M. Bazdulj: Zlatno doba dijaloga

Dijalog bez cilja je savršena razbibriga za kafanu, ali iz političke perspektive, međutim, dijalog mora da vodi nečemu

Postoji u knjigama i filmovima često onaj topos kad čovek u dilemi, ne znajući šta da radi, nasumice otvori neku knjigu, pokaže prstom na pasus, pa u tome pokušava da iščita poruku i savet. To je zgodno sujeverje koje je u našem vremenu ipak više literarno, nego što deluje stvarno. Postoji, međutim, i varijacija na temu. Skineš s police, recimo, knjigu koju dugo nisi čitao, ko zna iz kojeg razloga baš tu, pa listaš i čituckaš bez stvarnog fokusiranja, dok ti se neki odlomak ne učini bizarno aktuelnim.

Tako i ja neki dan ugledam na polici jarkocrveni hrbat Izabranih eseja Borislava Pekića („Solaris”, Novi Sad, 2007), krenem da listam knjigu, pa mi se pogled „zakači” na sledeći fragment: „Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Sinovi se suprotstavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga. Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je: Hleba, igara i dijaloga! A njegovo osnovno načelo: Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!”

U knjizi nema bibliografskih referenci i u prvi mah mi nije bilo jasno iz kojeg je vremena tekst. Pomislio sam da je možda reč o kraju osamdesetih ili možda već i samom početku devedesetih, vremenu kad se i sam Pekić već dobrano politički angažovao. Čitalac već primećuje da pasus zvuči neobično aktuelno. Računao sam, to je vreme kraja jednopartijskog sistema, vreme kad se formiraju političke stranke, vreme kad se kroz dijalog pokušava uspostaviti novi politički poredak; mora da je Pekić kao paradigmatičan individualac bio svestan kako se reč „dijalog” pretvara u mantru lišenu stvarnog sadržaja.

Ispostavilo se, međutim, da je tekst napisan pre više od pola veka, a da je prvi put objavljen još u januaru 1969. godine. Očito da „kult dijaloga” kome svedočimo poslednjih meseci ima dugu tradiciju. Kad kažem „kult dijaloga” u kontekstu trenutne domaće politike, mislim, naravno, na celu sagu oko razgovora vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka. I jedna i druga strana u tom dijalogu, kao i posrednici kojima ne treba apriorno osporavati dobronamernost, u celi projekat kao da su ušli larpurlartistički, zbog dijaloga samog, eto, samo da se razgovara.

U tom kontekstu, recentno pismo Sergeja Trifunovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, Dejvidu Mekalisteru, predsedniku Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, predstavlja hvale vredan amandman praznjikavim pozivima na dijalog dijaloga radi: „Smatram da bi organizacija dijaloga pod patronatom Evropske unije bila značaj korak u prevazilaženju trenutne krize, a kao u slučaju Severne Makedonije institucije EU moraju biti spremne da rade sa strankama da osiguraju punu implementaciju svih dogovora koji bi bili postignuti. Takođe želimo da podignemo pažnju o potrebi za izveštajem koji bi javno i direktno ukazao na probleme u sistematskim problemima u vladavini prava.”

Dijalog bez cilja je savršena razbibriga za kafanu i nešto potpuno božanstveno u nepolitičkom kontekstu. Iz političke perspektive, međutim, dijalog mora da vodi nečemu i moraju postojati mehanizmi da se ono što je dijalogom ostvareno implementira. To je još jedan od razloga zbog kojih je Trifunovićeva inicijativa pohvalna. Razložno je i njegovo pominjanje „makedonskog presedana”.

Ipak, „kult dijaloga” nije ograničen samo na beogradske međustranačke odnose. I na relaciji Beograd–Priština već godinama slušamo pohvale dijalogu radi dijaloga. A u tom konkretnom slučaju, ni pokroviteljstvo Evropske unije ne nudi garanciju implementacije, pošto je Zajednica srpskih opština već godinama, evo, tek mrtvo slovo na papiru. U svakom slučaju, nema zime za dijalog. Za sve ostalo, zima ide.

 

Autor Muharem Bazdulj

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Politika, 02. septembar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u