I. Miladinović: Koliko je istorijski tačan „Crveni mesec“?

Iz dosadašnjih epizoda uočljivo je da je ceo projekat brižljivo i dugo pripreman. Ovo je priča o tome koliko je on istorijski utemeljen

Svedoci smo, već dvadeset dana, da nova TV serija „Crveni mesec“, koja je izašla ispod čekića zahuktalog Pinka, svake večeri ispred malog ekrana okuplja više od polovine Srbije. Reč je o miksu ljubavnog i istorijskog žanra koji dočarava dašak života u Beogradu posle balkanskih ratova, prožet stvarnim i izmišljenim likovima. Tako srećemo tri porodice Stanimiroviće, Ružičiće i Baumanove koji su okruženi princom Aleksandrom Karađorđevićem, Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, Vojom Tankosićem.

Iz dosadašnjih epizoda uočljivo je da je ceo projekat brižljivo i dugo pripreman. U samoj špici se naglašava da je serijal rađen delimično po stvarnim događajima. I možda je ovo i naša prilika za susret sa tim istorijskim zbivanjima, koja će nesumnjivo odrediti put Srbije u prošlom veku i da podsetimo na malo poznate događaje iz tog vremena i skrenemo pažnju na neke predrasude koje žive do ovih dana.

Posebno na to da gotovo u svakoj sceni srpski oficiri ispijaju poliće rakije bilo da šenluče u bircuzima, ili sede po kućama. Čak se i tajni sastanci zavereničke organizacije održavaju u punim kafanama, naravno, uz rakiju. Zablude o ponašanju srpskih oficira, nažalost, žive i danas. To je posledica raznih okolnosti političkih, dinastičkih, ideoloških, međunarodnih gotovo ceo jedan vek mladom naraštaju u Srbiji su servirane istine o nama koje su odgovarale određenom vremenu i određenom sistemu vrednosti.

Posebno interesovanje gledališta izazvala je priča o dvoboju kada mladi poručnik, Petar Ružičić, braneći čast sestre Teodore, verenice njegovog najboljeg prijatelja, kapetana Nikole Stanimirovića, inače ađutanta princa Aleksandra, izaziva na dvoboj drugog oficira. Taj obračun odobrava i lično princ Karađorđević. Doduše, autori serije napraviće mali previd, jer je sloboda dvoboja u Srbiji ukinuta pet godina ranije. U svakom slučaju, eto nas na početku priče o tome da je Srbija krajem 19. i početkom 20. veka bila jedina zemlja u Evropi u kojoj se priznavala sloboda dvoboja. Ozakonjenje prava da dve osobe sa oružjem u ruci, stanu jedna naspram druge, doneto je na sednici Narodne skupštine 10. januara 1899. godine. Jedan od poslanika, pravnik Dragomir Rajević, u bučnoj i žestokoj raspravi je rekao:

U Krivičnom zakonu što god nije zabranjeno dozvoljeno je. A u njemu, gospodo, dvoboj nije zabranjen, nije označen kao kažnjiv. I pitanje časti u celom svetu raspravlja se upravo ovim činom… Tu nema mučkog ubistva, već tu čovek sa oružjem u ruci svoju čast pere.

Još jedan poslanik, i to još predsednik suda, bio je izričit:

Dvoboj među nama Srbima je stara stvar. Možemo mi to osuđivati i odbaciti, ali to je bilo, biće i mora biti… Dakle, gospodo, hoćemo da dopustimo da neko u odbrani svoga imanja ubije čoveka, a nećemo da dopustimo da to isto uradi u odbrani svoje i časti svoje porodice?!

Ako malo začeprkamo po stranicama srpskih rečnika, o reči „dvoboj“ pročitaćemo da je to zapravo borba između dve osobe naoružane kakvim smrtonosnim oružjem (mačevima, revolverima i sl.), po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka, radi rešavanja pitanja časti, ili kakvog drugog spora. Dvoboj je propisivao i Dušanov zakonik, koji nije dozvoljavao pomoć akterima obračuna, da se lične svađe ne bi izrodile u šire sukobe.

