Naš ugledni naučnik, dr Miša Đurković, koji se već niz godina bavi pitanjima porodice i bioetike, nedavno je objavio knjigu Rat za porodicu u Srbiji. Tim povodom, razgovarali smo sa njim.
U svojoj knjizi ste uočili da radikalne ideologije savremenosti, poput feminizma ili LGBT pokreta, stalno pozivaju na subverziju i prekoračenje granica. Zapadne elite već decenijama kontranormu proglašavaju za normu, i uvode je u javni prostor kao nešto što i zakonski postaje obavezno. Kuda vodi taj put?
— Čitava civilizacija koju poznajemo je građena na postavljanju granica, normi, okvira za normalno, produktivno i održivo funkcionisanje društva, države, poretka, populacije. Dekalog, na primer, jasno određuje stvari koje životinjska strana čoveka nastoji da uradi vođena nagonima, i upravo zbog toga ih zabranjuje kako bi zaustavio nagone i uveo čoveka određena ponašanja, na jedan prilično univerzalan način, komparativno gledano, koristeći za to razne mehanizme, od straha, preko kažnjavanja, žrtvovanja, obrazovanja, podsticaja, sugestija, manipulacija itd.
Sve to zajedno s vremenom je oblikovalo zajednicu u kojoj su upravo zbog tih postavljenih granica ljudi mogli da žive u miru, da planiraju, privređuju, podižu potomstvo i stvaraju. Čak su razvijali mehanizme u kojima se samo određenim licima ili u određenim periodima dozvoljava da se te granice privremeno prekoračuju, da bi se onda regularni red unutargraničnog života ponovo potvrdio i osigurao miran i sređen život u sistemu prihvaćenih normi, neophodan da bi društvo opstalo.
A šta ćemo sa ideologijom prekoračenja?
— Ova ideologija prekoračenja, čiji princip pobune, isti onaj koji i pali anđeo prvi usmerava protiv svog iskona, leži u osnovi svih nastojanja, svesno želi da te okvire prekorači, razori, razvodni, prevaziđe, razarajući time civilizaciju, i čineći društva koja zahvati neodrživim u svakom pogledu, uključujući i osnovni fizički opstanak.
Postoje razni primeri kroz istoriju u kojima je upravo razaranje čvrstih osnovnih principa vodilo do dekadencije, gubitka vitalnosti i odumiranja društava i sistema. Nije neočekivano što se stanje savremene zapadne civilizacije često poredi sa dekadencijom kasnog Rima u kome je pre svega elita, a zatim i običan narod izgubio svaki pojam o vrlini, odricanju, štednji i prepustio se bahatosti i materijalističkom uživanju. Čija je posledica uvek pad stanovništva.
Koliko je sve to spontano, a koliko planirano?
— Osim tržišnih podsticaja, postoji i jasna ideološka agenda protivnika prirodne porodice i svakog rasta populacije. Krupni kapital, Rimski klub, Sijera klub, Bilderberg, ekološki pokreti i drugi moćni i uticajni akteri preko podsticanja feminizma, neotrockizma i sličnih ideologija sistematski rade na razaranju prirodne porodice, što je uvek u direktnoj vezi sa opadanjem populacije. U krugovima globalne elite odavno je rasprostranjena ideja o prenaseljenosti zemljine kugle i preterano brzom širenju ljudske populacije, na šta se reaguje promovisanjem ideologija i sistema vrednosti koji treba da podstaknu suprotne tendencije. Do sada su najviše uspeha imali u Kini i u zapadnom, odnosno posthrišćanskom svetu.
