Gledajući vesti iz Sirije o još jednom u mozaiku ratova na širem Bliskom istoku, ponovo smo svedoci jednostranog novinarskog izveštavanja, koje obiluje ponavljanom retorikom o turskoj agresiji, kao i pričama o kurdskom slobodarskom narodu koji se smelo suprotstavio osovini zla protiv koje je stao čitav svet. No, ostavljajući prostora za kakvu-takvu nepristrasnost i bez namere da namerno provociramo narativ medijske informativne industrije, pokušaćemo da sagledamo ovaj sukob i njegovu vojno-istorijsku pozadinu iz turske perspektive, koja malo šta vidi na način na koji se to prikazuje u mejnstrim medijima.
Prema turskom vojnom vođstvu, kurdski separatizam ima tri glavne geografske celine iz kojih se vidi pretnja po turski teritorijalni integritet: Prva celina je pobunjeništvo unutar same Turske, gde je i najviše Kurda, i gde je najaktivnija pretnja Radnička partija Kurdistana (PKK). Druga je Sirija; kurdski separatisti u Siriji svoj doprinos za kurdsku stvar su davali mnogo pre sirijskog rata, ali ozbiljan zamah su dostigli tek po usponu Islamske države. U ratu u kome veliku ulogu igra etnička i verska pripadnost, Islamska država je jako značajan faktor, zbog kojeg se sirijska demografska slika radikalno promenila.
Treća celina je Irak. Sama teritorija je ogromna i bogata naftom, a san Kurda je da se formira država koja bi se protezala kroz Tursku, Siriju, i u jednom scenariju zahvatila i severni Irak, što bi u perspektivi trebalo da omogući njen privredni razvoj. Sve ove zemlje su kroz istoriju bile drugačijih političkih i društvenih uređenja, drugačije religijske pozadine, pa su, između ostalog, imale i sebi svojstvene pristupe kurdskom pitanju.
KURDSKO PITANjE U SIRIJI
Opasnost po turske interese je počela stvaranjem Islamske države, koja je zaposela ogromnu teritoriju unutar kurdskog i sunitskog arapskog jezgra u severnom delu Sirije. Kako se sirijski konflikt intenzivirao i Islamska država svetu pokazivala kao zločinačka sila koju čovečanstvo nije moglo ni da zamisli, svaki državni ili nedržavni akter koji je bio voljan da uništi ovu tvorevinu bio je dobrodošao. Time se stvorila najveća šansa za naoružavanje i pružanje međunarodne podrške sirijskim Kurdima, čemu su oni težili decenijama.
Vrlo je važno uzeti u obzir da je ID i njena okupaciona zona u Siriji stvorila ogroman vakuum moći bez legitimne vlasti, i to je možda najbitniji razlog zašto se tako kardinalno izmenila demografska struktura severnog dela Sirije. Islamska država je u veoma kratkom roku osvojila ogroman pojas koji se protezao duž turske granice pa duboko u unutrašnjost Sirije, obuhvatajući deo zemlje koji je najbogatiji resursima, čime su zavladali nad više od 80 odsto zaliha sirijske nafte. Duž turske granice su uglavnom bili naseljeni sunitski Arapi i Kurdi, pri čemu je svaka grupa kontrolisala svoje gradove. Međutim, kada je ID napala, talas izbeglica različitog etno-religijskog profila se samo prelio preko granice i zadržao na drugoj strani. To je Tursku nateralo da se suoči sa nepremostivm izazovom: da samostalno zbrine 3.5 miliona izbeglica (u ovom trenutku) bez ikakve međunarodne podrške.
TURSKO-KURDSKI KONFLIKT
Kurdski separatistički pokret PKK krajem osamdesetih godina počeo je da se pokazuje kao ozbiljan problem za Turke. Turska, kao ključna članica istočnog krila NATO pakta – sa vojskom strukturiranom po NATO standardima kako bi bila sposobna da se izbori protiv „crvene“ pretnje i čitave sovjetske invazije – nije uspevala da shvati kako se radi o sveopštoj pobuni i da se uhvati ukoštac sa kurdskom gerilskom borbom. Budući da pretnja nije dolazila spolja, vojno rukovodstvo nije dovoljno ozbiljno sagledalo ovaj problem. No, uz međunarodnu, kao i podršku lokalnih kurdskih plemena, PKK je postao daleko veća noćna mora za tursku vojsku nego Crvena armija. Ankara je ubrzo bila prinuđena da razvije antigerilsku doktrinu dok su, sa druge strane, destabilizacijom Iraka kurdski pokreti dobili lak pristup teškom naoružanju.
