Naslovna fotografija: Kokan Mladenović i Branislav Trifunović, reditelj i glumac u predstavi „Pad” tokom koje je pocepana zastava R. Srbije (Foto: Tanjug/Tanja Valič)
Tokom predstave „Pad“, na pozorišnom festivalu u Leskovcu pocepana je srpska zastava. Provokativnost ovog akta učinila je da se ovaj događaj odmah našao u žiži javnosti. Branislav Trifunović (glumac u ovoj predstavi) je sam akt cepanja zastave opravdavao. Tokom konferencije za štampu on je vidno uzbuđen rekao: „U ime te zastave i pod tom zastavom ljudi ubijaju, kradu, lažu, varaju – dok se kunu u tu zastavu. A moja zastava je čista i neisprljana. A njihova je lopovska. Oni su ubice, što se mene tiče!“
Simptomatično u ovom nastupu i uobičajeno za govor moralnih narcisa je oštra podela sveta na svece i hulje. Nije teško primetiti da se moralna pridika, u kojoj govornik pripisuje sebi moralnu izuzetnost, uveliko kosi sa dobrim ukusom i pristojnošću, jer prećutno sadrži unižavanje i prezir „drugih“. Takođe se kosi i sa elementarnim principima argumentovane rasprave o bilo čemu – samoljublje i samopripisana moralna superiornost nisu dokaz ni za šta. Simptomatično je i to što se ovde ne osuđuje samo određena „grupa pojedinaca“, za koju Trifunović (kao i neki drugi) smatra da su činili nedela, već se kroz simboliku cepanja zastave unižavaju svi oni koji se identifikuju sa tom zastavom i u njoj vide važan element i simbol vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta.
Nema velike mudrosti u opštoj i trivijalnoj, umetnički uveliko eksploatisanoj konstataciji da u ime zastave i velikih ideja ljudi „ubijaju, kradu, lažu, varaju“. Problem nastaje kada, obuzeti i izgubljeni u ovoj lažnoj opštosti, smetnemo sa uma da se u ime zastave i velikih ideja čine i časne stvari. I ne samo to, nego se ta prisutnost zla tendenciozno poistovećuje sa simbolom nacionalnog ponosa, i kulminira cepanjem srpske zastave u predstavi srpskog pozorišta u zemlji Srbiji.
„OBJAŠNjENjE“ KOJE JE SVE OBJASNILO
Trifunović pozorišni gest skrnavljenja simbola pravda kao čin umetničke ekspresije koja se vodi drugom logikom od logike svakodnevne komunikacije. U tom smislu Trifunović se osvrće i na predstavu „Zoran Đinđić“ (od pre sedam godina), afirmativno podsećajući na scene u kojima se srpskom zastavom čisti krv i po kojoj se povraća!
Jezik umetnosti se razlikuje od jezika politike, jezika religije, jezika morala. Otići ćemo i korak dalje – čak i najdobronamerniji patriota u Srbiji često u sebi (ili glasno), zbog frustracija koje svakodnevno doživljavamo, ume i da opsuje državu. Cepanje zastave bi, možda, moglo poslužiti kao metafora za ovu bespomoćnost. Ali pod uslovom da ovaj akt opisuje nešto novo, jedinstveno, nešto kroz šta će progovoriti „životna istina“. No, ovde se radi o banalnoj i bezbroj puta viđenoj propagandnoj matrici. Pozivanje na umetničku slobodu je alibi za svesnu ili nesvesnu promociju jednog do tančina razvijenog propagandnog obrasca o Srbima. Insistiranje na njemu, ukoliko nije reč o proračunatoj pokvarenosti ili individualnoj tuposti, uveliko je rezultat svojevrsne društvene patologije određenih krugova srpskog društva.
Da se ovde suštinski ne radi samo o umetničkom osvrtu, vidljivo je i iz samog Trifunovićevog „objašnjenja“ predstave pozivanjem na društveno-političku opravdanost samog postupka, dok je pozivanje na umetničke slobode samo „uzgredni“ komentar. Ovde je, dakle, reč o angažmanu u kome je politički aktivista uveliko nadvladao umetnika. To je vidljivo u prezrivoj, do mazohizma dovedenoj samokrtici koja se već decenijama provlači kroz srpsku kulturno-političku scenu. A budući da je opravdanje predstave „izmešteno“ u kontekst političkog moralizovanja, tako je i reakcija „ostalih“ na ovu „umetničku slobodu“ (ili umetničku podvalu) upravo politička. Otuda je sasvim legitimno pitanje kako to da u svojoj umetničkoj slobodi dvojac Kokan Mladenović i Branislav Trifunović nije našao priliku da tu zastavu nekada i prigrli, i celiva? Oni kao da zaboravljaju da je važan garant tih „umetničkih sloboda“ upravo ona javnost i država čija se zastava urniše na sceni.
Trifunovićeva, i ne samo njegova, (samo)kritika sledi „postnacionalistički“ trend osude nacionalizma. Ostaćemo ovde samo na tvrdnji da se tu ne radi o istinskoj kritici nacionalizma, koliko o svojevrsnoj ideologiji restrukturacije svetske moći. Ova postnacionalistička kritika nacionalizma je pre svega namenjena „slabima“ i u funkciji je slamanja duha otpora ekonomskom i kulturnom neokolonijalizmu. Duh „postnacionalizma” formulisao je Samjuel Džonson pre skoro 300 godina (sažet u rečenici da je „patriotizam poslednje utočište hulja“), a aktuelizovao ga je Emanuel Makron tezom da je „nacionalizam izdaja patriotizma“. Srpska varijacija ove teze je Trifunovićevo cepanje zastave, u kojoj, kako on kaže, vidi utočište lopova i ubica.
