Od završetka Hladnog rata svaki američki predsednik stupao je na dužnost obećavajući da će uspostaviti bolje odnose sa Rusijom – i svaki od njih je posmatrao kako se ta vizija ruši. Prva trojica (Bil Klinton, Džordž Buš mlađi i Barak Obama) nastojali su da integrišu Rusiju u evroatlantsku zajednicu i učine je partnerom u izgradnji svetskog liberalnog poretka. Svaki od njih je napustio funkciju ostavivši odnose sa Rusijom u gorem stanju nego što ih je zatekao, dok se Rusija pritom sve više udaljavala od Amerike.
Predsednik Donald Tramp dao je obećanje da će uspostaviti blisko partnerstvo sa Vladimirom Putinom. Ipak, njegova je administracija samo dodatno pooštrila ofanzivniji pristup koji je Obamina administracija usvojila nakon ruske agresije na Ukrajinu 2014. godine. Rusija je i dalje prisutna u Ukrajini, suprotstavlja se Americi sa sve više smelosti u Evropi i na Bliskom istoku, i nastavlja da se meša u američke izbore. A pogoršanje odnosa donelo je i povećan rizik od vojnog sukoba.
Američka politika prema Rusiji tokom četiri predsedničke administracije, bilo pomirljiva ili ratoborna, ispostavljala se kao neuspešna jer je počivala na neprolaznoj iluziji: da se uz pravu američku strategiju može iz korena promeniti ruski svetonazor i osećaj za sopstvene interese. Temeljiti američku politiku na pretpostavci da će se Rusija pridružiti zajednici liberalnih demokratskih država bilo je pogrešno, jednako kao i stav da bi agresivniji pristup Amerike primorao Rusiju da se odrekne svojih vitalnih nacionalnih interesa.
Adekvatniji pristup prema Rusiji mora poći od priznanja da su odnosi Vašingtona i Moskve fundamentalno suprotstavljeni od trenutka kada su Sjedinjene Države stupile na scenu kao svetska sila krajem devetnaestog veka, i da je tako ostalo do danas. Dve države zalažu se za izrazito različite koncepte svetskog poretka. Teže suprotstavljenim ciljevima kada su u pitanju regionalni konflikti poput onih u Siriji i Ukrajini. Republikansko-demokratska tradicija u SAD u potpunoj je suprotnosti sa dugom istorijom autoritarne vladavine u Rusiji. Blisko partnerstvo ovih dveju država je neodrživo, kako na praktičnom, tako i na ideološkom planu.
U trenutnoj klimi koja vlada u SAD,za većinu kreatora američke politike ne bi trebalo da bude teško da ovo razumeju. Mnogo teže biće razumeti da pokušaji da se Rusija izoluje neće mnogo postići, te da će takva politika verovatno biti kontraproduktivna. Čak i ako njena relativna moć opadne, Rusija će ostati ključni igrač u svetskoj areni zahvaljujući svom ogromnom nuklearnom arsenalu, prirodnim resursima, centralnom geografskom položaju u Evroaziji, pravu veta u Savetu bezbednosti UN i visoko obrazovanom stanovništvu. Saradnja sa Rusijom je ključna kako bi se zajedno uhvatili u koštac sa globalnim izazovima poput klimatskih promena, porastom nuklearnog naoružanja i terorizmom. Sa izuzetkom Kine, nijedna država nema veći uticaj od Rusije na strateška i ekonomska pitanja od značaja za SAD. I nijedna druga država, mora se pomenuti, nije sposobna da uništi Ameriku za 30 minuta.
Uravnoteženija politika umerenog rivalstva ne bi samo smanjila rizik od nuklearnog rata, već bi i pružila okvir za saradnju koji je neophodan za suočavanje sa globalnim izazovima. Pametniji pristup u odnosima sa Rusijom doprineo bi garanciji evropske sigurnosti i strateške stabilnosti, doneo tračak mira na Bliski istok i stavio pod kontrolu kineski uspon. Kao što kreatori američke politike zahtevaju da Rusija ublaži svoje ponašanje, tako i oni moraju biti spremni da redukuju svoje kratkoročne ciljeve, naročito po pitanju rešavanja ukrajinske krize, kako bi izgradili produktivniji odnos sa Moskvom.
Iznad svega, kreatori američke politike moraće da sagledaju Rusiju otvoreno i objektivno, bez uticaja emocija ili ideologije. Nova strategija prema Rusiji mora raskrstiti sa maštarijama prethodne administracije i umesto toga težiti postepenim dobicima koji će ići u prilog dugoročnim interesima SAD. Umesto pokušaja da Moskvu ubedi kako mora drugačije razumeti svoje sopstvene interese, Vašington mora demonstrirati da je te interese bezbednije ostvarivati kroz naizmenično nadmetanje i saradnju sa Sjedinjenim Državama.
KRAJ ILUZIJA
Vašington nije realno sagledao realnost u Rusiji kada je nakon Hladnog rata stavio akcenat na partnerstvo i integraciju, smatrajući da se ruska država nalazi usred istinske demokratske tranzicije i da je previše slaba da bi se opirala američkoj politici. Bez sumnje, pretpostavka da se Rusija počela odricati svoje autoritarne prošlosti početkom devedesetih nije delovala nerazumno. Iz američke perspektive, Hladni rat se završio trijumfom zapadne demokratije nad sovjetskim totalitarizmom. Posle revolucija iz 1989, bivše države sovjetskog bloka počele su proces demokratizacije. Rastuće sile globalizacije hranile su verovanje da su demokratija i slobodno tržište recept za prosperitet i stabilnost u narednim decenijama. Lideri nove Rusije (Boris Jeljcin i dinamični mladi reformisti oko njega) stavili su do znanja da su posvećeni sprovođenju političkih i ekonomskih reformi.