Devedesetih godina je ovaj sukob ušao u novu fazu. PKK je ubrzo i zvanično proglasio rat protiv Turske Republike. Ni tada turska vojska još nija imala odgovarajuću doktrinu i nije razumela motive same pobune. Pristup Turske je bio takav da je kompletan kurdski narod smatrala problematičnim, što je dovelo do ogromnog broja žrtava među kurdskim civilima, neretko nakon nasumičnih bombardovanja po stanovništvu od strane vojske. Turska je već tada imala pozamašan broj sprovedenih vojnih operacija, među kojima su bili i upadi u irački prostor. Budući da su se aktivnosti PKK zasnivale na gerilskoj taktici „udari i beži”, najpogodnije im je bilo kada bi se druga etapa te taktike završavala u severnom Iraku, gde je centralna iračka vlast imala malu ili nikakvu kontrolu, pa su turski Kurdi tu uspostavljali svoje baze i kampove.
Kako su turske službe beležile porast broja napada na turske vojnike i objekte iz pravca Iraka, vojska je dobila dozvolu parlamenta za sprovođenje prekograničnih operacija. Turskoj je od izuzetne važnosti bilo razbijanje gnezda u gorskim delovima Iraka, što je njenim vojnim planerima stvorilo velike logističke probleme, ali je u konačnici dovelo do toga da su aktivnosti PKK znatno smanjene.
Nakon hapšenja lidera PKK Abdulaha Odžalana 1999, dvehiljaditih započinje niz krvavih napada. PKK je ciljala vojne objekte, organizujući terorističke napade u velikim gradovima, i ubijajući Kurde koji su odbili da sarađuju. Kako je u akcijama turske vojske rastao broj ubijenih civila, Ankara usvaja novi pristup problemu, stavljajući fokus ne na ceo kurdski narod, već na terorističke grupe. Kao deo strategije da se separatistički pokret razmontira mirnim putem, kurdskim političkim partijama (koje su imale vrlo jasne veze sa PKK-om) je dopušteno da uđu u turski parlament, čime su Kurdima dodeljena politička prava. Praksa je pokazala da je ovo dovelo do nastavka sukoba, ali ne kalašnjikovima, već verbalnim ratom u parlamentu. Ovo političko neprijateljstvo je dovelo do zabrane prvo najekstremnijih, a potom skoro svih kurdskih partija, čiji istaknuti članovi su rutinski hapšeni.
MASLINOVE GRANČICE
Turci smatraju da je Kurdima previše puta nuđena maslinova grančica: Erdogan je po drugi put u savremenoj istoriji pokušao da dođe do nacionalnog pomirenja. Prvi pokušaj datira iz perioda od 1999. do 2004, kada je turska vojska jednostrano proglasila primirje u nameri da dođe do trajnog mira, ali su se Kurdi o to oglušili i navodno nastavili sa kršenjem primirja. Erdogan je zatim 2009. uputio prve signale promene političkog pristupa kampanjom „Zaustavljanje terorizma i jačanje nacionalnog jedinstva“. Iste godine su počeli pregovori kako bi se našao zajednički jezik, uz mnogo ustupaka sa turske strane. Mnogi takvi ustupci su udrzmali ponos nacije (kurdski političari su zvaničnom ceremonijom kao heroje dočekali borce koji su se vratili iz Iraka, a turskim bezbednosnim strukturama je bilo naređeno da ne intervenišu, uprkos provokacijama).
