Ponašanje američkog predsednika Donalda Trampa na nedavno održanom Samitu G7 u Bijaricu mnogi posmatrači su kritikovali, istakavši da je bilo nemarno i problematično. Drugi su tvrdili da štampa i stručnjaci previše pažnje posvećuju Trampovim ličnim ludorijama, tvitovima i političkim igricama. Oni tvrde da će ih u dugoročnoj perspektivi istoričari smatrati pukim tričarijama. Mnogo veće pitanje je da li će Trampovo predsednikovanje biti ključna prekretnica američke spoljne politike ili beznačajna istorijska anomalija.
LjUDSKI FAKTOR ILI OKOLNOSTI?
Trenutna debata oko Trampa oživljava jednu dugogodišnju dilemu: Da li su glavni istorijski ishodi proizvod ljudskih izbora ili su oni uglavnom rezultat ogromnih strukturnih faktora koje proizvode ekonomske i političke snage na koje mi nemamo uticaj?
Neki analitičari upoređuju tok istorije sa brzom rekom, čiji je pravac oblikovan klimom, padavinama, geologijom i topografijom, a ne onim šta reka nosi. Ali čak i da je tako, ljudi nisu obični mravi koji se čvrsto drže za trupac koji nosi rečna struja. Oni su više poput raftera koji nastoje da održavaju pravac i izbegnu stene, pa se ponekad prevrnu, a ponekad uspeju da se usmere ka željenom odredištu.
Razumevanje liderskih odluka i neuspeha koje je američka spoljna politika pretrpela u proteklom veku može nam pomoći da nađemo odgovore na pitanja o Trampovom predsednikovanju sa kojima se danas suočavamo. Lideri u svakom dobu misle da se suočavaju sa jedinstvenim silama promene, ali ljudska priroda opstaje. Odluke mogu biti važne; dela nečinjenja mogu biti jednako važna sa aspekta posledica kao i dela činjenja. Nereagovanje američkih lidera tridesetih godina doprinelo je stvaranju pakla na Zemlji, isto kao i odbijanje američkih predsednika da upotrebe nuklearno oružje kad su Sjedinjene Države držale monopol nad njim.
Da li su tako veliki izbori određeni situacijom ili ličnošću? Ako se vratimo vek unazad, videćemo da je Vudro Vilson prekinuo tradiciju i poslao američke snage da se bore u Evropi, ali to bi se svejedno moglo desiti i da je drugi lider bio na njegovom mestu (recimo, Teodor Ruzvelt). Ono gde je Vilson napravio veliku razliku jeste moralistički ton njegovog opravdavanja, i, što je bilo kontraproduktivno, u njegovom tvrdoglavom insistiranju na principu „sve ili ništa“ kad je u pitanju učešće u Društvu naroda. Neki Vilsonov moralizam vide kao krivca za ozbiljnost vraćanja Amerike u izolacionizam tokom tridesetih godina.
Frenklin Delano Ruzvelt nije bio u stanju da uvede Sjedinjene Države u Drugi svetski rat sve do Perl Harbura, a to bi se možda dogodilo čak i pod konzervativnim izolacionistom. Ipak, Ruzveltovo uočavanje pretnje koju je predstavljao Hitler, i njegove pripreme za suprotstavljanje toj pretnji su bili ključni za američko učešće u ratu u Evropi.
Nakon Drugog svetskog rata, struktura bipolarnosti dve supersile postavila je okvir za Hladni rat. Međutim, stil i tajming američkog odgovora možda bi bili drugačiji da je Henri Volas (koga se FDR odrekao kao potpredsednika 1944.) postao predsednik umesto Harija Trumana. Nakon izbora 1952. godine, predsednikovanje izolacioniste Roberta Tafta ili asertivnog Daglasa Mekartura možda bi ometi relativno mirnu konsolidaciju Trumanove strategije obuzdavanja koju je sledio njegov naslednik Dvajt Ajzenhauer.
OTVORENO PITANjE
Džon F. Kenedi bio je ključan u sprečavanju nuklearnog rata tokom Kubanske raketne krize, a zatim i za potpisivanje prvog sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja. Ali on i Lindon B. Džonson uvukli su zemlju u nepotrebni i skupoceni fijasko zvani Vijetnamski rat. Na kraju veka, strukturne snage izazvale su eroziju Sovjetskog Saveza, a Mihail Gorbačov je ubrzao tajming sovjetskog kolapsa. Ali jačanje odbrane i pregovaračke sposobnosti Ronalda Regana i veština upravljanja krizama Džordža V. Buša, odigrali su značajnu ulogu u mirnom okončanju Hladnog rata.
Drugim rečima, lideri i njihove veštine su bitni. U izvesnom smilu, to je loša vest, jer to znači da se Trampovo ponašanje ne može tek tako zanemariti. Mnogo važnije od tvitova je njegovo slabljenje američkih institucija i savezništava, kao i doprinos eroziji američke meke moći, za koju ankete pokazuju da je opala u Trampovoj eri. On je prvi predsednik u prethodnih 70 godina koji je okrenuo leđa liberalnom međunarodnom poretku koji su Sjedinjene Države stvorile nakon Drugog svetskog rata. General Džejms Matis, Trampov prvi izbor za ministra odbrane, koji je podneo ostavku, nedavno se požalio da predsednik zanemaruje savezništva.
Predsednici moraju da koriste i tvrdu i meku moć, kombinujući ih na načine koji su komplementarni, a ne kontradiktorni. Makijavelističke i organizacione sposobnosti su ključne, ali su jednako važni i emocionalna inteligencija, koja proizvodi veštine samosvesti i samokontrole, i kontekstualna inteligencija, koja liderima omogućava da razumeju promene okruženja, iskoriste trendove, i u skladu sa tim primene svoje druge veštine. Emocionalna i kontekstualna inteligencija nisu Trampova jača strana.
Stručnjak za liderstvo Gautam Mukunda ističe da su lideri koji su pažljivo filtrirani kroz ustanovljene političke procese obično predvidljivi. Džordž H. V. Buš je dobar primer. Što se tiče onih koji su nefiltrirani, njihovo ponašanje na vlasti u velikoj meri varira od slučaja do slučaja. Abraham Linkoln je bio relativno nefiltriran kandidat i bio je jedan od najboljih američkih predsednika. Tramp, koji nikada ranije nije bio na dužnosti pre izbora na mesto predsednika i koji je ušao u politiku iz miljea njujorških trgovaca nekretninama i rijaliti televizija, pokazao se izuzetno veštim u ovladavanju modernim medijima, prkošenju konvencionalnim mudrostima i remetilačkim inovacijama. Dok neki veruju da ovo može dovesti do pozitivnih rezultata, na primer u odnosima sa Kinom, drugi ostaju skeptični.
Trampova uloga u istoriji može zavisiti od toga da li će biti reizabran. Institucije, poverenje i meka moć će verovatno još više erodirati ako on bude na vlasti osam godina umesto četiri. Bilo kako bilo, njegov naslednik će se suočiti za izmenjenim svetom, delom i zbog efekata Trampove politike, ali takođe i zbog velikih strukturnih pomeranja težišta moći u svetskoj politici, kako sa Zapada ka Istoku (zbog uspona Azije), tako i od vlada ka nedržavnim akterima (jačanjem sajber sfere i veštačke inteligencije). Kao što je primetio Karl Marks, mi stvaramo istoriju, ali ne pod uslovima koje sami biramo. Američka spoljna politika nakon Trampa ostaje otvoreno pitanje.
Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga „Da li je američki vek završen?“ i „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“.
Preveo Radomir Jovanović
Izvor Project Syndicate