Ali, vratimo se na početak prošlog veka u Beograd. Iz mita, iz legende, iz narodnih priča uz ognjište, o junacima koji izlaze na megdan strašnim Turcima, pojavljuju se dvoboji u kojima učestvuju ljudi spremni ne samo da brane čast, već da pohrle u susret jednom takvom izazovu. Početkom marta 1905, u redakciju beogradskog lista Opozicija uleteli su jedan oficir i lice u građanskom odelu. Tražili su odgovornog urednika Milana Pavlovića da bi mu uručile pismo koje je bilo poziv na dvoboj:

„Gospodine! G. Boško Čolak-Antić ovlastio nas je da, u njegovo ime, tražimo satisfakciju od Vas, kao odgovornog urednika Opozicije za napis koji je štampan u današnjem broju Opozicije pod naslovom Malo unapređenje i u kome g. Čolak-Antić nalazi uvredu i klevetu za njegovog oca, pok. Iliju Čolak-Antića i čast i obraz njegove porodice… Molimo Vas da izvolite odrediti svoja dva svedoka, koji će sa nama ovu stvar urediti po pravilima i običajima od časti. Vaš odgovor izvolite što pre saopštiti prvopotpisanom…“

Pismo su potpisali Branko Jovanović, konjički major, i Živko M. Protić, inspektor Ministarstva narodne privrede. Dvoboj se, po svim pravilima sa po dva svedoka, lekarom i sudijom održao 16. marta, u četiri sata po podne, na Banovom brdu. Jedino se zna da pobednika nije bilo, da je Boško Čolak-Antić, maršal dvora kralja Petra Karađorđevića, zadobio lakšu ranu.

Tri godine kasnije, kada je već ukinut zakon o slobodi dvoboja, tadašnji prestolonaslednik Đorđe Karađorđević izazvao je jednog poručnika na dvoboj mačevima. Nije poznato šta je bio povod, ali je poznato da se on odigrao u Topčideru i da je poručnik bio ranjen. Uzavrela krv je tekla i u venama mladih ljudi od pera sa, očigledno, posebnom vrstom mašte, nerva i potrebe i želje da uzvraća udarce. Pored Laze Kostića, Kodera, Deroka… na dvoboju je učestvovao, borio se, i Miloš Crnjanski. Vladimir Bunjac, novinar i hroničar Beograda, opisuje sučeljavanje tada mladog pisca i pilota Tadije Sondermajera, koje se zbilo na Vršačkom bregu 1926. godine:

„Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Dantes, Tadija Sondermajer sa uperenim pištoljem. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački, kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski, kako je tvrdio Crnjanski).

Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano, pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao Srbija.

Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pesnik Puškin i oficir Dantes gledali su se netremice. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog.“

Šta se onda događa? Oficir, pilot, junak iz rata, povlači obarač. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršačko nebo, otprhnuvši čavke. Tadija je dostojanstveno pucao u vazduh. Matić je prišao kao sekundant i tražio od obojice da prihvate zadovoljenje. Potpisan je zapisnik i sada nam ostaje da žalimo što tom zapisniku nema traga. Možda je negde na nekom tavanu.

OBRAČUN ZALjUBLjENIH ŽENA
Ninoslav Stanojlović, profesor istorije iz Jagodine, zabeležio je dvoboj dve mlade žene. Ljubica Rakić, koja je inače bila prva žena doktor pedagogije, i Leposava Mijušković, književnica, završile Višu žensku školu i zaposlile se kao učiteljice. Usud je hteo da se obe zaljube u istog oficira. Kako su obe imale puške, potegle su jedna na drugu. Ljubica je ranila Leposavu. Kako je Leposavin otac bio imućan, da bi zabašurio stvar, poslao je na školovanje u Cirih. Ona je 1915. godine doktorirala pedagogiju. U Srpskom književnom glasniku objavila je desetak priča.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Promo

 

Izvor Večernje novosti, 27. oktobar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u