Svi pričaju o cepanju zastave Srbije u predstavi „Pad“ Kokana Mladenovića, ali onako stidljivo, po kuloarima prestonice u kojoj takve stvari samo možete osuditi tajno da vas ne bi mrzeli javno i proglašavali protivnikom umetnosti i slobodoumlja, zadrtim nacionalistom i divljakom koji ne zna šta je umetnost. Ali kako cepanje zastave može biti slobodoumlje, a ne bezumlje? Kako kidanje sopstvene zastave može biti patriotski čin?
Laž je da je zastavu u predstavi cepao Branislav Trifunović, kako su mediji preneli, ali na njemu svakako leži veća odgovornost, nego na devojčici koja zastavu cepa tokom predstave. Razlog je što je on taj koji se našao da protumači ovaj čin pametno, pa mu nije baš uspelo. Čak se plašim i potpuno suprotnog učinka.
Kokan Mladenović sigurno nije čovek bez talenta, ali isto tako sigurno jeste čovek koji u ovoj deceniji poseže za politizovanjem svojih predstava na veoma loš način. Prvo je u Andrićevo delo uveo braću Lukiće koji ubijaju sve na sceni. Dakle, politizovanje Andrića koji je oduvek bežao od politizacije bilo kog svog dela i toga se plašio više nego bilo čega drugog. Znao je ono što Kokan ne zna, a to je da dnevnopolitičke ili privremene stvari srozavaju vrednost umetničkog dela koja se ogleda kroz trajanje.
Predstava „Pad“ je društveno i politički angažovana, što je sasvim u redu, kao i njen naziv koji je ovoga puta više doprineo opisu onoga što proživljava Trifunović kao glumac i Mladenović kao reditelj, nego ovo društvo, mada je i taj aspekt neupitan. Pad Kokana Mladenovića sadržan je u tom uprošćavanju i igranju sa aktuelnošću njegovih predstava, što doprinosi srozavanju nekih umetničkih standarda koje je nekada negovao kao uspešan i talentovan reditelj.
A o tumačenju umetnosti od strane Branislava Trifunovića može se reći sve osim da je pametno, da je uspešno i da je potrebno. Ako je već toliko zapeo da osudi bedni, skoro pa nepostojeći procenat ljudi koji su u ime lažnog patriotizma ubijali, zašto nije precizirao na koje vreme misli? Zbog čega se na sceni ne cepa zastava Srbije iz devedesetih, obična trobojka bez grba, ili neka druga od onolikih koje su bile u upotrebi do ove? Ispašće da je pocepana pogrešna zastava. Biće da je glumac loše razumeo predstavu.
U svakom slučaju, i bilo koja zastava da je u pitanju, zašto od zločina nekoliko pojedinaca ili nekoliko desetina ljudi načiniti zločinačkom celu državu, a igrati tu predstavu u istoj toj državi? Kako smo mi jedna od retkih zemalja koja za takve predstave daje novac ili aplauze? Izgleda da volimo da pljuju po nama i da nas cepaju.
Zbog čega se ne cepaju druge zastave? Mi imamo više zločinaca od Amerike, Holandije, Belgije, Engleske, Japana, Španije? Ovo je jedna od retkih zemalja na svetu, možda i jedina, gde je isplativo vređati sebe. Između profita i lepog vaspitanja, incidenta i umetnosti, bezobrazluka i poštenja, mi uvek izaberemo ono prvo.
Trifunović je rekao da u ime te zastave ljudi ubijaju, kradu, varaju, lažu dok se kunu u tu zastavu. Ne rade to ljudi, dragi Trifunoviću, već neljudi. Nema ovde tvoje i moje zastave. Zastava je jedna. Zašto ona na sceni nije mogla biti oprana ako na njoj ima krvi, kao što tvrdiš? I to bi bio umetnički postupak. Međutim, svima vama koji sve nazivate umetnošću lakše je da dajete glupa objašnjenja svojih nepromišljenih postupaka, nego da kažete da su ljudi u pravu. Ili prosto da ćutite. Ali onda ne bi bilo novinskih naslova, ne bi bilo medijske slave, ne bi bilo prodatih ulaznica za predstavu, ne bi se produbljivali jazovi koje navodno zatvarate, jer bez tih sitnih incidenata ne bi bilo profita. E taj deo verovatno muči vas koji se na ovaj način bavite umetnošću. Taj patriotizam koji se svodi na uzimanje dinara umesto evra za loše napisane, režirane, pa zašto ne reći i odglumljene komade.
I nemam ja protiv tebe ništa, jer te ne poznajem. Ali imam protiv tvojih nepromišljenih, ili možda duboko promišljenih pa unovčenih postupaka kojima cepaš sve ono u šta ja verujem. Sad samo ostaje dilema da li si pravdao cepanje zastave kao loš revolucionar ili loš glumac, odnosno tumač. Šta god da izabereš, neće te opravdati, ali ćeš biti u pravu.
I nemoj moralisati posle svega što si svojim „delom“ pokazao. I ne čekaj velike uloge, jer sigurno neće doći. A neće zbog ovakvih objašnjenja i slavljenja tvog morala, ako moral nije prejaka reč.
Autor Milan Ružić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Iskra, 07. oktobar 2019.
