Junaci – Miloš Obilić, Banović Strahinja, Srđa Zlopogleđa, Kraljević Marko…, ali i Kosovka devojka, udovice i majke iz kosovskog ciklusa, koje je pre više od jednog veka veliki jugoslovenski vajar Ivan Meštrović nameravao da uzida u monumentalni hram na Gazimestanu (dugačak 250 metara, sa zvonikom visokim deset metara), u novembru će zajedno biti postavljeni na izložbi u Narodnom muzeju. Ovi fragmenti nedosanjanog vidovdanskog sna, koje čuva kuća naše nacionalne baštine od 1923. i 1924, poslednji put bili su deo neke veće postavke pre 35 godina, u Galeriji SANU.
– Meštrović je odrastao u Otavicama kod Drniša na Petrovom polju, na koje se nadovezuje Kosovo polje, po kojem se oblast gde se prostire naziva Dalmatinsko Kosovo – priča, za Novosti, Vera Grujić, muzejski savetnik, kustos zadužen za skulptorsku zbirku Narodnog muzeja, koja je i autor izložbe. – Potekao je iz oblasti na kojoj je bilo izmešano katoličko i pravoslavno stanovništvo, kojeg, nažalost, tamo više nema, pa je tako njegovo sazrevanje bilo povezano i sa epskim narodnim stvaralaštvom prenošenim usmenim putem, s kolena na koleno. To će se odraziti kroz segment opusa nastao u periodu obeleženom delovanjem u duhu jugoslovenske ideje, izražene kroz zamisao Vidovdanskog hrama.
– Ova dela, koja su mu donela svetski ugled, nastajala su od 1910. Sa velikim uspehom prikazao ih je na Međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. (izlagao je sa grupom hrvatskih umetnika iz grupe „Medulić“ u paviljonu Kraljevine Srbije), a potom i u londonskom Muzeju Viktorije i Alberta, ratne 1915. godine, dodaje sagovornica:
– Iako je to planirao odmah po završetku Akademije, 1905, Meštrović se, kako je sam rekao, osetio dovoljno jakim da radi kosovski ciklus tek posle austrougarske aneksije Bosne i Hecegovine, kada mu je izgledalo da je narodna katastrofa potpuna i da je sudbina slovenske rase zapečaćena. Kakvo je bilo raspoloženje u narodu, vidi se iz pisma sedamnaestogodišnje Anđe, sestre slikarke Nadežde Petrović, upućenog Lavu Tolstoju povodom toga, gde kaže da su ona i svi drugi ispunjeni neustrašivošću i spremni da na oltar otadžbine polože svoj život i sve što imaju, ostajući do poslednjeg daha verni domovini. Takva patriotska osećanja, koja su utkana u biće naroda kroz suštinu vidovdanske etike, Meštrović je želeo da predstavi svojim radovima, zbog čega je hvaljen kao prorok slobode, ali i kritikovan zbog neuspelog traženja nacionalnog stila.
Prema rečima autorke izložbe, Meštroviću se zameralo da su njegovi likovi sve drugo osim ličnosti iz naše istorije i poezije, a među njegovim savremenicima postojalo je i mišljenje da su njegova dela pretvorena u državotvornu, vidovdansku propagandu:
– Skulpture, među kojima je i niz radova vrhunskih umetničkih vrednosti, sa prikazanim junacima, kao i udovicama kosovskih junaka i drugim motivima, iz epskog narodnog stvaralaštva, čiji su podvizi vekovima podsticali maštu potlačenih, zamišljene su kao ovaploćenje opšteljudskih vrednosti i zato su oslobođene svake ilustrativnosti, izvedene u duhu onda aktuelne secesije i simbolizma, modernih pravaca koji su predstavljali raskid sa tradicijom akademskog realizma – smatra Vera Grujić. – Pored ostalih kvaliteta, danas svedoče o jednom vremenu, o njegovim estetskim i političkim idejama i idealima.
Kao i mnogi njegovi savremenici poneti idejom oslobođenja i ujedinjenja Južnih Slovena, Meštrović je, ističe sagovornica, na pripadnike drugih nacija gledao kao na braću, ali nikad nije zaboravljao da je Dalmatinac i Hrvat:
– Nova država, ostvarenje slobodarskih težnji jugoslovenskih naroda, formirana je, ali su stare nesuglasice, podsticane od velikih sila po principu zavadi pa vladaj, koje su bile prisutne i daleko pre njenog nastanka, ostale da tinjaju i dalje, sa potencijalom da neslućeno eskaliraju – objašnjava kustoskinja Narodnog muzeja. – To se i desilo tokom Drugog svetskog rata, posebno u NDH, i devedesetih godina prošlog veka. Meštrović je u svojim „Uspomenama na političke ljude i događaje“, krajem tridesetih godina prošlog veka, posle jednog privatnog razgovora o aktuelnim prilikama, kada se videlo koliko su stavovi nepomirljivi i između ljudi koji su ranije mogli da nađu zajednički jezik, na kraju samo konstatovao: „Žalosni razgovor naroda slovenskoga“. Za vreme rata je napustio Jugoslaviju i vratio se samo još jednom, nakratko, 1958. godine.
Pored karijatida, na ulazu iz Vasine ulice i dve mermerne skulpture u atrijumu, na trenutnoj stalnoj postavci nalaze se još dva Meštrovićeva dela (na galeriji) od ukupno 80 (u gipsu i bronzi, ili kamenu), koja baštini Narodni muzej. Pored dela inspirisanih istorijskim događajima i likovima iz narodnih pesama, to su i portreti ličnosti, poput Nikole Pašića, Milovana Milovanovića, Milenka Vesnića, Jovana Dučića, Bogdana Popovića, kneza Pavla Karađorđevića…
– Kad su Meštrovićeva dela stigla u Narodni muzej početkom dvadesetih godina prošlog veka, bile su izložene dvadeset dve njegove skulpture i deset vajarskih radova drugih autora – priča sagovornica. – Po osnivanju Muzeja savremene umetnosti, 1927, u Konaku kneginje Ljubice, iz Narodnog muzeja je tamo prenet jedan broj radova savremenih umetnika, među kojima i Meštrovićeva ostvarenja, u čijem je postavljanju i sam učestvovao. Slična postavka napravljena je i u Muzeju kneza Pavla, koji je nastao pripajanjem Muzeja savremene umetnosti Narodnom muzeju. Kasnije, Meštrovićeva dela su izlagana u manjem broju.
VIŠEZNAČNA REMEK-DELA
Posle dve međunarodne izložbe, kineske „Sva lica kulture“ i „Bernini i italijanski barok“, i velike nacionalne izložbe posvećene delu Đure Jakšića, kojom su se predstavile dve institucije, Galerije Matice srpske i Narodni muzej, došla je na red postavka kojom ćemo prikazati remek-dela iz našeg fonda, a odlučili smo se da to bude Meštrović – kaže, za Novosti, direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković. – Njegove skulpture imaju višestruki značaj za našu kulturu, ali i samu zgradu Narodnog muzeja.
Autor Miljana Kralj
Naslovna fotografija: Vikipedija
Izvor Večernje novosti, 16. oktobar 2019.