Ono što Turci takođe smatraju svojom istorijskom greškom je naivnost, jer su mislili da će nakon određenog vremena i dosta dobre volje Kurdi zaista napustiti svoje separatističke težnje koje su trajale duže od 30 godina i odnele više desetina hiljada života. Važno je napomenuti da su u toku „procesa rešavanja“ (kako Turci zovu period od 2009. do 2015), dok je rat besneo, sirijski Kurdi počeli da prave svoje oružane grupe koje su bile u direktnom dosluhu sa PKK, a imale su i tehničku podršku. Viđeni kao jedina legitimna grupacija koja se suprotstavlja Islamskoj državi, kao i zahvaljujući međunarodnom lobiranju, Kurdi u Siriji počinju da dobijaju ozbiljnu finansijku, vojnu i političku podršku sa Zapada. Mirovni proces u Turskoj se završio kurdskim napadom koji je rezultirao smrću dvojice policajaca u Urfi, gradu nedaleko od Sirije koji je naseljen Kurdima.
Ponovo su počele borbe u samoj Turskoj, a u političku svest najvećeg dela javnosti urezano je da sa Kurdima nema pregovaranja i da je mirenje sa njihovim postojanjem na turskom tlu jednako izdaji. Kurdi su napade ID koristili kako bi iznudili međunarodnu pomoć, a glavni cilj je zapravo bio jačanje vojnih sposobnosti. Krajem jula 2015. u gradovima Dijarbakir, Mardin, Sirnak, Mus, Batman i Eleze izbila je masovna oružana pobuna. Ovog puta i kooordinacija i strategija PKK je bila na višem nivou. U turskim medijima se tvrdilo kako su Kurdi mirovni proces iskoristili kako bi se pripremili za sveobuhvatni rat koji bi započeo u kurdskim sredinama. Ispostavilo se da je to tačno, budući da su Kurdi ovog puta pripremili i utvrđenja i rovove. Čak su iskopali tunelske sisteme kako bi spojili strateški važne delove gradova.
PITANjE BEZ ODGOVORA
Proglašen je policijski čas, a ubrzo je postalo jasno da će, s obzirom na novu politiku neprimenjivanja sile protiv civilnog stanovništva, postati nemoguće sprovesti vojnu intervenciju a ne isprovocirati civilne žrtve. Žrtava je svakako bilo, što je, između ostalog, i dovelo do šire pobune, ali najveća šteta po tursku vladu bila je svetska pažnja usmerena na dešavanja u jugoistočnoj Turskoj, kao i kadrovi kolona izbeglica koji su se vrteli na svetskim televizijama. Erdogan je bezuspešno pokušavao da uveri Zapad kako je zauzimao ulicu po ulicu i kuću po kuću ne bi li umanjio broj nevino ubijenih. Sve to je za tursku vojsku predstavljalo pravi šok – zauzimali su gradove u sopstvenoj državi ne koristeći puni vojni potencijal (korišćenje avijacije, a često i artiljerije, bilo je zabranjeno kako bi se sprečilo stradanje civila), pritom trpeći ogromne gubitke.
Većina gradova je povraćena, od preživelih boraca neki su amnestirani, a turski vrh je naredio hitnu rekonstrukciju razrušenih naselja. Ovo je opet dovelo do promene pristupa kurdskom separatističkom pokretu: u domaćoj javnosti je stvoren narativ da država ne vodi rat protiv kurdskog naroda, već protiv terorista koji bespovratno štete dugoročnim interesima Kurda. Ipak, na pitanje kako će Turska dobiti rat ako ne pridobije srca lokalnih Kurda i ne razbije sponu između naroda i PKK-a – nije odgovoreno.
Kurdi u Siriji su trpeli ozbiljne udare Islamske države. Kako bi se porazio radikalni islam, Zapadu je bio potreban pouzdan partner na terenu. Obamina administracija tada rešenje pronalazi u podržavanju kurdskih oružanih grupa, najviše se oslanjajući na kurdski JPG (Odredi narodne samoodbrane). Od samog početka Turska je izražavala zabrinutost zbog zapadnog pomaganja sirijskih Kurda, a u javnom mnjenju oživljava priča o kurdskom terorizmu, koji menja i ime i zemlju, ali ideja i konačni cilj ostaju isti.
