„Hoćete li da uzmete ovo parče hleba, molim Vas?“ – upita me, pre nekoliko dana, jedna devojka u holu pozorišta u Jarosavlju. Bilo je očigledno da je učestvovala u nekakvoj akciji, da je imala tremu i da joj je bilo stalo da uzmem tu providnu pekarsku kesicu sa hlebom. Zato, zbunjen, učinih to i, sa nelagodom, strpah je u džep. Činilo mi se da bi stajanje sa hlebom u ruci, u holu ovog elegantnog zdanja, najstarijeg dramskog pozorišta u Rusiji, okružen damama i gospodom odevenim u večernju garderobu, moglo da izgleda, blago rečeno, veoma čudno. Kada sam, međutim, saslušao njeno objašnjenje zašto to čini, bio sam sasvim zatečen:
„Ovaj hleb je spomen na nemačku opsadu Lenjingrada, u Drugom svetskom ratu. Tada je umrlo više od 692.000 mojih sunarodnika, od čega od gladi 601.803. U najtežim mesecima, od novembra 1941. do februara 1942, dobijali su tačno ovakva i ovolika sledovanja hrane – 125 grama ražanog hleba. Vi sada držite u rukama simbol besprimernog otpora i junaštva Lenjingrađana.“
Upitah se odakle ovoj mladoj devojci takva ideja? Da li je sama to smislila ili je nju i njene koleginice, kojih je u holu pozorišta bilo još, neko tu poslao, pustio da uđu? Brzo shvatih da to i nije bilo važno. Učestvovale su u jednoj lepo osmišljenoj akciji očuvanja i izgradnje kulture sećanja na najvažnije, najstrašnije i najdragocenije trenutke u istoriji svog naroda.
Bližila se, naime, proslava „Dana narodnog jedinstva“. Od 2005. godine u Rusiji se svečano obeležava dan sećanja na oslobođenje Moskve, 4. novembar 1612. Udruženi ustanici, predvođeni kasapinom Kuzmom Minjinim i knezom Dimitrijem Požarskim, tada su proterali poljske okupatore iz ruske prestonice. „Doba smutnje“, obeleženo pretvaranjem Rusije u plen Poljaka i Šveđana, time je konačno bilo okončano.
U Jaroslavlju, gradu u kome su, posle Nižnjeg Novgoroda, Požarski i Minjin okupili dobrovoljce, „Dan narodnog jedinstva“ obeležen je Litijom. Gledao sam kako masa građana svih uzrasta ide za sveštenicima i vladikama, vojnicima i oficirima, ulicama grada, potom duž obale Volge, zaustavljajući se i moleći se ispred drevnih jaroslavskih crkava, uz zvuke bezbrojnih zvona. Litija se završila u porti nedavno obnovljenog Kirilo-Atanasijevskog manastira, u centru grada, gde je otkriven i osvećen spomenik Minjinu i Požarskom, rad nama dobro poznatog Aleksandra Muhina.
Rusija danas, posle sloma SSSR-a, iznova traga za svojim zvaničnim kulturnim modelom. Kao svaka nacionalna kultura, svoje uporišne tačke, „mesta sećanja“ ona traži u svojoj prošlosti. Svaki identitet, i pojedinačni i grupni, zasniva se na izboru između onoga što bismo da upamtimo i onoga što bismo najradije predali zaboravu. Prošlost, međutim, nije testo u rukama ljudi i nacija. Ona ostaje živa, u nama, i ne može se ni promeniti ni zaboraviti. Možemo samo da razumemo njen smisao i da se sa njom pomirimo.
Kritičari su brzo primetili da je „Danom narodnog jedinstva“ namerno potisnut praznik Oktobarske revolucije, obeležavan 7. novembra. Uz to, primećeno je i to da je etnički i verski složena država preuzela da slavi praznik Ruske pravoslavne crkve, dan Kazanske Ikone Mati Božije, proslavljan još od 17. veka; knez Dimitrije Požarski je, naime, ovu svetinju 1612. iz Jaroslavlja doneo sa sobom u Moskvu. Odgovor koji su dobili od Međureligijskog saveta Rusije bio je – 7. novembra slavljeni su narodni raskol, strašni i tragični međusobni sukobi. Novi praznik ima suprotne namere – proslavu narodnog jedinstva u suprotstavljanju zajedničkom neprijatelju. U Dumi su protiv njega glasali samo komunisti.
Rusija je danas prepuna Lenjinovih spomenika. Imena ulica iz komunističkog doba uglavnom su sačuvana. U središtu svega je, naravno, uloga Crvene armije u odbrani otadžbine i pobedi nad nemačkim Trećim rajhom. O nedelima boljševika se, uostalom, piše i govori slobodno i javno. Knjižare su prepune najrazličitijih naslova i ponuda je ogromna. Tu su i klasici ruske bele, zagranične misli. Nikolaj Trubecki, Nikolaj Berđajev, Ivan Iljin i drugi pisci, koji su očekivali propast komunizma i povratak Pravoslavlju, bili bi zadovoljni. U Jaroslavlju se, iza spomenika posvećenih Drugom svetskom ratu, uvek naziru lukovičaste kupole pravoslavnih hramova.
