B. Dragićević: Šta Handkeov Nobel znači za srpski narod

Od Handkeovog vernog prijateljstva srpski narod može da nauči kako da sačuva veru u sebe i kada svi u nas sumnjaju

Desetog oktobra je kao grom iz vedra neba svetom odjeknula neočekivana vest: austrijski pisac Peter Handke dobio je Nobelovu nagradu za književnost! Norveški Nobelov komitet je u obrazloženju naveo da se nagrada dodeljuje za ,,uticajan rad koji je jezičkom genijalnošću istražio periferiju i specifičnost ljudskog iskustva.’’ Kao plodan pisac neospornog kvaliteta, čije je stvaralaštvo predstavljalo jedan od najsjajnijih bisera moderne nemačke literature, Handke je sasvim opravdano dobio nagradu koja ga je digla u besmrtnost, što je verovatno najveća počast koju jedan umetnik može iskusiti – znati bez ikakve rezerve da će njegovo ime i njegovo delo trajati i ostati u kolektivnom sećanju čovečanstva u vekovima koji dolaze, upotpunjavajući velelepan mozaik čovekovog razumevanja umetnosti i sopstvene prirode.

Njegova neprikosnovena umetnička ostvarenost, izuzetna naracija, autentičnost u opisivanju predela, često isticana unikatnost i velemajstorska ruka dokazana i u romanima i na filmu učinili su da Handkeu čak i najžešći kritičari priznaju stvaralačku potkrepljenost nagrade i kreativnu nadarenost. Zapravo, njegov rad je često opisivan kao svojevrsna geteovska renesansa, koja se vraća ljudskom iskustvu kao stvaralačkom pokretaču, ali i definišućem elementu čovekove samospoznaje. Kao sporni momenat, međutim, svetskim medijima je poput požara krenula da kruži Handkeova biografija i njegovi za Zapad kontroverzni politički stavovi. Takav je požar sasvim neopravdano progutao ono što zaslužuje daleko više pažnje i komentara, a to je sam Handkeov umetnički izraz. Umesto o delu jednog od kolosa današnje književnosti, njegova ličnost je bila podvrgnuta preispitivanju, a onda i paušalno vređana i unižavana. Nazivan je kontroverznim, ekscentričnim i provokativnim, ali i vređan kao poricatelj genocida i apologeta ,,kasapina Miloševića” u bombastičnim novinskim naslovima.

Peter Handke, naime, osvedočeni je srbofil, što je na Zapadu, na kome su Srbi najbespoštednije i najpedantnije demonizovani konstantnom višedecenijskom propagandom Si-En-En i Bi-Bi-Si osovine, najčešće finansiranom krvavim novcem albanske mafije od trgovine oružja, droge i belog roblja, gotovo bez izuzetka neoprostiv greh. Dok je medijska mašinerija imperijalizma pripremala pretekst za legitimizaciju vojne intervencije imperijalista u Jugoslaviji, Handke je u kovitlacu mržnje i satanizacije Srba našao snagu da se odupre i hrabrosti da se goloruk baci u gladijatorsku borbu, u kojoj je znao da će trpeti mnoge bespoštedne udarce sa svih strana. Tako je Handke 1996. godine napisao esej ,,Pravda za Srbiju”, u kome je pokušao da spreči stvaranje medijskog narativa koji bi realizovao politički projekat svaljivanja krivice za Rat za jugoslovensko nasleđe isključivo na srpsku stranu.

Za Handkea, borba srpskog naroda za slobodu i opstanak bila je živi izraz antiimperijalizma, a medijsko komadanje istine o bosanskom i kosovskom ratištu doživeo je kao kao atentat na realnost, kao negaciju stvarnosti, kao njeno krivljenje i kasapljenje od medijskih giganata jer je Handke imao šansu da zaviri iza zavese koju su stavili na događaje i uvidi realni tok stvari – tok koji je u svemu protivrečio crno-belom narativu, koji su svim silama pokušali da svetu nametnu megafoni svetskih moćnika. Iz toga, Handke je izvukao za njega bitan motiv derealizacije sveta, jedan od ključnih stubova njegove filozofske esencije. Za srpski narod i Jugoslaviju, taj njegov davidovski napor nosio je nešto sankrosantno i zaštitničko: u apokaliptičnim uslovima odbrane srpskih i jugoslovenskih interesa, Handke je postao postao tribun onih bez glasa, opominjujući apostol savesti i Sveti Đorđe koji ubija aždahu nepravde, nasilja i laži. Sa druge strane, u srpskom narodu Handke je pronašao mitologizovano iskustvo nepokornosti i običnog mirnog života, oslobođenog svetskog galopirajućeg konzumerizma i globalizma. Za njega, Srbija je bila oaza, neka vrsta avalonskog ostrva.