ŠTIT EUFRATA
Godine 2015. kurdske snage u Siriji počinju da dobijaju ozbiljnu podršku od SAD. Tursko rukovodstvo i dalje insistira na raskrinkavanju spone između JPG i PKK, ali kako je Islamska država gubila, američka administracija, kao i ceo Zapad su u projektu osnaživanja i stvaranja kurdske vojske videli veliki uspeh na međunarodnom planu. Ne računajući Siriju, to je ubedljivo najviše podrivalo teritorijalne i bezbednosne temelje Turske, članice NATO-a.
Kada je JPG prešao reku Eufrat sa istoka na zapad (u pravcu Alepa) i zauzeo grad Manbidž, tursko vojno rukovodstvo je ovo ocenilo kao stvaranje kurdskog koridora koji se proteže od iračke granice sa Sirijom duž turske granice (isto sa Sirijom) u dužini od 900 kilometara, sve do Sredozemnog mora. Turska je ovo videla kao seme dolazeće kurdske države koja bi lako nastavila da se širi preko turske zemlje. Ankara u javnosti stvara utisak da je preduzela sve moguće diplomatske mere kako bi objasnila pretnju po teritorijalni integritet, ali da NATO saveznici nisu hteli da čuju za njene brige.
Ankara je besna što u celokupnoj agendi Zapada prema sirijskom ratu uopšte nisu uzeti u razmatranje turski nacionalni interesi. Islamisti su zaista zli, ali i JPG isto tako ima teroristički karakter, smatraju Turci. Ministar diplomatije Mevlet Čavušoglu i predsednik Erdogan su se na međunarodnoj sceni uporno držali teze da teroristička organizacija ne može biti poražena od strane neke druge terorističke organizacije, i tvrdili da ih NATO saveznici uporno ignorišu.
Sa tim obrazloženjem Turska 24. avgusta 2016. prodire u sirijsku teritoriju i slama koridor duž Eufrata u operaciji nazvanoj „Štit Eufrata“. Turcima su pripomogli pripadnici Slobodne sirijske armije (FSA), koji su obučavani u Turskoj. Inače, Turska je Slobodnu sirijsku armiju od skupine nepovezanih sunitskih grupa dovela do tačke u kojoj je postala relativno disciplinovana vojna snaga, dovoljno jaka da asistira turskoj vojsci, što je dovelo do uklanjanja bilo koje frakcije na tom prostoru koja Turcima nije bila po volji.
Nije tajna da turska vlast nije u dobrim odnosima sa Asadom. Ali još manje od Asadove vlasti joj se dopada mogućnost da se na svom pragu nosi sa kurdskom poludržavom na čiju adresu bi stizalo naoružanje iz svih zapadnih prestonica. U skladu sa maksimom da cilj opravdava sredstvo, i saradnja sa Asadom (doduše, ograničena) je postala realnost.
„MASLINOVA GRANČICA“ I REBRENDIRANjE
U sledećoj operaciji pod nazivom „Maslinova grančica“ Turci se, opet uz FSA, ubacuju u deo zapadno od Eufrata. Koridor se slama, ali zato ogroman broj naoružanih Kurda ostaje zbijenih redova sa istočne strane Eufrata, odnosno bliže Iraku. Američka administracija javno profiliše Kurde kao jedine legitimne partnere u Siriji. To je neobičan izbor jer je direktno suprotstavljen interesima NATO saveznika Turske, a sve zarad oslanjanja na marksističku grupu koja je daleko od toga da se izbori za državnost na teritoriji koju kontroliše. Ipak, u strahu da ne izgube strateške položaje u korist Rusije i Irana, Amerika od Kurda pravi vojsku dostojnu kakve-takve državne vojske.
Sva kršenja ljudskih prava koja čine kurdske snage se prećutkuju. Štaviše, na globalnoj sceni se predstavljaju kao mirotvoračka sila, i to zahvaljući američkoj medijskoj kampanji. Oslobađanje grada Kobane iz ruku ID privuklo je pažnju sveta na tzv. kurdske borce za slobodu, koji pod plaštom marksističke ideologije JPG postaju promoter jednakih prava među muškarcima i ženama, budući da su ženski borci simbol modernog društva koje razbija čeljust radikalnog islama.
