Ispostavilo se da je trideseta godišnjica pada Berlinskog zida bio tmuran događaj. Euforija koja je Evropu tresla 9. novembra 1989. bez dileme je nestala. Podsticaj za dubljom evropskom integracijom, manifestovan kroz Ugovor iz Mastrihta 1992, kojim je uspostavljen okvir za zajedničku valutu i zajedničku odbrambenu i bezbednosnu politiku je nestao, a ni nade probuđene Lisabonskim ugovorom iz 2007, koji je stvorio trenutnu strukturu EU, više ne postoje.
Svakako, broj članica EU skočio je sa 15 na 27 u periodu između 2004. i 2007. godine, pridruživanjem zemalja Centralne Evrope uključujući Češku Republiku, Mađarsku, Poljsku i Slovačku, kao i baltičkih država Estonije, Letonije i Litvanije. Ali očekivanja o ujedinjenoj Evropi su izneverena, a samo proširenje EU je zamrznuto dok se kontinent suočava sa ekonomskim krizama, migracionim pritiscima i rastućim nacionalizmom.
NOVO NEMAČKO PITANjE
Novo ujedinjenje Nemačke stavilo je još jednom u prvi plan „nemačko pitanje“, mada u drugačijem obliku – kakava je uloga Nemačke u Evropi. Bez sumnje, Nemačka je izrasla u dominantu silu na kontinentu. Nakon ujedinjenja, opsežne reforme tržišta rada i proizvodni bum učinili su Nemačku neospornom ekonomskom lokomotivom Evrope.
Zauzvrat, vodeća uloga Nemačke – koja se ogleda u nametanju stroge politike štednje i strukturnih reformi kao uslova za finansijsku pomoć od strane EU – i njena migraciona politika koja je omogućila ulazak više od milion izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka, pokrenule su burne kontroverze.
U međuvremenu, temelj evropskog projekta, izgrađenog na posleratnom savezu Nemačke i Francuske u pogledu ekonomske, odbrambene i spoljne politike, ne samo da se transformiše time što se ravnoteža snaga neprestano pomera u korist Nemačke, već dve zemlje imaju konkurentske vizije razvoja same EU, premda su nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron nastojali da premoste ove razlike, zalažući se za zajednički budžet evrozone, nezavisnu vojsku EU i dublju ekonomsku integraciju.
Ironično je da je pad Berlinskog zida postavio egzistencijalnu dilemu za zapadni saveznički sistem. NATO, koji je 1949. godine zamišljen kao savez koji bi štitio Evropu od sovjetske pretnje, nadživeo je svoju prvobitnu misiju i u potrazi je za razlogom svog postojanja. Vašington se pozabavio ovom „krizom identiteta” zagovarajući širenje NATO-a ka istoku, prema zapadnim granicama Rusije, zanemarujući ozbiljne prigovore Moskve.
Godine 1999. Mađarska, Češka Republika i Poljska postale su članice saveza; još sedam zemalja Centralne i Istočne Evrope pridružile su se savezu 2004. Osam bivših članica Varšavskog pakta pridružilo se Evropskoj uniji 2004. godine, dok su Rumunija i Bugarska to učinile 2007. Danas, NATO broji 29 članica (30, kada se pridruži Severna Makedonija) i sve su u stanju pripravnosti bez ikakve potrebe. NATO je postao glavno oruđe američkog transatlantskog liderstva, Vašington bez njega ne bi mogao da projektuje moć. Stoga se odlučio za liniju manjeg otpora oličenu u nastojanju da od Rusije napravi neprijatelja, premda mnoge evropske zemlje ostaju skeptične. Ovo pitanje podelio je lidere EU, uključujući čelnike Francuske i Italije, koji otvoreno traže bliže diplomatske veze sa Rusijom.
RUSIJI STRPLjENjE NA IZMAKU
S druge strane, nakon niza omalovažavajućih poteza prema Rusiji – širenje NATO-a, raspad bivše Jugoslavije i bombardovanje Srbije bez odobrenja UN, invazija na Irak, itd. – Moskvi je 2015. godine konačno ponestalo strpljenja kada su Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici podstakli „smenu režima“ u Ukrajini.
Odbacivanje Rusije od strane Zapada gurnulo je Moskvu ka Pekingu,čime je stvorena rusko-kineska antanta, budući da su obe sile počele da osećaju sve veće pritiske od strane SAD. Peking i Moskva prepoznaju sinergijski potencijal međusobnog udruživanja snaga. Pored dinamičnih i obostrano korisnih trgovinskih i ekonomskih odnosa, Kina i Rusija su ne samo proširile vojnu saradnju, već i pokreću opsežniju tehnološku saradnju, npr. u oblastima telekomunikacija pete generacije, veštačkoj inteligenciji, biotehnologiji i digitalnoj ekonomiji. Ovaj složeni odnos, kategorisan kao „sveobuhvatno strateško partnerstvo koordinacije za novo doba“, neprestano pridobija globalni karakter.
Sa ove distance se vidi da je trijumfalizam zbog pada Berlinskog zida zasenio nepromenjive realnosti svetskog poretka u tranziciji. Postepeno opadanje i gubitak uticaja Sjedinjenih Država kao svetskog lidera; kriza kapitalizma u zapadnom industrijskom svetu; uspon Kine; novi globalni izazovi koje nijedna velika „supersila“ nije u stanju da reši sopstvenim snagama; i posledična multipolarnost međunarodnog sistema – sve ovo je dovelo u pitanje osnovanost trijumfalističkog raspoloženja od pre 30 godina i tezu da se istorija završila.
U samoj Evropi, vizija jedinstva, regionalne integracije i prekogranične saradnje koju je inspirisalo rušenje Berlinskog zida nalazi se pod sve većim pritiskom jačajućih populističkih i evroskeptičnih političkih snaga. Nizak ekonomski rast i migrantska kriza uzrokovali su opšti pad morala u evropskom umu. Bregzit je najdramatičnija manifestacija svega toga. Populističke stranke rastu širom Evrope.
Na sve ovo treba dodati i poremećaje u transatlantskim odnosima izazvane konfrontacionim pristupom predsednika Trampa, koji Evropljane navodi na dileme bez presedana. U nedavnom intervjuu za magazin Ekonomist – povodom tridesete godišnjice pada Berlinskog zida – francuski predsednik Emanuel Makron je rekao: „Evropa postepeno gubi trag svoje istorije; drugo, dolazi do promene američke strategije; treće, promena odnosa događa se paralelno sa usponom Kine koji traje već 15 godina, što stvara rizik od bipolarizacije i očigledno marginalizuje Evropu…Konačno, uz sve to imamo i unutrašnju evropsku krizu: ekonomsku, društvenu, moralnu i političku krizu koja je počela pre 10 godina.“
Preveo Radomir Jovanović
Izvor Indian Punchline