Rusija, naime, ima previše neprijatelja da bi sebi mogla da dozvoli obnavljanje i produbljivanje starih podela. Stiče se utisak da je njena „politika sećanja“ vrlo promišljena. Mnogima smeta očuvanje komunističkog nasleđa u Rusiji. Ali, treba li da budemo strpljiviji? Jasno je vidljiv proces povratka predanju, oličenom u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Kultura Rusije, sa svim što je u njoj autentično i trajno, ukorenjena je i uobličena u krilu Ruske pravoslavne crkve. Ona nudi celovit „kulturni model“, potvrđen ruskim milenijumskim istorijskim iskustvom. Ona predstavlja jedini, neprekinuti kontinuitet ruske kulture, od doba Svetog Vladimira do naših dana. Proces povratka će, međutim, po svemu sudeći, potrajati; reklo bi se da su stanovnici gradova i danas više Sovjeti nego Rusi. Ipak, svaka vrsta naglih i brzih konverzija, praćenih obračunima sa prošlošću, sa generacijama očeva i dedova, pogotovo ukoliko bi to sprovodila država, mogla bi da bude opasna i štetna.
Postoje, uostalom, mnogi koji bi to želeli. Zapad protiv Rusije odavno vodi propagandni rat; NATO trupe gomilaju se na ruskim granicama; Rusiji su nametnute ekonomske sankcije. Vaseljenska patrijaršija iskorišćena je da bi Ruskoj pravoslavnoj crkvi bio zadat udarac u Ukrajini. Konačno, Rusija, zemlja koja je u Drugom svetskom ratu izgubila 27 miliona ljudi i pobedila Treći rajh, nije pozvana u Varšavu na obeležavanje osamdesetogodišnjice od njegovog izbijanja. Potom ju je EU optužila da ga je ona izazvala.
Evropski parlament usvojio je 19. septembra rezoluciju, predloženu od strane poljskih poslanika, u kojoj se doslovno tvrdi da je Drugi svetski rat „izazvan notornim naci-sovjetskim paktom od 23. avgusta 1939“, ali i izražava „duboka zabrinutost zbog napora aktuelnog ruskog vođstva da prikrije istorijske činjenice i opravda zločine sovjetskog totalitarnog režima“, skreće pažnja na to da se u Rusiji „i dalje u javnosti koriste simboli sovjetskog režima“ i da prikrivanje uzroka Drugog svetskog rata pomažu i neke članice EU, jer na svojim javnim mestima i dalje trpe „spomenike i memorijale (parkove, trgove, ulice, itd) koji veličaju sovjetsku armiju, koja je okupirala ove zemlje“.
EU je, dakle, na ovaj način objasnila Rusima kako bi trebalo da vide i tumače svoju istoriju. Naravno, ni reči o obnovi fašizma u EU, o marširanju esesovaca i segregaciji nad Rusima u Letoniji, ili o ustaškim manifestacijama i najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata, sprovedenim nad Srbima u Hrvatskoj. Na ovim stranama odavno sam upozoravao da je revizija istorije Prvog svetskog rata uvod u reviziju istorije Drugog svetskog rata. Od svega toga ima i koristi. Sada bolje razumemo da 1941, 1914. i 1812, nisu bile samo agresije Nemačke i Francuske na Rusiju, nego krstaški pohodi celog Zapada na jeretički Istok.
Znate li koja zemlja je jedina, uz Izrael, bila zastupljena 9. maja, na ovogodišnjoj ruskoj paradi pobede? Koja zemlja jedina, uz Rusiju, nije pozvana u Varšavu, iako su njeni građani, uz Jevreje i Ruse, pretrpeli najstrašnije fašističke zločine i dali ogroman doprinos pobedi nad Silama osovine? Koji narod zemlje EU pokušavaju da pretvore iz žrtve u počinitelja genocida? Koju zemlju NATO danas rasparčava i pokušava da joj promeni istorijska sećanja?
Ima jedan posao, koji je zajednički. Ni mi nismo pozvani, bili smo na paradi. Ne samo odbrana od nasrtaja i kidanja naše teritorije. Oslobađanje od zapadnih paradigmi. Prestanimo da na sebe gledamo očima zapadnjaka što pre, prestanimo da budemo poltroni. U Rusiji je to otrežnjenje odavno počelo. Budimo sposobni da saslušamo druge i prihvatamo njihove primedbe. Ipak, sagledajmo sebe svojim očima, ne zapadnim. Mirno i trezveno. To je glavno.
Autor Miloš Ković
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd
Izvor Politika/Stanje stvari, 14. novembar 2019.