Američka politika je u kasnijoj fazi pristupila „rebrendiranju“ JPG-a, čije je novo ime Sirijske demokratske snage (SDF). Kada je turska vojska krenula na SDF, Zapad je sproveo medijsku kampanju optužujući Turke da pucaju na nenaoružan narod. Za razliku od osamdesetih godina, smrt nedužnih je svakako nešto što Turska sada ne može sebi da priušti, budući da joj je potreban mir u Siriji kako bi ga imala i u svojoj zemlji.
S druge strane, cilj Kurda je uspostavljanje države i postizanje nezavisnosti. Ipak, to ih nije sprečilo da, tokom turske ofanzive na grad Afrin u februaru 2018, zatraže pomoć od Asada da stvori tampon-zonu između turske vojske i kurdskih snaga. Turska se ponovo suočava sa novim talasom izbeglica. Odmah po zauzimanju Afrina pokreće sveobuhvatnu obnovu grada, ne bi li bar deo izbeglica odmah vratila. Time se, sa turskog stanovišta. potvrđuje da turski nacionalni interes nije samo sprečavanje stvaranja kurdske države (u bilo kojoj zemlji), nego i privođenje kraju humanitarne krize koja teško opterećuje budžet Ankare.
„IZVOR MIRA” KAO PREKRETNICA
Na međunarodnoj sceni su na tursku vojsku i njene operacije gledali kao na eskadrone smrti obučene u malo uredniju i čistiju uniformu od one koju su nosili islamisti. Upravo to je i bilo potrebno, budući da je aktuelnost ID polako bledela, a razlog za američko prisustvo je i dalje morao da postoji. Ono je nastavilo da se održava u kurdskoj formi, što je bila prava noćna mora za tursko vojno i političko rukovodstvo. Ipak, cilj SAD nije bio da se iritira Ankara, već je motiv za dalje osnaživanje Kurda Trampova administracija videla u suprotstavljanju uticaju koji Rusija vrši preko Asada. Sve ovo je uslovilo da američka politika deluje nepouzdano i ambivalentno, što potvrđuju i reči republikanskog sentora Lindzija Grejema: „Kako bilo koji saveznik može u SAD videti stalnog partnera? I koji neprijatelj može u SAD videti odlučnog protivnika?“
Kako bi smanjio ogromne troškove, Vašington je sirijsku štafetu predao Kurdima, koji su pripremani i naoružavani u skladu sa planom da će oni igrati glavnu ulogu u zastupanju američkog interesa. Iako svesna da će ostati ignorisana, Turska je tokom 2019. godine više puta ponavljala da je nemoguće dozvoliti prisustvo kurdskim oružanim formacijama istočno od Eufrata, koje su i nakon operacije „Maslinova grančica“ i osvajanja Afrina i dalje videli kao pretnju po svoju državnu bezbednost. SAD su na to odgovarale direktnim upozorenjima Turskoj da ne ulazi u sukob sa jedinim američkim partnerom u Siriji.
Sve ukazuje da je Vašington zaista računao da se tursko rukovodstvo neće osmeliti da uđe u sukob. Ipak, sada se ispostavlja da, uz pokušaj prevrata i neke druge „incidente”, „Izvor mira“ predstavlja jednu od prekretnica u tursko-američkim odnosima. Američka javnost bruji o predstojećem etničkom čišćenju, a ta medijska „dimna zavesa“ skreće pažnju sa činjenice da posredničke snage Vašingtona gube bitku na terenu od države koja je članica NATO-a. Usled ogromnog novca potrošenog na Kurde i velikih očekivanja od tog projekta, ispostavlja se da Vašington nije imao ni trunku razumevanja za tursko stanovište. Nerazumevanje turskog nacionalnog stanovišta od strane zapadnih partnera je upravo ono što je, korak po korak, Ankaru približilo Rusiji.