POVRŠNOST, A NE SUPERIORNOST
Ima istine u tome da se mnoge hulje skrivaju iza nacionalnih zastava, ali isto tako je činjenica da se mnoge hulje skrivaju i iza kritike tih zastava. Međutim, i jedni i drugi će se sigurno složiti u tome da sebe vide kao visokomoralne, časne i poštene. Da li zbog toga treba da se rugamo i osporavamo čast i poštenje kao pozitivne vrednosti?! Po istoj analogiji to važi i za „zastavu“. Zato možemo uočiti da iza samoproklamovane moralne superiornosti leži površnost, konformizam, odsustvo moći rasuđivanja i osećaja mere.
Nesposobnost da se razume politički i ideološki kontekst može pružiti objašnjenje zašto ovaj narcistički i elitistički diskurs boluje od odsustva odgovornosti, a neretko i od agresivne netolerancije drugog. Vidljivi rezultat toga je konstantno (svesno ili nesvesno, direktno ili indirektno) vređanje (a cepanje zastave jeste uvreda) one tihe većine, običnih ljudi koji osećaju simboličku moć državnih i nacionalnih simbola i kojima je do njih itekako stalo.
Ovakvi ispadi u kulturnom miljeu suštinski se ne razlikuju mnogo od bilo kog „botovanja“ ili „sendvičarenja“ – razlika se svodi na samoumišljenu moralnu superiornost kao garanta ispravnosti sopstvenog pogleda na svet i politiku. Moralističko „botovanje“ prikriva istinskog režisera njihovih javnih istupa – prikriva činjenicu da su poslušnici, ne Amerike, Zapada, Soroša… nego jednog perfidnog diskursa koji pretenduje na univerzalnost, koga totemski obožavaju i nastoje da nametnu svima – a čiju prirodu i posledice najčešće ne razumeju, a još manje preispituju.
Politička implikacija predstave nije samo osuda zločina nego upućuje na jasno vremenski i prostorno određen kontekst. To je vidljivo iz Trifunovićevog govora obeleženog podelom na „nas“ (u ovom slučaju on lično kao zastupnik morala) i „njih“. No ti drugi nisu imenovani, iako imaju političku boju. Od politike se prešlo na politikanstvo prepuno malicioznosti. Kako je Filip Rodić u svom tekstu već primetio, u predstavi se ne cepa zastava „SNS-a“ ili „SPS-a“ (niti slika Miloševića ili Vučića). Cepa se srpska zastava, te se zato čini da smo na drugoj strani svi „mi“ koje govornik doživljava kao moralno insuficijentne samo zato što se ideološki i politički razlikuju od njegovog viđenja stvarnosti.
LEGITIMACIJA HAŠKE ISTORIJE
Ta razlika nije samo u političkim stavovima i ciljevima – ona povlači fundamentalnu razliku između dobra i zla – razliku koja svoj estetski prikaz dobija kroz svojevrsni režim asocijacija kojim se zlo i beščašće rata maliciozno i tendenciozno vezuje za srpsku zastavu.
Otuda je, a to uveliko prevazilazi dnevnu politiku, eksplicitna poruka da srpska zastava nikad ne može biti „čista“ i vredna celivanja dok ne doživimo svojevrsnu katarzu i dok se ne „suočimo sa neposrednom prošlošću“ na način na koji nam to nameće Haški tribunal. Čini se da je svako viđenje i interpretacija događaja koje se kosi sa Haškim tribunalom, za Trifunovića i njemu slične, dovoljan razlog da se srpska zastava pocepa. Tako se Trifunovićevo viđenje srpskog patriotizma na kraju svodi na onu interpretaciju nedavne istorije i raspada zajedničke države koju ni NATO svojim bombama, ni Hag svojim presudama, ni Evropska unija svojim obećanjima nisu uspeli da nametnu – barem ne većini nas.
Ovakvo viđenje nedavne prošlosti koje Trifunović i Kokan Mladenović nameću (političko pozorište ima i političke implikacije, obrazujući duh publike) može imati ozbiljne i nimalo bezazlene posledice. Kriminalizacijom borbe srpskog naroda na lukav način se kriminalizuju i ciljevi te borbe. Efekti te kriminalizacije su dvostruki: spolja – legitimizacija strane intervencije i nasilne secesije; iznutra – demobilizacija svesti o tome da i srpski narod ima pravo da autonomno odlučuje o svojoj budućnosti i političkom statusu.
Ovo Trifunovićevo „suočavanje“ sa istorijom u vidu „cepanja zastave“ dalo je i nešto pozitivno. Maske su pale i Branislav Trifunović se i ideološki i politički našao na istoj talasnoj dužini kao i Nataša Kandić, Sonja Biserko, Staša Zajović i ostali propovednici „haške pravde“. To i jesu one uticajne grupe u Srbiji koje srpsku zastavu doživljavaju kao simbol pljačke i ubijanja. Cepanje zastave možda izgleda kao primer neukusa i jeftinog političarenja, ali njegovi efekti su, kako reče prof. Milan Brdar, „institucionalno uspostavljanje referencijalnog mita sa središtem u Srbima kao zločincima. Cilj je da se to uspostavi kao ‘opšte mesto’ ili činjenica koju je besmisleno osporavati“. U tom smislu, cepanje zastave nije nimalo naivno, a samointerpretacija Trifunovića o svojim časnim namerama potpuno beznačajna.
Da zaključimo: iza poze apostola čvrstih moralnih uverenja, izviruje jeftina demagogija nametnute političke korektnosti – skrojene da se kroz tzv. promenu svesti naroda nametne osećaj lažne krivice, da se poljulja njegova istorijska svest i do kraja sroza njegovo samopoštovanje.
Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik Novog Standarda
Izvor Novi Standard
