D. Tanasković: Nametanje iluzornog „bosanstva“ vodi Bosnu u „belaj“

Ako se nastavi sa voluntarističkim, krajnje nerealističkim insistiranjem na zagovaranju iluzornog „bosanstva“, onda zaista može biti „belaja“

Prilikom nedavnog obeležavanja 93. rođendana Alije Izetbegovića, pod nazivom „Bedem svjetlosti“, njegov sin i sledbenik Bakir, predsednik SDA, kao i babo mu, izrekao je zanimljivu ocenu o tome koliko se dosad učinilo na ispunjavanju Alijinog amaneta iliti, na bosanskom, emaneta.

Evo najzanimljivijeg dela tog svođenja bilansa na Vođinom putu, za koga je rekao da je bio „musliman, Bošnjak, Bosanac i evropejac“, a da je „ostavio u emanet da mi to sve isto budemo“. Koji to mi? U zaključnom delu izjave nedoumica se razrešava:

„Mislim da po pitanju islama, tu su neke temeljne stvari završene, nikada više neće se svesti na one grane na koje je bio sveden prije 50 ili 100 godina. Naša vjera je odbranjena, naše bošnjaštvo, naš evropski put. Mi se krećemo možda sporo, jer mnogi koče, ali idemo ka članstvu u EU. Mi smo Evropejci, muslimani u Evropi. Bosanci nismo dovoljno. Jer to nam je ostavio u emanet. Ostanimo svi ono što jesmo, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, neka se svako moli Bogu onako kako ga je njegova majka naučila, ali vrijeme je da svi budemo više Bosanci“.

Dakle, „mi“ se ovde nedvosmisleno odnosi i na Srbe i Hrvate, a ne samo Bošnjake.

Povodom negativnih reagovanja upravo Srba i Hrvata na Deklaraciju SDA, usvojenu na poslednjem kongresu, aklamacijom reizabrani Izetbegović ponovio je želju da svi u Bosni (i Hercegovini) budu malo više Bosanci, na pomalo nejasan način ustvrdivši da između bošnjaštva i bosanstva nema suštinske razlike.

Čulo se i da bi zvanični jezik projektovane Republike BiH trebalo da bude bosanski.

Neko će zameriti da se opsesivno bavimo pitanjem bosanstva, jer se u pozitivnom smislu prosečni građani BiH, pripadnici svih triju konstitutivnih naroda sigurno njime ne opterećuju, već su zaokupljeni neuporedivo ozbiljnijim i životnijim problemima i brigama. Ali, na temu bosanstva stalno nas navraća njeno uporno aktualizovanje u političkom govoru, u javnim nastupima i u dokumentima bošnjačkih prvaka, stranaka i komentatora, tako da je više nego jasno da je reč o važnoj komponenti određene vizije za budućnost BiH i upornim pokušajima da se ona neprestano drži na agendi i podgreva kako se ne bi slučajno pomislilo da se od nje, kao onomad, poodavno, posle Kalajevog fijaska, konačno odustalo.

Izetbegović čak u poslednje vreme pominje i nekakvu „bošnjačko-bosansku stranu“ u bosanskohercegovačkoj političkoj areni?

Kako se treba praktično odazvati Izetbegovićevom pozivu da se bude „malo više Bosanac“, na zasedanju Generalne skupštine UN ovih dana zorno je demonstrirao (nominalno) hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić.

Bez saglasnosti ostale dvojice kolega iz kolektivnog Predsedništva, Bosanac Komšić je sa govornice GS, pored ostalog, optužio susedne zemlje da svojim postupcima „unose nemir u BiH i destabiliziraju je“.

Nije potrebno naročito poznavanje geografije da bi se naslutilo o kojim je zemljama reč, premda nije sigurno da je nekima u malobrojnom auditorijumu prisutnom o velikoj dvorani Generalne skupštine to baš bilo jasno, a nije ih preterano ni zanimalo.

Neki su se ipak naokolo raspitivali na koga je govornik mislio kako bi mogli napisati diplomatske i novinarske izveštaje.

U odvojenoj izjavi za Radio Sarajevo, Komšić je komentarisao Dodikovo postrojavanje žandarmerije iz sastava MUP RS u Banjoj Luci i naznake da se neće odustati od rezervnog sastava policije. Rekao je, pored ostalog, u upozoravajućem, da ne kažemo pretećem tonu: „Nema tu šta ni Dodik ni policija Srpske da se busaju u prsa, jer se ne bi baš proslavili. Neka Dodik odustane od traženja belaja. Nije u toj poziciji nimalo. Nadam se da mu je to jasno, ako sebi želi dobro“.

Sadržina i ton ove diplomatske poruke iz sedišta UN dovoljno govore sami za sebe. Nama je, međutim, zanimljivo i znakovito da je Komšić upotrebio baš turcizam „belaj“, a ne neki drugi sinonim od onih koje kao njegov ekvivalent navodi, recimo, hrvatski lingvista Bratoljub Klaić u svom poznatom „Rječniku stranih riječi“ – nevolja, nesreća, jad, zlo, bijeda, patnja, muka, napast…

Pretpostavka je da je, u skladu sa Izetbegovićevim apelom da budemo malo više Bosanci, na Ist Riveru govorio bosanski. Ne znamo kako bi se sa ovom standardnojezičkom razlikovnom značajkom izborili prevodioci u UN, da je kojim slučajem preteća Komšićeva poruka odaslana sa govornice Generalne skupštine.

Kako stvari idu, trebalo bi da se na vreme pripreme. Turcizam „belaj“ nije, inače, deo rečnika isključivo Bošnjaka, već i Srba i Hrvata koji žive u BiH, pa i van nje. Oni je povremeno, kao ekspresivno i stilistički obojenu, u određenim situacijama i upotrebljavaju, ali teško da bi joj neki njihov politički zvaničnik pribegao u palati UN. U tome je razlika između Srba, Hrvata i Izetbegovićeve „bošnjačko-bosanske strane“ u BiH.

Pre poslednjeg građanskog i međuetničkog rata, sa elementima verskog sukoba, Srbi i Hrvati su neopterećeno prihvatali da ih njihovi sunarodnici u Srbiji i Hrvatskoj po navici zovu „Bosancima“, pa su čak i sami o sebi u nekim prilikama tako govorili. „Tako ti je draga moja kad ljubi Bosanac“…

Ali, više nije tako. Ljubavi, nažalost, više nema… Ideološko nadnacionalno „bosanstvo“, koje im se počelo agresivno naturati kao identitet utemeljen na osećanju „republičkog patriotizma“ ne samo da ih je većinski udaljilo od bilo kakvog intimnog i političkog identifikovanja sa celinom BiH, već i od svih onih objektivnih, životnih prednosti zajedništva u prelepoj i potencijalno bogatoj zemlji Bosni (i Hercegovini).

Ako se nastavi sa voluntarističkim, krajnje nerealističkim insistiranjem na zagovaranju iluzornog „bosanstva“, onda zaista može biti „belaja“, kao što je ga nasilni, kvazidemokratski unitarizam proizveo početkom devedesetih godina.

 

Izvor sveosrpskoj.com, 29. septembar 2019.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u