Ove godine, obeležava se sedamdeseta godišnjica osnivanja Narodne Republike Kine. Dvadeseti vek počeo je haotično, a završio se radikalizacijom reformi koje je osmislio Deng Sjaoping, a nastavili političari posle njega. Kina je danas i dalje na tom putu. Prvog oktobra 1949, sa Kapije nebeskog mira, na ulazu na Tjenanmen, Mao Cedung je objavio je da je Narodna Republika Kina proglašena, kao i centralna vlada novouspostavljene države.
Pre 1949. godine Kinezi su živeli u zemlji rastrzanoj sukobima. Poslednja dinastija Ćing okončala je svoje postojanje 1911. godine. Osnivanjem Republike Kine 1. januara 1912. započinje decenijama dug period nestabilnosti obeležen godinama Gospodara rata između 1916. i 1928, relativne stabilnosti tokom Nankinške dekade do 1937, japanske invazije koja je okončala vreme umerenog napretka i građanskog rata koji je sam odneo najmanje pet miliona života, a čitav period od 1900. do 1949. godine više od 23 miliona života. Taj period bio je obeležen i intelektualnim raspravama o uzrocima kineskih nevolja. Dugo vremena, vlasti su verovale da je život „prekomorskih varvara” siromašniji od kineskog načina života. Recimo, poznati reformator Kang Jouvei je 1898. tvrdio da „sve čime se Zapad diči u Kini postoji više hiljada godina”.
Međutim, početkom 20. veka, dolazi se do revolucionarne ideje da Kinezi mogu ponešto i da nauče od Evropljana, jer su vojna, politička i ekonomska nadmoć potonjih postajale sve očiglednije. Gubitak primata u svetu i suočavanje s tim da više ne predstavljaju prvaka inovacija u nauci i u drugim oblastima, mnoge je okrenulo ka kritici kineske kulture, pre svega konfučijanstva. Šest glavnih principa ovog sistema učenja su: Jen, kao dobra volja i empatija, Ji, kao čuvanje prirode i čovečanstva, Li – ispravno ponašanje i pristojnost, Čin što predstavlja mudrost, Sin što označava vernost i pouzdanost i Ti – vlast je dobra ako održava ekonomsku dobrobit.
Najradikalnija osuda kineske tradicije dolazila je od pokreta „4. maj”. Studenti, mahom levičari, istupili su 1919. protiv Versajskog sporazuma i tražili povrat kineskih teritorija predatih Japanu. Takođe su tražili kažnjavanje zvaničnika umešanih u izdaju nacionalnih interesa. Pasivnost kineskih političara vezivali su za kulturu koja neguje beskonfliktne vrednosti, te poručili da je bolje da propadne sva prošla kultura nego nacija. Propagiranjem novih vrednosti, kao što su individualizam i ženska prava, oba umesto patrijarhalne porodice, demokratija i egalitarizam, pogled u budućnost umesto u prošlost i pretenzijom na ulogu demijurga istorije, osigurali su veoma bitno mesto u kineskoj istoriji, prekretnicu posle koje više ništa neće biti isto. Razlog za to je što je Komunistička partija Kine suštinski nastala iz ovog pokreta.
Istorija Kine od 1949. obiluje događajima koji se mogu sažeti u nekoliko reči: nada, strah i u svetskoj istoriji retko zabeležen napredak. Krajem 1949, komunisti su ovladali čitavom kontinentalnom Kinom i građanski rat između potonjih i nacionalističkih formacija Kuomintanga je završen. Prvih deset godina po okončanju sukoba prošlo je u izgradnji društva po uzoru na SSSR. Zemlja je industrijalizovana, privreda nacionalizovana, a privatna imovina ukinuta. Proizvodnja je u tom periodu rasla po stopi i do 19 odsto godišnje.
Pozitivan trend je prekinut sa Velikim iskorakom napred između 1958. i 1962. kada je ekonomija doživela veliki korak unazad. Poljoprivredna i industrijska proizvodnja doživljavaju drastičan pad. Zahlađenje političkih odnosa sa SSSR-om i opoziv sovjetskih stručnjaka dalje je doprineo produbljenju krize. Između 1961. i 1962. došlo je do pada broja stanovnika, što je bio takav tek treći slučaj u, do tada, 600 godina dugoj kineskoj istoriji evidentiranja broja stanovnika. Novu društvenu krizu izazvala je Kulturna revolucija, započeta 1966. godine.
Ona je imala za cilj da suzbije kontrarevolucionarne i kapitalističke aktivnosti i rastuće „desne elemente” u društvu. Smrću Mao Cedunga 1976, Kulturna revolucija je i zvanično završena, a Jedanaesti plenum Komunističke partije održan 1981. označio je ovaj događaj kao „najodgovorniji za najteži neuspeh i najveće gubitke koje su pretrpeli Partija, zemlja i narod od osnivanja Narodne Republike”.
Od 1978. do 1992. najvažnija politička ličnost Kine bio je Deng Sjaoping. Njegove reči da „socijalizam ne podrazumeva deljenje siromaštva” ili „biti bogat je slavno”, predstavljale su lozinku za početak najopsežnijih reformi koje je svet skoro video. U poslednjih nekoliko decenija, zemlja je stabilizovana ekonomski i politički. Događaji na Tjenanmenu 1989, kada su se sukobile dve vizije razvoja – studentska koja je za uzor imala Gorbačovljeve reforme i tadašnjeg rukovodstva koje je smatralo da ekonomske reforme moraju da prethode drugim reformama – imali su za ishod sukob koji je i dalje u svežem sećanju društva. Sve što vidimo od tada daje za pravo drugoj opciji.
Sociolog, Vejfang – Šouguang, Kina
