obrazložio ocenu da je reč o eklatantnom primeru islamofobnog, a nikako ironijskog diskursa, kako je ustvrdio Stojić. Ovoj razmeni utuka priključio se, zatim, Hamza Ridžal, u Stavu, komentarom „Slovo gorčine: loša umjetnost gora je od blasfemije“.

Biće, svakako, dobro da se sačeka objavljivanje nagrađene Subašićeve zbirke, kako bi se o njoj moglo meritorno prosuđivati, ali je, verujemo, fenomenološki zanimljivija polemika koju je izazvalo njeno ovenčavanje nagradom u Stocu. A o polemici se već i sada može ponešto reći.

Potpisniku ovih redova nije baš jednostavno da se javno očituje u vezi sa ovom polemikom, jer je i sâm u više navrata optuživan za islamofobiju, štaviše i od strane njenog pokretača, arabističkog kolege još iz studentskih dana Esada Durakovića. No, možda je baš zato i kvalifikovaniji.

Naše uzajamno stručno uvažavanje, neporemećeno ideološkim sporenjem, što u ovdašnjim prilikama smatram izuzetno vrednom obostranom zaslugom, kao i to što smo ispisnici, a i činjenica da je samo sedam godina mlađi Stojić Durakovića proglasio „starcem“, trebalo bi da me učini bližim akademiku nego književniku.

S druge strane, blizak mi je Stojićev načelni stav da poeziju ne treba čitati i tumačiti u ideološkom ključu, pod uslovom, naravno, da je reč o umetničkoj tvorevini na koju se estetička i književnoteorijska merila uopše mogu primeniti. Takođe, složio bih se sa Stojićem da je u ovom (kvazi)pesničkom uratku usiljeno tražiti islamofobni naboj, već da je pre reč o nezgrapnom pokušaju pesničkog tematizovanja sprege politike i religije u savremenom bosanskohercegovačkom društvu, sa čime se slaže i Hamza Ridžal.

Za razliku od stolačkog žirija, on u motivacijskoj ravni pesme Gljive ne prepoznaje autentično poetsko nadahnuće, već „siledžijsku autorovu potrebu da bude društveno angažiran“. Ako izuzmemo ključnu optužbu za islamofobiju, Durakovićevoj oceni umetničke (bez)vrednosti Subašićeve pesme i, uslovno rečeno, poetike, a posebno intertekstualnom razračunavanju sa poprilično bledim Stojićevim odgovorom, ne može se odreći teorijska utemeljenost, dostojanstven ton, pa i određena duhovitost.

Stojić je njegov sud ocenio kao „neukusan“, što je, naravno, atribut neprimeren kritičkom diskursu o poeziji, ali uvođenje pojma „ukusa“ nikako nije. Naime, još od starih Latina važi izreka da se „o ukusima ne raspravlja“. Ipak, ako bi se to načelo apsolutizovalo, odustalo bi se od mogućnosti bilo kakvog bar donekle objektivnog vrednovanja tekstova (samo)proglašenih pesničkim, bez obzira na njihova inherentna sadržinska, značenjska i formalna svojstva. Sve bi postalo krajnje proizvoljno, sa svim posledicama koje bi iz takvog haotičnog stanja nužno proizlazile.

U celom ovom zamešateljstvu, najprihvatljivijim se čini mišljenje Hamze Ridžala da se kod Subašića srećemo sa „poezijom na nivou forumskog diskursa, dakle u kategorijama koje bosanskohercegovačku književnu produkciju u znatnom određuju u posljednjih dvadesetak godina“.

Taj mladi pesnik koji, kako se može čuti, planinarski uspešno osvaja gorske vrhunce, ka književnima je pokušao da krene prečicom, povlađujući nekoj vrsti površne duhovne pomodnosti, vladajućoj u određenom krugu liberalno-sekularističkih kosmopolitoidnih intelektualaca.

Takva poezija po definiciji na može biti predmet ozbiljnog književnoteorijskog i kritičarskog promišljanja i vrednovanja, „autentične i ideološki neutralne kritike“, za kakvu se deklarativno opredeljuje Duraković, već samo podjednako ideologizovanog prosuđivanja, kakvo je suštinski i njegovo.