Kada je NATO pokrenuo protivpravnu i zločinačku agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, Handke je iz protesta došao da boravi na napadnutoj teritoriji ponosite zemlje koja je branila sebe protiv neuporedivo moćnijeg neprijatelja, ali i koja je branila principe civilizacije, prava, pravde, humanosti, suverenosti, slobode i antifašizma pred golom ovozemaljskom silom. U znak protesta vratio je Bihnerovu nagradu, a potom se iščlanio iz Katoličke crkve, da bi na kraju od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga, zagovornika bombardovanja, zahtevao svoje knjige nazad. Svoju odanost istini i antiimperijalizmu bio je spreman da plati svojom glavom i reputacijom, a ne samo praznim rečima. Kako je zapisao još besmrtni Njegoš: ,,U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci!” I prijatelji. I intelektualci. Potrebno je mnogo više od oštrog uma i britkog jezika da se napravi intelektualac, potrebna je kičma, ubeđenja i smelost, a Handke je dokazao da je intelektualac u pravom smislu te reči.Da li je Handkea pomalo definisao njegov odnos prema srpskom narodu po onoj Sartrovoj da egzistencija prethodi esenciji ili je Handke stao na stranu maltretiranog, napadnutog, slabijeg i onog koji je u pravu jer je njegov moralni integritet već bio besprekoran i stamen teško je reći. Možda je to bio i impuls pravičnog čoveka. Verovatno su obe mogućnosti paralelno istinite, pa je taj odnos postao jedna spirala iz koje su i Handke i Srbi izašli boljim nego što su u nju ušli.

Kada je ceo svet, zaveden propagandom protiv predsednika Slobodana Miloševića urlao poput bezumne rulje zahtevajući njegovu glavu u Hagu, Handke je otišao da ga poseti, a na sahrani mu je održao govor. Tada je Handke i sam rekao kako ,,takozvani svet misli da zna sve o Jugoslaviji, Srbiji i Miloševiću.” A Handke je stajao kao lučonoša, kao večna opomena da ono što su znali i govorili jeste bilo lažno, trulo i prazno. Kao i svaku istinu koja sija u mraku, prezirali su ga i na njega kamenje bacili oni koji u svojoj oholosti nisu shvatili da su zaslepljeni i da o onome o čemu govore sa uverenošću mudraca, zapravo, ne znaju ništa. Interesantno je kako je jedan put na Kosovo najčešće činio da stranci dijametralno promene svoje pređašnje mišljenje kada se suoče sa poslednjim evropskim aparthejdom i terorom Albanaca nad Srbima. Opet, to je motiv handkeovskog i faustovskog iskustva, iskustva koje osvešćuje, koje donosi mudrost i pravu intelektualnu poniznost, iz koje se rađa istinska veličina karaktera i duha, ali i kreacije.

Handke je u Srbiji pronašao mnogo toga intelektualno osvežavajućeg, inspirativnog, mističnog i vrednog fascinacije i divljenja. Njegova ,,Moravska noć’’ govori o tome i u stvaralačkom smislu, gde Srbija postaje jedan izvor duhovne inspiracije, jedna personifikovana ideja, živa koliko i tok reke Morave, koji nosi njegovog naratora. Trebalo bi tu napomenuti i da je Handke oduševljen Disom, čiju je pesmu ,,Možda spava” preveo na nemački i poklonio Gradskoj biblioteci u Čačku. Još jedna sličnost sa Geteom, koji je i sam prevodio Hasanaginicu. Pored toga, Handke je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, što na čast treba da služi ovim institucijama, koje sada imaju jednog nobelovca u svojim redovima!

