Z. Čvorović: Neotklonjiva pravna zabluda sudije Majića

Da li posle ove presude pripadnik bilo koje etničke skupine u Srbiji može da se pozove na moral i običaje svoje zajednice kao osnov isključenja krivice?

Krivična presuda Apelacionog suda u Beogradu, koju je 10. juna ove godine donelo veće kojim je predsedavao sudija Miodrag Majić, bila je poslednjih dana predmet žestoke kritike javnosti iz nekoliko razloga. Okrivljenom se sudilo za krivično delo obljube nad detetom, koje spada u red delikata koji izazivaju posebno gnušanje i osudu javnosti. Uz to, moglo je da se očekuje da će presuda Apelacionog suda postati predmet laičke znatiželje i kritike, jer je njom preinačena prvostepena presuda kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen na pet godina zatvora, dok je drugostepenom presudom okrivljeni potpuno oslobođen optužbe. Prosečnog građanina ovako oprečne odluke dva suda u istoj državi mogu samo dodatno da učvrste u uverenju da u Srbiji ne postoji garantija pravne jednakosti, tj. da će različite sudije u istim ili sličnim slučajevima na isti način primeniti zakon.

SOCIO-KULTUROLOŠKE OSOBENOSTI
Navedena presuda Apelacionog suda morala bi da postane predmet stručne analize, pošto predstavlja uverljiv primer primene nove kontroverzne koncepcije instituta pravne zablude, koja je uneta u naše krivično zakonodavstvo važećim Krivičnim zakonikom od 2005. godine. Pre donošenja ovog zakonika u našem krivičnom pravu je važilo klasično pravno načelo da „nepoznavanje prava škodi“. Nasuprot tome, prema novoj koncepciji neotklonjiva pravna zabluda postoji onda kada učinilac nije mogao i nije bio dužan da zna da je njegovo delo zabranjeno (čl. 29, st. 2, KZ). Pošto je svest o zabranjenosti, odnosno protivpravnosti dela sastavni element krivice, neotklonjiva pravna zabluda isključuje postojanje krivice, a samim tim i krivičnog dela.

Mada je Apelacioni sud potvrdio da su u ovom slučaju radnjama okrivljenog ostvarena sva potrebna obeležja krivičnog dela obljube nad detetom, okrivljeni je oslobođen krivice pošto je Apelacioni sud utvrdio da on „nije bio dužan i nije mogao da zna za postojanje pravne norme… koja određuje zabranu stupanja u polne odnose sa osobama mlađim od 14 godina“. Do ovakvog uverenja veće pod predsedavanjem sudije Majića je došlo „polazeći od činjenice da su okrivljeni i oštećena pripadnici romske nacionalne manjine“, kod kojih je rano stupanje u polne odnose i rano zasnivanje zajednice života uobičajena pojava, te da, shodno tome, „prosečni pripadnik romske populacije sličnih subjektivnih karakteristika kao okrivljeni u okolnostima predmetnog događaja ne zna da li je opisano ponašanje zabranjeno“.

Već na prvi pogled čini se neopravdanim pozivanje na postojanje neotklonjive pravne zablude kod dela koje nije novo u srpskom i jugoslovenskom zakonodavstvu, kakvo je, primera radi, krivično delo nasilja u porodici, pošto je prema opštem stavu krivičnopravne teorije isključeno postojanje neotklonjive pravne zablude kod ponašanja koja se podrazumevaju kao deliktna. Polni odnosi s decom se tradicionalno smatraju društveno i pravno nedozvoljenim ponašanjem ne samo u srpskom društvu već i u okvirima evropske civilizacije.

Kako je osnovna funkcija krivičnog prava zaštita određenog sistema vrednosti, sud u ovom slučaju svojom presudom štiti vrednosni stav romske manjinske zajednice o dozvoljenosti polnih odnosa s decom, iako se on kosi s tradicionalnim vrednosnim stavom srpskog društva. Da li posle ove presude pripadnik bilo koje etničke skupine ili socio-kulturološkog entiteta u Srbiji može da se pozove na moral i običaje svoje zajednice kao osnov isključenja krivice?

KRIMINALNI POTENCIJAL
Ako bi, nasuprot tome, pozivanje na „socio-kulturološke“ osobenosti kao osnov za oslobađanje od krivice bila isključiva privilegija pripadnika romske zajednice, onda bi to opravdalo pretpostavku ruskog pravoslavnog publiciste Igora Druza – da je „ciganski kriminalitet (podvlačimo kriminalitet, nesocijalizovani Cigani) postao važna poluga u rukama zapadne oligarhije za usmeravanje društva u odgovarajućem pravcu“.

Na ovu tezu nadovezuje se svedočenje jednog od značajnih romskih političara Rutka Kavčinskog, da se razišao sa Đerđom Sorošem onog trenutka kada mu je „postalo jasno da su hteli da ga iskoriste za jačanje ciganskog radikalizma u Evropi“. Jednom rečju, zapadna plutokratija predvođena Sorošem ne želi da socijalizuje Rome, već da iskoristi postojeći kriminalni potencijal romske zajednice, o kome M. S. Salekin sa Akademije unutrašnjih poslova RF zaključuje sledeće: „Postojanje rodovsko-plemenskih zajednica ne dozvoljava im (Romima) da se na moderan i odgovarajući način prilagode uslovima savremenog društva.“ Kriminalitet među Romima ovaj istraživač kvalifikuje kao „etnički kriminalitet, pod kojim se podrazumeva izvršenje krivičnih dela od strane pripadnika određene etničke zajednice, uslovljen nacionalnim tradicijama, običajima, a takođe i elementima stereotipnog ponašanja“.

Ako kriminalitet među Romima može da se suzbije samo njihovom socijalizacijom, presuda veća Apelacionog suda u Beogradu kojom je okrivljeni Rom oslobođen za krivično delo obljube nad detetom samo će doprineti daljoj getoizaciji i kriminalizaciji ove etničke zajednice. Umesto toga, veće Apelacionog suda je moralo da ima na umu da bi se u ovom slučaju svrha kažnjavanja, u vidu generalne i specijalne prevencije kriminaliteta među Romima, ostvarila da je utvrđeno postojanje otklonjive pravne zablude. To bi značilo da učinilac zbog svog socio-kulturološkog porekla nije znao da je njegovo delo zabranjeno, ali da je to mogao i bio dužan da zna (čl. 29, st. 3, KZ).

U tom slučaju bi se okrivljenom izrekla kazna blaža od kazne koja je izrečena u prvostepenoj presudi. Samo takva presuda bi pripadnicima romske zajednice ukazala na potrebu njihovog uključenja u život srpskog društva, po pravilima koja su ista za sve njegove članove.

 

Autor Zoran Čvorović

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 27. septembar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u