Poseduju li bojkotaške stranke ljude, resurse, novac i energiju da izdrže postizbornu oskudaciju i volonterski ubeđuju ljude da je mudro ostaviti Aleksandra Vučića na vlasti bez borbe? Bojkotaški aktivizam može se pretvoriti i u postbojkotašku depresiju, naročito zbog izjava Metjua Palmera i Dejvida Mekalistera, koji su preporučili delu opozicije da odustane od povlačenja sa izbora i bori se u parlamentu.
Da li su Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović, koji šest meseci pre utakmice donose odluku o neizlasku na birališta, shvatili da Amerikancima i Evropljanima, uoči finalnih pregovora o Kosovu, ne odgovara politička nestabilnost u Srbiji? Kako sigurno jesu, zašto maksimalističkim zahtevima putuju ka političkoj provaliji? Između redova diplomatskih Palmerovih i Mekalisterovih izjava, krije se još nešto, mnogo nezgodnije po opozicione lidere. Vučić je to shvatio pre njih, pa sa podrškom Zapada stiče još jedan poen. Međutim, Vučić je isto tako svestan da bojkot dela opozicije može donekle narušiti njegov međunarodni imidž, ma kakva izlaznost bila, pa, iako ne krije likovanje kada kaže da će opoziciji dati šta god da zatraži, svakako neće razvući širok osmeh ako se apstinentske pretnje ostvare. Otuda još traje igra nerava. Lider Dveri Boško Obradović je za bojkot, ali je istovremeno i za prelaznu vladu.
Čedomir Jovanović, šef LDP-a, nije za bojkot, ali je takođe za prelaznu vladu, pre izbora. Dakle, vlast je, pa makar i prelazna, naročito slatka ako se u nju uđe bez provere volje građana. Međutim, demokrate se još misle da li pobeći sa megdana, jer su njihova iskustva pokazala da je takva politička taktika izuzetno rizična. Nisu zato uzalud iskusni igrači, poput Dragoljuba Mićunovića, Zorana Živkovića ili Gordane Čomić, još pre nekoliko meseci upozoravali da je dobrovoljna izborna apstinencija pogrešan potez. Najiskusniji među njima, Mićun, bojkot čak naziva neozbiljnim i vrhunskom glupošću.
Svakako su se setili 1997. godine i političkog posta, kada su se Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić i Građanski savez Srbije navukli na ideju sklanjanja od biračkih kutija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković, lider tada najveće opozicione stranke SPO, odlučio da uđe u igru. Umesto kralja trgova, postao je kralj trgovine. Ne samo da je osvojio toliko poslaničkih mandata, da je zajedno sa kumom Vojislavom Šešeljem imao većinu da sruši Miloševića, što, naravno, vojvodi, kao omiljenom opozicionaru, nije padalo na pamet, već je do ponoći, pre formiranja nove vlade, Vuk imao sklopljen dil sa Miloševićem i najmanje 15 ministarskih mesta. Ali, želeo je još resora u Nemanjinoj 11, što mi potvrđuje Zoran Anđelković Baki, pa su sutradan kandidati za ministre SPO-a došli u odelima na sednicu skupštine, spremajući se za polaganje zakletve. Međutim, automobil u kojem se nalazio Mirko Marjanović, uputio se ka centrali radikala. Tokom noći, Milošević nije želeo da ispuni apetite gladnog Vuka i odlučio je da okonča paralelne pregovore sa Šešeljem. Tako su radikali ušli u vladu, ali je Vuk, ipak, ostao delimično sit. Prepuštena mu je vlast nad Beogradom, tako što mu je u gradskoj skupštini omogućeno da se Zoran Đinđić smeni sa mesta gradonačelnika.
Neki će reći da je sve ono što se kasnije dogodilo, rezultat bojkota izbora, ali to nisu bili lideri, poput Gorana Svilanovića koji je izjavio da je narodnu energiju odneo vetar. Jer, Sloba nije pao zbog pokušaja izborne delegitimizacije, već zato što je Srbiju izbombardovao NATO, a on dobio hašku optužnicu, pa su građani, oni koji su ga birali, shvatili da sa njim i te kako ima neizvesnosti i da svi, ipak, nisu pomalo socijalisti. Jednostavno, ukapirali su: ako je Miloševiću istekao rok trajanja, zašto bi tu sudbu kletu podelili sa njim? Na drugoj strani, Vuk Drašković nije ušao u DOS, jer je opet tražio previše za sebe i svoj SPO.