ZAJEDNIČKA RAČUNICA
Veliki zaokret ka Rusiji Turska polako započinje nakon pokušaja puča jula 2016. Važno je istaći da je reč o savezu bizmarkovskog tipa između strana sa potpuno suprotstavljenim strateškim interesima. Ključni segment u kojem pronalaze zajednički jezik jeste suprotstavljanje američkom interesu. Činjenicu da je Turska članica NATO Ankara je spremna vešto da koristi u cenkanju oko zaokreta ka Rusiji, budući da su svesni da bi takav potez stvorio najveću pukotina u Alijansi. Iako vrlo licemerna u međunarodnoj politici, Turska ima vrlo jasna očekivanja, a to je poštovanje njenih državnih interesa. A pošto se na to njeno očekivanje zapadne zemlje nisu previše osvrtale, Turska se (u to vreme neočekivano) okrenula i ka Iranu. Turska, Rusija i Iran su zemlje različitih kultura sa potpuno različitim kalkulacijama u regionu. Ipak, rezultat sve tri kalkulacije je isti: da se Amerika potisne sa Bliskog istoka.
Amerika je dugo podrivala Tursku i pokušavala da je stavi u podređen položaj. Odnos je izgubio balans kad su SAD odbile da Ankari prodaju dronove, da bi nešto kasnije odbile i prodaju protivraketnih sistema dugog dometa „Patriot“. Turskoj nije dugo trebalo da pronađe alternativu u vidu ruskih PVO sistema S400, i to po jako povoljnoj ceni, a važno je istaći i da se ova saga neće završiti na jednoj kupoprodaji, već će nastavak saradnje između Rusije i jedne NATO članice umnogome premašivati vojni aspekt. Ovakve naznake su navele SAD da izbace Tursku iz zajedničkog programa razvoja lovaca pete generacije F-35. Time je Vašington ponovo pokazao kratkovidost jer nije verovao da bi nakon PVO sistema Ankara mogla da kupi i najsavremenije ruske avione.
Svaka katastrofa donosi nove prilike. Humanitarna katastrofa koja je dovela do raseljavanja miliona ljudi Tursku je dovela u jedinstven položaj prema Evropskoj uniji. Stojeći kao tampon-zona između EU i izbeglica, Turska koristi takvu poziciju svoje zemlje kao džokera u rukavu u odnosima sa evropskim zemljama. Ipak, malo ko je predvideo da bi 3,5 miliona uglavnom sunitskih arapskih imigranata Ankari moglo da posluži za legitimizaciju vojnih intervencija u Siriji. Jednom kad se svi ti ljudi vrate u ispražnjeni prostor severne Sirije, nova demografska slika ići će u korist interesa Ankare.
Uviđajući ovo, EU je sa jedne strane jako uznemirena akcijama Turaka protiv SDF-a, koji su i Evropljani podržavali od samog početka, ali je još više brine ideja šta bi se dogodilo ukoliko bi EU morala da se suoči sa još jednim talasom izbeglica. Kao što je rečeno, humanitarna katastrofa jedne države je od strane Ankare pretvorena u materijal za cenkanje u međunarodnoj politici. Stoga, nakon vojne saradnje koju ćemo videti na relaciji Ankara – Moskva, odnosi će se sasvim izvesno proširiti i na humanitarnu sferu. Uništenu Siriju neko mora ponovo da izgradi, a, za sada, Rusija i Turska se javljaju kao dobrovoljci za taj posao. Zajedničkom rekonstrukcijom u kojoj će učestvovati obe države ove dve sile opravdavaju svoje prisustvo u regionu koje će se nastaviti i u mirnodopskim vremenima.
Turska je, do početka „Izvora mira“ spalila mnoge mostove sa Amerikom, a američko javno mnjenje nikada nije bilo tako negativno nastrojeno kao danas. Ćinejt Ozdemir (Cuneyt Ozdemir), turski novinar sa prebivalištem u SAD, opisao je stav američkog javnog mnjenja prema Turskoj kao nikad gori, posebno kada je američki predsednik preko Tvitera zapretio da će uništiti tursku ekonomiju, čime je pokazao da Turska više ne može računati na saveznički odnos Amerike. To je bila samo najava sledeće faze kažnjavanja Turske, budući da je Tramp i ranije na Tviteru jednako ponosno oglašavao da je turska lira uništena nakon hapšenja američkog pastora Bronsona. S druge strane, Turska je ignorisanjem pretnji pokazala da odbija da bude još jedna poslušna članica NATO koja je spremna da padne na kolena svaki put kad neko u Vašingtonu pukne prstima. Sada vidimo Tursku koja je ugrožena i na putu da već drugi put u poslednjih godinu dana bude ekonomski napadnuta.