Rokfelerovo i Soroševo Planirano roditeljstvo je pomagalo u Kini prilikom uvođenja politike ograničavanja rasta populacije koja je započeta krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih sa ograničavanjem na dva deteta. Godine 1979. stupila je na snagu ozloglašena politika jednog deteta, koja je ostala na snazi sve do 2015. Ona je vođena uz ogromna kršenja elementarnih ljudskih, porodičnih i roditeljskih prava, ali je i proizvela katastrofalne posledice po ukupnu populaciju, uključujući i nedostatak radne snage, starenje stanovništva i disproporciju muškaraca i žena. U Evropi je ova ideologija proizvela radikalno zaustavljanje rasta stanovništva od šezdesetih godina prošlog veka. Prosečne stope fertiliteta odavno su pale na neodrživih 1,6 uz značajne najbogatije delove u kojima su ove stope ispod 1. To je dovelo do otvaranja evropskog kontinenta za uvoz radne snage iz drugih krajeva sveta, pre svega iz Azije i Afrike, čime je islam, po prvi put u modernoj istoriji, nakon španske Rekonkiste ponovo postao deo zapadnoevropskog života i evropskog prostora.
Razlike između izvorne evropske populacije koja danas više ne rađa decu i islamske populacije u kojoj su porodice sa mnogo dece i dalje pravilo, postala je danas opšte mesto i predmet brige mnogih za budući izgled evropskog kontinenta. Ova ideologija nije međutim dala rezultate u Africi i velikom delu Azije, gde su stope fertiliteta i dalje jako velike. Višak populacije koji se tu rađa po pravilu se kreće ka Zapadnoj Evropi, Kanadi i SAD. No, kao i u čitavom zapadnom svetu kome mi u vrednosno-ideološkom smislu nažalost pripadamo, ona je dala vrlo opipljive rezultate u našoj državi i među našim narodom.
Kakve su, po Vašem uvidu, posledice protivporodičnih ideologija i praksi po Srbiju i srpski narod?
— Najveći problem i današnje Srbije jeste ubrzani demografski pad i pražnjenje teritorije, što ima strahovite posledice (uključujući i bezbednosne). Prosečna starost u Srbiji već je prešla 43 godine, a po poslednjim podacima na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Postavlja se, na primer, razumljivo pitanje održivosti penzionog sistema. Stanovništvo se sliva u moravsku dolinu i razumljivo koncentriše u prostor između Novog Sada i Beograda, gde se proizvodi dve trećine BDP-a Srbije.
Sekundarna, a nimalo zanemarljiva posledica ovakvog kretanja stanovništva jeste pražnjenje velikih delova zemlje. U periodu između poslednja dva popisa (2002–2011) istočni deo Srbije izgubio je petinu stanovnika i demografi to s pravom nazivaju „beli pojas”. Prazne se sela, veliki delovi Vojvodine, jug Srbije. Iz istorije je poznato da prazna a prirodno bogata teritorija priziva naseljavanje stranog stanovništva, tako da se može govoriti i o opasnim bezbednosnim posledicama ovakvih demografskih kretanja, jer zemlju više neće imati ko da brani. Sve starije stanovništvo, razumljivo, rađaće sve manje dece, tako da se sada već govori o spirali izumiranja u koju je populacija Srbije nepovratno ušla.
U najužoj vezi sa ovim su antiporodični i antipopulacioni sistem vrednosti i hedonistički (ne)moral, koji definišu stavove posebno mlađe i vitalne populacije. Provod, seksualna raspusnost, promiskuitet i neodgovornost dominiraju nad idejom dužnosti, patriotizma, odgovornosti i žrtve. Deca se ne rađaju zato što ih savremena kultura predstavlja kao teret, nepotrebnu obavezu, a svi oblici kreiranja normativnosti i oblikovanja pogleda na svet kojima je današnji čovek izložen, posebno u zapadnom svetu, usmeravaju ga ka životu bez dece, ili kasnom rađanju i malom broju dece (jedno do dva).
Koliko to ima veze sa Srbijom kao zemljom na obodima neoliberalno – kapitalističkog svetskog sistema?