Veličina pravog intelektualca ogleda se u tome što je za ispravnu stvar spreman da stoji sam protiv svih. Toliko nas je barem naučila ljudska istorija. Handke je zarad svog ubeđenja taj test uspešno prošao – zbog uverenja otimane su mu nagrade, šikaniran je i vređan, vršeni su pritisci da se bojkotuje i da ne bude razmatran za nagrade koje je po pravu stvaralačkog genija pošteno stekao. On je sve to istrpeo sa smirenošću sa kojom je posmatrao ikone i freske pravoslavnih manastira tokom boravka na Kosmetu. U toj ravni, on je istinski avangardan. Istrpeće i sada omalovažavanja samozavne zapadnjačke kritičke inteligencije, koja je nesvesna da poput prevarene bebe guta narativ legitimizacije američkog imperijalizma, koji je u smrt i stradanje do sada poslao milione ljudi, dok praznoslovi o nepostojećim genocidima i zauzima nezarađenu holier-than-thou moralnu poziciju. Istrpeće i linč domaćih kolonijalnih autošovnističkih medija, koji su ogorčeni njegovim izborima i koji o njemu jadikuju, umesto da slave što je jedan srpski prijatelj dobio takvu čast i priznanje! Vređaće ga i pokušavaće da ga ponize gori od njega. Iza nekih će stajati samo zabluda, a iza drugih i zla namera. Takvom inkvizicijom neznalica koje nikad nisu kročile na Kosovo i nadobudnih kojima je Si-En-En u dva minuta prepirčao vekove kompleksne balkanske istorije nužne za pravilno razumevanje ratova devedesetih on će samo biti učvršćen i uzdignut, potvrđen.

I džabe ambasador samozvane države Kosova poziva na povlačenje Nobelove nagrade, džabe nastoji da navede javne ličnosti na Zapadu da dignu glas protiv Handkea, džabe bilo i prizmenih Ruždijevih doskočica i jeftinih uvreda! Na istinu se ne može! Sve i da Norveški Nobelov komitet napravi presedan i oduzme nagradu Handkeu, on je svoju veličinu već dokazao i dobio nešto što nikakva nagrada ne može da kupi, niti da oduzme – moralnu i intelektualnu autonomiju, kojom se potvrdio kao slobodno biće i slobodni kreator, kao Sokrat našeg vremena, koji sve izaziva i sve preispituje, koji se ne boji da sam stoji preko puta razgnevljenog polisa jer zna da je u pravu. Toga, nebesa znaju, danas nam mnogo nedostaje u savremenoj umetnosti. A Handkea će potvrditi kao vrhovni sudija vreme, koje će od njega napraviti proroka, onoga koji se borio za istinu o stradanju Jugoslavije i srpskog naroda pre nego što je ona preovladala u svetskom javnom diskursu i postala očigledna svima. Proroci su, govorili su neki, retko cenjeni od većine za života.

Od Handkeovog vernog prijateljstva srpski narod može da nauči baš ono što je definisalo lik jednog od naših retkih istinskih prijatelja: sposobnost da se sačuva vera u sebe kada svi u nas sumnjaju, kako je to pisao još jedan veliki dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Radjard Kipling, u svojoj pesmi ,,Ako”, u kojoj je govorio o tome šta znači biti čovek. A u vremenu odluka, srpski narod ima obavezu da, baš ispunjavjaući tu svetu dužnost bivanja čovekom, bude dostojan svog moralnog bića i svog istorijskog trajanja, svoje etičke posebnosti koja nam je donela jednog pravog prijatelja, kakav je Peter Handke. Kroz tu ,,čistotu koja diše”, mi ćemo trajati! I mi ćemo pobediti, baš kao što je Peter trijumfovao nad lažima!

Uz čašu rakije kojom ste i sami pozdravili srpski narod nakon objave Nobelovog komiteta, živi nam bili još sto godina, gospodine Handke! Ako je neko zaslužio ovakvo priznanje i kreativnošću svoje ruke i kompleksnošću svog stvaralaštva, ali i ispravnošću svog srca, onda ste to upravo Vi!

 

Autor Bojan Dragićević 

 

Izvor Vidovdan, 11. oktobar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u