POČETAK KRAJA
Pokušaj prevrata 2016. je bio početak kraja tursko-američke saradnje u Siriji i uvod u zaokret Turske ka istoku. Uprkos činjenici da je Rusiji opravdala svoje prisustvo u Siriji direktnom podrškom predsedniku Asadu, Tursku to nije omelo u približavanju Moskvi. Sa druge strane, ne tako davno, Asad i Erdogan su letovali zajedno pre nego što je rat počeo, a još skorije, Rusija i Turska su se našle na ivici rata posle obaranja ruskog vojnog aviona (za vreme Ahmeta Davutoglua na mestu premijera). Ovaj akt je zamalo uništio sve napore učvršćivanja odnosa između Turske i Rusije. Neko vreme nakon pada aviona, turska vlada se pred Moskvom branila time da je obaranje aviona (pa i ubistvo ambasadora Karlova u Ankari 2016. godine) delo izdajničkih elemenata koji su povezani sa onima koji su pokušali puč. Čvrstina odnosa Moskve i Ankare se pokazala teku trenutku kada su, uvidevši povoljan momenat, počele koordinisano da dejstvuju protiv američkog uticaja.
Godine 2019. svedočimo istorijskom trenutku koji će biti zapamćen kao novo deljenje karata. Savezi i paktovi se menjaju u skladu sa tekućim interesima. Savez Ankare, Kremlja i Teherana u široj slici je pravi primer pragmatičnog savezništva sa ciljem izbacivanja američkog prisustva iz određenog regiona. Rusija neće napustiti Siriju ni kada u toj zemlji zavlada mir, Turska neće prekinuti rat uprkos medijskoj kampanji, niti će se Iran povući za pedalj kad su u pitanju njegovi interesi u regionu. Za Amerikance je ovo poraz sličan vijetnamskom, jer se prvi put nakon toga suočavaju sa gubitkom interesne zone, toliko drastičnim da se može reći da su iz statusa delioca karata prešli u status igrača koji u rukama drži najslabije štihove.
Ovo što sada gledamo će imati dalekosežne posledice u budućnosti. Tursko prisustvo u NATO paktu sve više postaje neodrživo. Za Irance, koji žive pod konstantnom pretnjom skoro 40 godina, ovakav pragmatičan savez će doneti plodove tek kada se rat završi i fokus vrati na širu sliku Bliskog istoka, odnosno slabljenje protivnika Irana usled slabljenja same Amerike koja je pokrovitelj svih sukoba usmerenih protiv Teherana. Zapad se još jednom zatekao ne u raskoraku, nego na terenu na kojem ne poznaje ni pravila igre, a mislio je da ih sam piše. Situaciju za EU i Vašington dodatno otežava što ne mogu ni da naslute naredne poteze Erdogana i Putina. Ostaje da se iskristališe stav Izraela, koji je sasvim sigurno predviđao ovakav rasplet kao jedan od mogućih ishoda rešavanja sirijske krize. Što se tiče Trampa, on dobija povlačenje iz još jednog rata, i to u skladu sa izolacionističkom politikom koju zagovara godinu dana uoči izbora, a Erdogan posle niza poraza dobija rat koji će mu pomoći da konsoliduje svoju poziciju na unutrašnjem planu.
Tek će se videti da li će neko ostati prevaren i kako će se ovaj udarac na američki primat odraziti u drugim interesnim sferama širom sveta. U ovoj nepredvidivoj igri sa novim pravilima, novim/starim igračima i novim paktovima, samo Bog zna kako će odnos snaga izgledati u doglednoj budućnosti. Na kraju, ne bi trebalo da nas iznenadi ako bi Erdogan došao kod svog starog prijatelja u Damask, pretvarajući se da se ništa nije desilo u međuvremenu od trenutka kad su se poslednji put videli.
Andrej Cvijanović je apsolvent Fakulteta za međunarodne odnose pri Univerzitetu MGIMO u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