Srđa Popović, jedan od nekadašnjih vođa Otpora, predavač na Harvardu i rektor univerziteta Sent Endruz slaže se sa ocenom da je iskustvo Srbije sa bojkotom mešovito i podseća na bojkot saveznih izbora 1992. godine, na kojima je kompletna opozicija ostavila Miloševića da trči sa Šešeljevim radikalima, čime je otvoren prostor za krizu legitimiteta, okrugli sto vlasti i opozicije, izvesnu izmenu izbornog zakonodavstva i delimično ravnopravnije izborne uslove koji su na izborima za narodnu skupštinu 1993. doveli do toga da je Miloševićev SPS prvi put izgubio samostalnu parlamentarnu većinu.
– Sa druge strane, bojkot izbora 1997. doveo je samo do rezultata u kojima je SPS cementirao vlast, ultradesni radikali masovno ojačali, većina birača otišla u apatiju i apstinenciju, a Miloševićeva vlast počela da polako, ali sigurno, klizi u otvorenu diktaturu – kaže Popović.
Oni koji se premišljaju oko bojkota, zapravo se pitaju šta će se dogoditi dan posle. Zašto im se bojkot čini mnogo više tamnim vilajetom, nego svetlom budućnošću? Neki politikolozi predlažu da se organizuje kampanja od sela do sela, od solitera do solitera, kako bi se objasnilo zašto ne treba izaći na izbore, ali da ta kampanja treba da započne – posle izbora! Nejasno je zašto se ne bi rastrčali u predizbornoj kampanji, kako bi svu energiju uložili u što više dobijenih mandata i tako eventualno oslabili Vučića. Kako će građani u Trsteniku ili Gadžinom Hanu shvatiti zašto je trebalo pobeći što dalje od biračkih mesta, da bi ih posle toga spopadali stranački aktivisti, uveravajući ih da upravo učestvuju u bojkot kampanji?
Ali, ako su u nekoliko meseci, Beograd posetili ruski predsednik Vladimir Putin i šef francuske države Emaneul Makron koji se, gle slučaja, nije sastao sa predstavnicima opozicije, i ako se Vučić ubrzo susreo sa državnim sekretarom Majkom Pompeom u Njujorku, ne treba crtati da stranke koje bojkotuju izbore neće dobiti međunarodnu podršku ni sa Zapada, ni sa Istoka. Kako politički akteri u Srbiji ne bi ostali izgubljeni u prevodu, svaku dilemu su otklonili Palmer i Mekalister.
Teško je, takođe, očekivati i masovnu mobilizaciju opozicionih aktivista na terenu, tokom i posle izbora. Građanski protesti su dokaz za takav zaključak. Ako su na početku, dok se u njih nisu umešale stranke, posedovali potencijalnu energiju za masovno izražavanje nezadovoljstva, te su izazvale stvaranje makar još jedne bore na Vučićevom čelu, njihovo splašnjavanje dovodi u sumnju sposobnost za veliki marš stranačke pešadije po Srbiji koju treba umrežiti, motivisati i finansirati, uz jedinstvenu strategiju partijskih centrala.
Ko se, recimo, danas seća „belih listića”, svojevrsnog performansa građanske neposlušnosti? Taj protest zbog nezadovoljstva postojećim političkim elitama predstavljao je svojevrsni polubojkot. Tiha pobuna išla je naruku Tomislavu Nikoliću, pa ne čudi zašto se, umesto „belih listića”, Vučić kasnije setio da stvori Belog Preletavčevića, trojanca dizajniranog kao da je ukrajinski kandidat za Pesmu Evrovizije. Beli je oduzeo glasove opoziciji, osvojivši na predsedničkim izborima 2017. godine treće mesto, a potom odbacio gunj i štap. Otvorio je kafić i umesto da jede sarme, ispija espreso. Dakle, tvorac slogana „Samo jako”, politički je ispario tek tako. Poput Saše Jankovića, koji je na istim predsedničkim izborima osvojio 16 odsto glasova. Ali, umesto da učvrsti razbarušenu strukturu Pokreta slobodnih građana, odnosno trči od sela do sela, boreći se za svaki glas, kao to što to čine vučićevci, Saša je volšebno nestao. Bojkotovao se od svake mogućnosti da osvoji vlast, iako je izašao na izbore!
Autor Aleksandar Apostolovski
Naslovna fotografija: Profimedia/ilustracija
Izvor Politika, 08. septembar 2019.