— Postavimo stvari precizno: u Srbiji se posle 2000. godine vodi sistematski rat protiv prirodne porodice. Budući da je 2000. godine nasilno promenjena vlast u puču čiji su glavni organizatori bili obaveštajne strukture nekoliko najmoćnijih zapadnih država, oni su imali gotovo neograničene mogućnosti da tokom prethodne dve decenije u Srbiji u potpunosti nametnu svoju ideologiju, sistem vrednosti, način uređenja ekonomskih i društvenih odnosa, a time i pravac u kome će usmeravati obrazovanje, te demografsku i porodičnu politiku. Dve decenije posle početka „reformi” veoma su vidljivi i jasni pravci i ciljevi koji su tada postavljeni: smanjenje broja brakova, povećanje broja razvoda i samohranih roditelja, smanjenje broja rođene dece, povećanje broja vanbračnih zajednica nauštrb legalnih brakova, izjednačavanje takozvanih istopolnih zajednica sa heteroseksualnim brakovima, legalizacija homoseksualnih brakova i omogućavanje da oni mogu i da usvajaju decu ili ih dobijaju putem surogacije.
U celom tom sistemu koji utiče na porodicu u Srbiji, porodično zakonodavstvo jeste doduše samo jedan od segmenata, ali izuzetno značajan po svojim posledicama. Na primer čitava ideologija nasilja u porodici i svesna medijska viktimizacija žena dovela je dotle da Srbija sa skoro 90 odsto dece koja se prilikom razvoda dodeljuju samo majkama bude po tom parametru vodeća zemlja u Evropi.
U svojoj knjizi ste se bavili i zakonodavnim okvirima rata protiv porodice, za koje kažete da su godinama prolazile neopaženo. O čemu je reč?
— Krenulo je najpre sa brzim izmenama Krivičnog zakona 2002, kojim je na ideološki način uvođen institut „nasilje u porodici”: član 118a KZ5 . Kako su ovi autori lepo primetili, a o čemu sam i sam ranije pisao na jednom drugom mestu, i ranije su postojali jasni mehanizmi za sprečavanje i suzbijanje konfliktnog i nasilnog ponašanja i u porodičnom domu: laka telesna povreda, teška telesna povreda, ugrožavanje sigurnosti, prinuda, ubistvo, obavezno lečenje alkoholizma i narkomanije itd.
No sada je idiom o nasilju u porodicu uveden kao opšti ideološki krovni pojam sa kojim je otpočeo talas mera kojima se država sve više mešala u porodične odnose i nametala sebe kao arbitra za sva moguća pitanja i za regulisanje međusobnih odnosa između članova porodice. Uz „nasilje u porodici” dolazi naime ceo sistem sigurnih kuća, propagande o porodičnim domovima kao mestima gde dominira nasilje, kao i reformisanje sistema socijalnih službi gde se, počev od fakulteta do raznih domaćih i stranih edukatora koji rade sa radnicima, propagira nova antiporodična ideologija, podstiču razvodi itd. Najdalje se otišlo 2016. sa donošenjem posebnog Zakona o navodnom sprečavanju nasilja u porodici. Zatim je došao novi Porodični zakon 2005, koji je i dalje aktuelan. Njime je ne samo zamenjen Zakon o braku i porodičnim odnosima donet još 1980. godine, već je uvedena potpuna revolucija u razumevanju i definisanju porodice i porodičnih odnosa u Srbiji. U međuvremenu je doneto još nekih 17 različitih zakona koji se odnose na porodično-pravnu materiju, od kojih su najvažniji Zakon o uređenju sudova, Zakon o matičnim knjigama, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje, Zakon o nasleđivanju, Zakon o parničnom postupku i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
No Porodični zakon je ubedljivo najvažniji i njime su postavljene osnove za sve dalje izmene koje će uslediti, odnosno za sve probleme sa kojima ćemo početi da se suočavamo u Srbiji.Među najvažnije novine koje donosi treba izdvojiti: ukidanje ljubavi kao osnove za brak, ukidanje instituta prevare, odnosno preljube sa svim pravnim posledicama koje je ona nekada imala, zatim davanje strancima ne samo mogućnosti da usvajaju decu u Srbiji nego zapravo faktički prioritet u odnosu na građane naše države, izuzetno problematična definicija člana porodice, uvođenje razrađenog instituta nasilja u porodici kao jednog od najvažnijih segmenata porodičnih odnosa, iako postoji standardna krivično-pravna zaštita, definisanje porodice preko nasilja u porodici, potpuno izjednačenje vanbračne zajednice sa bračnom, posredovanje u bračnom sporu, ukidanje nepotpunog usvojenja, značajno proširenje prava deteta u odnosu i na štetu prava roditelja koja se smanjuju itd. Ovakve novine naišle su na ozbiljne kritike pravnika, ali je sve to ostalo van dometa šire javnosti koja nije dobila ni osnovna obaveštenja, a kamoli razumevanje dubine promena koje ovaj Zakon donosi. Za to će morati da prođe još bar pet godina.
