Lj. Bogdanović: Naprslina

Naprslina može da se tumači samo na jedan način: na fasadi globalnog poretka, linije oštećenja postaće neizlečive pukotine

Globalno nametnuto pravilo u prostoru javnih komunikacija, pogotovo u sferi politike i međunarodnih odnosa, prema kojem se kao nesporan uvažava i govor protivrečnog i očigledno lažnog sadržaja stvara u životu neobične situacije. Taoci navike da se laž, i kada je transparentna, ili propaganda, i kada „zveči“, usvajaju kao ispravni, pa se ide dalje, u čudu se nađu suočeni s odustajanjem od ovih nakaznih pravila. Tako je nedavno bezmalo kao šokantan bezobrazluk dočekano razumno, premda podrugljivo, pitanje Marije Zaharove: kojim svojim delom se Sjedinjene Američke Države graniče sa Severnom Makedonijom i Albanijom kako bi lobirale za njihovu integraciju u udruženje na drugom kontinentu? Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije tako je prokomentarisala izjave SAD o njihovom razočaranju jer se samit Evropske unije nije dogovorio o početku pristupnih pregovora pomenutih država.

Ispravno pitanje dakako, ali logične primedbe ove vrste iskazuju se uz rizik da se ponese titula „morona koji ništa ne razume“. Pitanje Zaharove vremenski se podudarilo s vešću o takođe logičnom razmišljanju i paradigmatičnim zaključcima grupe američkih političara. Američki kongresmeni, njih 40, obratili su se Stejt departmanu sa zahtevom da se ukrajinski dobrovoljački puk „Azov“ stavi na spisak stranih terorističkih organizacija. U pismu kongresmena naglašava se da po svetu postoji mnogo ultradesnih grupacija i da Amerikanci „zaslužuju da znaju zbog čega te organizacije nisu na pomenutom spisku“.
Opet, sve je logično, nema pogrešnih pretpostavki, pa na njima utemeljenih problematičnih zaključaka. Malo se doduše zakasnilo, verovatno i zbog toga što je ukrajinski Bataljon (godinama opserviran kao partner i saradnik „na lokalu“) bio podržan upravo od strane onih kojima se sada upućuje direktno pitanje – šta čekaju s etiketom terorizam? Razumno pitanje o dosad nespornoj paravojnoj formaciji postaje moguće tek u kontekstu izmenjenog svetskog poretka.

Pomenuti primeri argumentovanog promišljanja, nepoželjnog za globalno vladajući diskurs hipokrizije – deluju posebno podsticajno kada je o Srbiji reč. Zameni li se naziv ukrajinskog puka nazivom albanske UČK, ili pak imena država koje navodi Zaharova imenom Srbija, pa i Republika Srpska (uz ogradu da je ovo drugo poređenje uslovno), celina navedenih rečenica i dalje smisleno funkcioniše. Hoće li Ameriku uskoro neko pitati (ne sumnjamo da jednom hoće): gde se to ona graniči sa Srbijom pa joj šalje emisare ovlašćene da bezmalo naredbodavno rešavaju njena najsudbonosnija pitanja? Takođe, 40 kongresmena (simboličnog li broja!), da se savesnije koncentrisalo na pitanje prava američkih građana da znaju sve o aranžmanima svoje države s terorističkim jatacima raznih boja, verovatno bi Stejt department upitali – kada će i opasnu oružanu formaciju s Balkana vratiti na spisak terorističkih organizacija (registar s kojeg je nekadašnja UČK predumišljajno skinuta u prošlom veku)?

Šta se zaista u svetu događa i zbog čega se i mi možemo nadati obrtu u kojem su prihvatljiva pitanja lišena uobičajeno važećeg licemerja? Premda nije reč o ovdašnjem iskustvu, pažnji javnosti se u tom smislu preporučuje i poučan slučaj susreta na visokom državnom nivou, a koji se minule nedelje dogodio u Ankari. Potvrdilo se tom prilikom da je na delu veliki preokret u kojem trezveni govor, čak i kada je delimično brutalan i agresivan, ukoliko je činjenički ispravan, valjano zamenjuje rašireno udvoričko-licemerno deklamovanje bez smisla. Primivši u posetu nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa, turski predsednik Redžep Erdogan je, kažu, ovog ministra „ponizio“ ničim drugim već – racionalnim sagledavanjem činjenica. Turčin se zapravo narugao planu Nemačke da Ankari zbog rata protiv Kurda ograniči prodaju oružja, pa je nazivajući Masa „diletantom“, zaključio: „Na tome neće izgubiti Turska već Mas i Nemačka.“ (Ne tvrdimo da bi bilo poželjno da na Andrićevom vencu „lupaju šamare“ gostima iz zapadnog sveta, ali bi pojedinim agresivnim emisarima svakako valjalo replicirati logikom činjenica.)

