V. Vuletić: Tviter kao mentalna deponija

Poseta „Tviter” prostoru ponekad izgleda kao šetnja deponijom na kojoj se taloži veći deo izmeta ljudskog uma

Činilo se da bi „Tviter” mogao unaprediti društvenu komunikaciju i naterati ljude da misle brzo i da se izražavaju kratko i jasno. Ograničen broj karaktera traži fokusiranost na suštinu i odbacivanje suvišnog i nebitnog sadržaja. Na momenat je probuđena nada da je praznoslovlju odzvonilo i da će se bezidejnost šupljih govora ponizno povući pred iskričavošću duha koju zahteva novi medij.

Brzo se, međutim, ispostavilo da je „Tviter”, uprkos nesumnjivim potencijalima, postao omiljeno virtuelno sastajalište ljudi koji zapravo i nemaju sposobnost da misle misao dužu od ponuđenog broja slovnih mesta. Umesto aforističara i haiku pesnika, „Tviter” su ponajpre zaposeli frustrirani mizantropi, profesionalni spletkaroši i ljudi koji psovku i podsmeh koriste kao način da verbalizuju svoja osećanja.

Iz tog razloga poseta „Tviter” prostoru ponekad izgleda kao šetnja deponijom na kojoj se taloži veći deo izmeta ljudskog uma. Uprkos tolikoj zagađenosti, onome ko nije gadljiv, prevrtanje po cerebralnim izlučevinama koje dospevaju na „Tviter” može da pomogne u razumevanju različitih aspekata društvenog ponašanja i da ukaže na promene do kojih dolazi u društvu.

Prvo što upada u oči kada se čitaju tviter poruke na srpskom jeziku jeste povratak plemenskom načinu osećanja i razmišljanja. Striktno diferenciranje na „mi” i oni „drugi” ključna je odrednica velikog broja tviteraša. Posmatranje sveta očima grupe tako postaje ulaznica u svet „Tvitera” za sve koji žele da budu praćeni ili bar da pripadaju „lajni”. Vidiš i kazuješ ono što pleme očekuje uprkos činjenicama i mimo toga koliko to besmisleno izgledalo.

Opisujući primitivne zajednice Dirkem je tvrdio da u njima preovladava mehanički tip solidarnosti, odnosno solidarnost po sličnosti. Solidarni smo zato što smo isti, a svako razlikovanje i izdvajanje se najstrože kažnjava. Na taj način grupa postiže i čuva unutrašnju solidarnost. Solidarnost podrazumeva snažan pozitivan emotivni naboj prema članovima svoje grupe i podjednako snažan negativan naboj prema pripadnicima konkurentske grupe. Ljubav i podrška koje vladaju unutar grupe motivišu ljude da joj se potpuno predaju.

U atomizovanom i otuđenom svetu solidarnost je sve ređa, a ljubavi i poverenja je sve manje, pa se zamena traži u virtuelnim svetu. Cena koja se plaća za to jeste žrtvovanje sopstvenog identiteta i razboritosti. Stepen školske spreme kao ni IQ nisu garancija da će pojedinac ostati imun na zov grupe. Naprotiv, jedina je razlika što ljudi viših intelektualnih sposobnosti moraju više da žrtvuju kako bi se prilagodili i spustili na nivo grupnog mišljenja. Taj gubitak se onda kompenzuje razvijanjem osećaja moralne uzvišenosti, pa moralisanje postaje pretežni način njihove komunikacije sa okolinom.

Bez solidarnosti nema grupe. Ljudi se grupišu najčešće da bi lakše zaposeli neke oskudne resurse, a solidarnost najviše jača u borbi. Podsticanje borbe postiže se na različite načine. Neretko „bacanjem koski” odnosno vešto konstruisanih iskaza oko kojih lako nastaje polarizacija. Kohezija grupe se najlakše i najčešće održava širenjem straha, lažnih uznemirujućih vesti, osećaja ugroženosti i prekidanjem komunikacije sa drugima. Na „lajni” je uvek prisutna neka tema koja budi strah. Najčešće je to strah od onih drugih. Strašne stvari koji čine „drugi” ugrožavaju „našu” bezbednost i primoravaju nas da se branimo i borimo ili da, kada više nema nikakvih izgleda, bežimo glavnom bez obzira.

Svet i svest tviteraša postaju ograničeni uskim i striktnim pravilima što ih nameće grupno mišljenje. To mišljenje ne dopušta promišljenost, sveobuhvatan pogled i relativizaciju. Upravo su to karakteristike individualizacije i kritičkog mišljenja koje su odlikovale sada već stari svet modernosti. Ne bi li smanjio emotivni pritisak koji grupa vrši na njega, pojedinac upada u zamku i mišljenje grupe prihvati kao svoje. `Drugu zamku predstavljaju virtuelne grupe za zaštitu i promociju priznatih društvenih vrednosti. Međutim, čim postanu deo grupne brige, najpre stradaju upravo te vrednosti. Čak i kada se na „lajni” navodno bore za zaštitu slobode mišljenja prvo što grupe istomišljenika učine jeste da ograniče slobodu mišljenja svojim članovima.

Ostaje, najzad, pitanje ko smo mi a ko su oni? „Mi” smo pravedni, ugroženi i žrtve. Nepravda se uvek čini nama, a mi čak i kada mrzimo to činimo s razlogom. Kada drugi mrze nas to čine bez razloga jer su naprosto izopačeni i zli. Ti drugi su moralno posrnuli, okrutni i grubi. Oni zapravo i nisu ljudska bića ili bar ne civilizovana bića. Diskreditovanje po različitim osnovama i poricanje ljudskih osobina drugima, praćeno davanjem pogrdnih imena česta je karakteristika grupnog izražavanja. Time se daje legitimitet čak i najbednijim postupcima koje mi činimo prema drugima. Targetiranje i dehumanizovanje prepoznajemo samo na svojoj koži, a kada iste stvari čine pripadnici naše grupe to pravdamo kao nužnu samoodbranu.

Ostaje samo pitanje da li ponašanje na „lajni” predstavlja ventil i zaštitu od realnih sukoba ili je to već postao prostor za mobilizaciju i poligon za trening za prave sukobe koji predstoje.

 

Autor Vladimir Vuletić

 

Naslovna fotografija: Gokhan Balci/Anadolu Agency/Getty Images

 

Izvor Politika, 05. novembar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u