Oštar ste kritičar i surogatnog materinstva – iznajmljivanja ženske utrobe radi rađanja. Kako argumentujete takav stav?
— Svoje argumente protiv uvođenja ove prakse u Srbiju izneo sam u više navrata, a najdetaljnije u tekstu Pokušaj uvođenja surogat materinstva u Srbiju. Postoji nekoliko osnovnih argumenata. Iskustvo ozbiljnih i dobro uređenih evropskih zemalja poput Nemačke, Francuske, Austrije, Italije, Švedske pokazuje da su ove zemlje posle duge i pažljive rasprave odlučile da bi imale mnogo veće štete nego koristi od uvođenja surogatnog materinstva u svoj sistem. Drugi nivo argumentacije, po meni izrazito konkluzivne, ukazuje na strahovite probleme sa korupcijom, nedostatkom vladavine prava i kulture poštovanja pravnog sistema kod nas. Mi smo zemlja u kojoj su se očigledno decenijama krala deca od roditelja na porođaju, i do sada nijedan takav slučaj nije razrešen niti su roditelji dobili bilo kakvu satisfakciju, obeštećenje ili stvarne informacije o tome gde su im deca završila. U takvom sistemu minimum je ne otvarati brešu za mogućnosti slične zloupotrebe. Naredni nivo argumentacije ukazuje na sve veće socijalne razlike između različitih slojeva stanovništva i veliki broj žena koje žive u siromaštvu, bez nedovoljnog znanja o ovim stvarima, koje bi vrlo lako postale predmet manipulacije i eksploatacije.
Suprotno hipotezi da je možda interes države da ovo podstakne kako bi naplaćivala porez, smatram da stvarni interes države jeste da ovu praksu ne pusti u svoj sistem kako bi pre svega očuvala zdravlje i dignitet svog stanovništva. Tužna bi bila država koja svoj ekonomsko-socijalni život želi da razvija na takvim oblicima surogat turizma i iznajmljivanja svog stanovništva. Još jedan nivo argumentacije ukazuje na iskustvo Rusije. Kada se ova praksa jednom uvede u neki sistem i postane deo legitimnih očekivanja aktera (građani, korporacije, zdravstveni sistem), gotovo je nemoguće vratiti klatno unazad i ukinuti je. Posle 2000. godine, kad je Rusija povratila sposobnost da odlučuje o bar jednom delu svojih važnih unutrašnjih pitanja, više puta je pokretana inicijativa da se surogacija ukine, ali uprkos negativnom stavu Ruske pravoslavne crkve i zalaganju da se sa tim prestane, nijedna inicijativa nije dala rezultate. Da zaključim: smatram da ovu praksu ni u kom smislu i ni u kom obliku ne bismo smeli da puštamo u Srbiju. Čak i u eventualnom altruističkom obliku, ona će svakako završiti u komercijalizaciji i od nje će najviše koristi imati korporacije, lobiji u zdravstvenom sistemu i stranci. Žrtve ovog komercijalnog pakla biće naše žene, siromašni parovi, i društvo i država koji će morati da brinu o brojnim negativnim posledicama komercijalne surogacije u Srbiji.