Koliko je u svim pomenutim događajima, premda nepovezanim, umesno tragati za prepoznavanjem nečeg zajedničkog? Ako spona postoji, može li se uočeno na odgovarajući način pretočiti u pojmove? Predloga ima, a čini se da je odgovarajuće ime nadenuo jedan anonimni komentator, zaključujući da je reč o – naprslini! „Ako Vašington, Berlin i ostali sa Zapada još samo koju nedelju budu ovako ’masirali’ Erdogana, na fasadi NATO-a će se pojaviti naprsline i pukotine kakve su donedavno bile nezamislive“, čitamo na srpskom sajtu („Fakti“). Naprslina, dakle!

„Najozbiljnije pukotine i naprsline u zidovima nastaju usled opterećenja koje premašuje čvrstoću materijala. One su posledica konstruktivne greške i prepoznaju se po velikoj dužini.“ Ovaj navod važi u graditeljstvu, a kada ga prevedemo u stvarnost aktuelne političke međunarodne prakse, imamo li i najmanju nedoumicu na kojoj strani sveta je došlo do „konstruktivne greške“, ili gde je počela da popušta „čvrstoća materijala“? Naprslina je pojavni znak i posledica. Na imidžu Alijanse naprslina može da se tumači samo na jedan način: na fasadi globalnog poretka (beše li NATO njegov opunomoćeni čuvar?) još uvek diskretno izbrazdane linije oštećenja u dogledno vreme, neminovno, delovanjem unutrašnjih i drugih sila, postaće neizlečive pukotine.

Kako su Putin i Erdogan uhvatili SAD u raskoraku, glasi naslov skorašnje vredne analize aktuelnog velikog obrta na Bliskom istoku, u kojoj autor (S. Rafi Šeik) između ostalog tvrdi: „SAD su se u Siriji pomirile s realnošću tek kad im je postalo jasno da ne mogu da spreče propast svoje osmogodišnje intervencije.“ Prevedemo li reči „raskorak“ i „mirenje s realnošću“ na pomenute graditeljske termine, uočavamo da je reč o varijacijama analitičkog govora o pomenutoj naprslini.

Zapaža li se u zvaničnom Beogradu ova pojava koju u svetu sve češće i zvanično komentarišu? Dani za nama, i značajni događaji koji su minule oktobarske nedelje obeležili ovdašnji politički i društveni život, potvrđuju da se Srbija kandiduje za mesto na kome bi naprslina globalnog poretka mogla da se preobrazi u zjapeću pukotinu. Važeći geopolitički i strateški narativ i ovde pokazuje znake karakterističnih materijalizovanih pukotina u istorijskom i političkom materijalu. Šta uočavamo kada nam danas iz Amerike poručuju da „spor oko normalizacije odnosa može biti u potpunosti rešen samo ako Srbija prihvati nezavisnost Kosova“, kao i da „bilo kakav trajni sporazum između Beograda i Prištine mora ostati bez mešanja Kremlja“? Da li se može ishitrenim nazvati zaključak da Imperija i u ovom slučaju ponavlja pomenutu viđenu matricu: raskorak sa realnošću s kojom se miri tek kada postane jasno da drugačije ne može biti?

Orijentir koji je delatan u prepoznavanju strukturnog raskoraka u rezonima Hegemona upravo je dao premijer Rusije Dmitrij Medvedev poručivši rezolutno iz Beograda: „Rusija je spremna da Srbiji pruži svu neophodnu pomoć u očuvanju suvereniteta i teritorijalne celovitosti, na osnovu Rezolucije 1244 SB UN.“ Američki stav brutalne negacije prava Srbiji da štiti svoj suverenitet i teritorijalni integritet, čini logičnim pitanje: zbog čega bi naprslinu sveta koji prikriva svoje rastakanje trebalo da izleči žrtvovanje Srbije? Da li bi ta žrtva bila onaj potrebni sloj „laka“ da se rastakanje prikrije, a Hegemon umiri i sebi pokaže svoj savršeni, a u stvarnosti nepostojeći lik?

 

Autor Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: Reuters

 

Izvor Pečat, 25. oktobar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u