On to, uostalom, i ne krije, jer šta je optužba za islamofobiju nego ideološki prekor? Ah, ta islamofobija, na koju je učeni akademik (rečeno bez ikakvog ironijskog otklona!) posebno, gotovo opsesivno osetljiv! Setimo se samo kako je tumačio Andrića… Može li se u Subašićevom parapesničkom galimatijasu zaista detektovati negativan odnos prema islamu kao takvom?

Za Durakovića, „autor je usredsređen s krajnjim negativitetom na minareta (kod Subašića „munare“), očajnički tragajući za što je moguće više unižavajućim riječima“. A minareti su, uči nas akademik Duraković, „sa stanovišta semiotike prostora izvanredni semiotički stilemi“, kao, uostalom, i crkveni zvonici. To je nesumnjivo tačno, ako se ne aktualiziju i ne interpretiraju u ideološki kontaminiranom kontekstu, kakvim se kreće mladi Subašić, ali ne manje i Esad Duraković.

Nije li ovakvo iščitavanje istih „izvanrednih semiotičkih stilema“ od strane hermeneutičara vojnog režima sadašnjeg turskog predsednika Erdogana svojevremeno odvelo u zatvor, iako je on samo javno izgovorio stihove pesnika Zije Gekalpa, jednog od očeva turskog nacionalizma: „Džamije su naše kasarne, kubeta naše kacige, minareti naši bajoneti…“?

Pošto se Subašić okomio isključivo na munare, a ne i na, recimo, zvonike, Duraković mu, pored islamofobije, pripisuje i ksenofobiju, pri čemu zaista nije jasno ko bi tu u Bosni i Hercegovini mogao biti „ksenos“, odnosno stranac? Nisu to valjda autohtoni bosanskohercegovački muslimani?Da nije mislio na migrante?

Šta li je ozbiljnog Esada Durakovića navelo da tako jakom artiljerijom gađa nekoliko slabašnih i skarednih redaka jednog, po svemu sudeći, nedarovitog pesmotvorca? Svakako to što je njegova zbirka nagrađena i time dobila nezasluženo društveno i kulturno priznanje. U tom smislu, reagovanje je razumljivo, bez obzira na navodnu ili stvarnu islamofobiju. Pravi problem i jeste u tome što je, kako ističe Hamza Ridžal, nagrađivanje ovakvih i sličnih pesničkih podviga „stvaranje novih vrijednosti“, a ne neka omaška ili trenutno slepilo žirija.

Na istoj pesničkoj manifestaciji prošle godine je, na primer, treću nagradu dobio Srđan Sekulić za knjigu Kamene gore Spartohorija, u kojoj se, pored ostalih, nalazi i pesma Turbe u prostati, prema kojoj su Subašićeve Gljive nežan lirski potpuri.

U jednom zanimljivom intervjuu za Radio Slobodna Evropa, osvedočeno uspešan i iskusan pesnik Mile Stojić izričito se izjasnio protiv politizacije pesništva. Sa žaljenjem je konstatovao da su mnogi pesnici pali i „da ih je pozvao zov muza nacije“. Da li je promovisanje navodno „slobodoumne, nonkonformističke poezije“, kao što je Subašićeva ili Sekulićeva, pravi odgovor na tu pokudnu tendenciju?

U istom razgovoru Stojić citira stihove Tina Ujevića, pesnika koji nikada nije dobio nijednu nagradu: „Mi smo išli putem, put je bio dug, kasno saznadosmo da je taj put krug“. Može li se stvaralački izaći iz kruga konfliktne ideološke opterećenosti, u kome se već duže vreme vrti bosanskohercegovačka književnost, pa i ukupna kultura?

Kad će se u Bosni i Hercegovini ponovo, kao nekad, stvarati istinski velika literatura? Na to pitanje odgovor ne treba očekivati prvenstveno od pisaca i kritičara, ali nema sumnje da i oni nose deo odgovornosti za produžavanje vunenih bosanskih vremena.

 

Autor Darko Tanasković

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor sveosrpskoj.com, 12. avgust 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u