Da ne ispadne da samo kukamo. Koliko je i kako moguće obnoviti populaciju? Kakva su svetska iskustva?
— Najviše dece rađa se u Africi i muslimanskim arapskim zemljama Azije zbog očuvanja konzervativnog, tradicionalnog modela uređenja društva i velike uloge religije. Ovde po pravilu i nivo obrazovanja i civilizacijskog razvoja nije velik. Zanimljivo je, međutim, da postoje slučajevi država u kojima živi veoma obrazovana populacija, koje spadaju među najrazvijenije ili tehnološki najnaprednije, kao što su Izrael i Argentina, a gde se i dalje održavaju za nas nezamislivo visoke stope fertiliteta. Izrael ima stopu od preko 3, a Argentina 2,3. U Izraelu tome doprinosi veliki uticaj religije, ali i osećaj ugroženosti od okolnog brojnog muslimanskog stanovništva, kao i visok osećaj patriotizma i dužnosti. Za nas treba da budu relevantni primeri relativnog poboljšanja koje su ostvarile određene zemlje nama bliskog civilizacijskog nivoa. Rusija je npr. sa 1,3 koliko je bilo sredinom devedesetih, uspela da se podigne na značajnih 1,8.
Primenjivali su direktan finansijski podsticaj od deset hiljada evra za svako drugo, treće i svako sledeće dete po redu. Ta mera je bila na snazi do 2016. Rusija je od 1992. imala negativan prirodni priraštaj, a sada ima pozitivan. Kod njih je za 20 godina negativnog prirodnog priraštaja (od 1992.) razlika između umrlih i rođenih dostigla 13 miliona ljudi. A sada su došli do pozitivnog priraštaja, primenjujući ove mere čiji se efekat vidi na kratak rok. Osim ovog povećanja davanja, pomogla je i delimična retradicionalizacija društva i vraćanje vere u državu, kao i obnova patriotizma kao vrednosti; ali, osim toga i restriktivnije zakonodavstvo o abortusima, uz vraćanje obaveznog savetovanja npr
Vratimo se Srbiji. Šta mislite o sadašnjim merama populacione politike, koje su najavljene kao rešenje za sve naše probleme sa padom priraštaja?
— Ove postojeće i najavljene mere neće dati nikakve rezultate. Siguran sam da će se kroz pet godina isti trendovi nastaviti i pogoršati, a da će javnost i država i dalje govoriti da postoji problem i da nam treba strategija. Ukoliko bi se napravio ozbiljan vrednosni i zakonski zaokret, potrebno je oko deset godina da se vide neki rezultati. No on de fakto nije moguć zbog patronata evropskih integracija i tzv. evropskih vrednosti, koje su danas samoubilačke i protiv kojih se sve više ljudi buni na Zapadu.
Zanimljivo je da je u periodu od 2000. do 2004. godine postojao porast broja rođene dece. Bio je to period u kom su se mladi ljudi nadali da će posle Miloševićevog pada doći do ozbiljnih promena i poboljšanja. To govori koliko je važna vera ljudi u budućnost i očekivanje poboljšanja okvira u kome će donositi decu na svet. Treba primetiti i to da smo i dalje na samom evropskom dnu po stepenu smrtnosti odojčadi. No nama zdravstvo nazaduje, pa ne verujem da će se to mnogo promeniti. Uzgred, činjenica da su se ovde decenijama očigledno planski otimala deca od roditelja na porođaju i prodavala stranim faktorima, i da država i dalje ništa nije uradila da to raščisti i kazni, svakako ne uliva poverenje onima koji bi danas rađali decu. Ipak, treba se boriti za obnovu porodice. Knjiga koju sam objavio pod naslovom Rat za porodicu u Srbiji jedan je od skromnih doprinosa toj borbi. Možda će je neko od onih koji mogu da utiču na poboljšanje stanja u Srbiji pročitati i početi da razmišlja. Za početak, i to je dovoljno.
Autor Vladimir Dimitrijević
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Pečat, 18. oktobar 2019.