Pa ipak, čak i tokom devedesetih je bilo znakova koji su govorili da su te pretpostavke pogrešne. Suprotno dominantnom zapadnjačkom narativu, raspad Sovjetskog Saveza nije značio proboj demokratije, već pobedu populističkog političara Jeljcina nad sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovim. Ironično, Gorbačov je bio iskreniji demokrata od Jeljcina; on je sproveo izbore koji će ostati zapamćeni kao najslobodniji i najpošteniji i ruskoj istoriji. Rusija je imala malo sopstvene demokratske tradicije na koju bi se mogla ugledati i vrlo klimav osećaj političkog zajedništva neophodan za zasnivanje funkcionalna demokratije. Da stvari budu gore, državne institucije postale su plen pohlepnih oligarha i regionalnih šerifa. Nemilosrdne klike nadmetale su se – često i nasilno – za imovinu nekada potpuno nacionalizovane ekonomije. Dok su se komunisti starog kova i sovjetske patriote borili protiv naprednijih snaga, širio se politički haos.
Rasulo se nastavilo i tokom devedesetih, do te mere da su se mnogi posmatrači pribojavali da će se Rusija urušiti, baš kao i SSSR početkom decenije. Zadatak da ponovo uspostavi red pripao je Jeljcinovom nasledniku, Vladimiru Putinu. Bez obzira što je svoje planove upakovao u demokratsku retoriku, Putin je u dokumentu pod nazivom Rusija na prelazu milenijuma (objavljenom 30. decembra 1999.) jasno stavio do znanja da ima nameru da se vrati tradicionalnom ruskom modelu jake i visoko centralizovane autokratske države. „Rusija“, napisao je, „neće uskoro, ili nikada, postati verzija Sjedinjenih Država ili Engleske, gde liberalne vrednosti imaju duboke istorijske korene (…) Za Ruse, snažna i čvrsta država nije nikakva anomalija kojoj se treba odupirati. Naprotiv, ona je izvorište i garant reda, pokretač i vodič svake promene.“
Američki zvaničnici nisu bili slepi na prepreke demokratskim promenama niti na Putinove namere, ali su u svetlu hladnoratovske pobede insistirali da partnerstvo sa Rusijom mora biti zasnovano na demokratskim vrednostima koje će deliti obe strane; puki zajednički interesi neće biti dovoljni. Kako bi obezbedili podršku javnosti za svoje politike, svaka administracija je uveravala Amerikance da su ruski lideri posvećeni demokratskim reformama i procesima. Od devedesetih godina pa nadalje, Bela kuća je u velikoj meri procenjivala uspeh svoje strategije time koliki je bio ruski napredak ka jačoj i funkcionalnijoj demokratiji, što je bio neizvestan poduhvat nad kojim SAD nisu imale veliki uticaj. Ne čudi što je strategija propala onog trenutka kada se pokazalo nemogućim premostiti jaz između te iluzije i autoritarne realnosti u Rusiji koja je sve više uzimala maha. Za Klintona, trenutak istine nastupio je kada je Jeljcin oformio vladu sačinjenu od koalicije konzervativaca i komunista nakon finansijskog kolapsa u Rusiji 1998.Što se tiče Buša, on je shvatio šta se dešava kada se Putin obrušio na civilno društvo reagujući na Narandžastu revoluciju u Ukrajini iz 2004. godine,a Obama nakon Putinovog saopštenja iz 2011. u kojem je istakao da će se po okončanju premijerskog mandata ponovo vratiti na funkciju predsednika.
Druga pogrešna pretpostavka (da Rusija nema snage da se suprotstavi Americi) takođe je delovala razumno u prvim godinama postsovjetske ere. Ruska ekonomska aktivnost opala je za skoro 40 odsto između 1991. i 1998. Nekada silna Crvena armija koja je ulivala strah usled pada ulaganja postala je svoja bleda senka. Rusija je zavisila od finansijske podrške Zapada kako bi održavala u životu svoju ekonomiju i vladu. Pod ovakvim okolnostima, stvari su se uglavnom odvijale onako kako je Klintonova administracija zamislila, sa intervencijom na Balkanu i širenjem NATO pakta bez ozbiljnije ruske reakcije.
Ova pretpostavka, međutim,postajala je manje opravdana kako se ruska ekonomija ubrzano oporavljala nakon što je Putin preuzeo funkciju i ponovo uspostavio red, potiskujući oligarhe i regionalne šerife. On je potom započeo odlučne akcije u cilju modernizacije vojske. Ipak, Bušova administracija, uverena da je u „unipolarnom trenutku“ moć Vašingtona bez premca, nije pokazala mnogo poštovanja za obnovljenu rusku moć. Buš se povukao iz Sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja, proširio granice NATO pakta, i pozdravio tzv. obojene revolucije u Gruziji i Ukrajini, koje su imale antiruske tonove. Na sličan način, premda manje sigurna u američku moć, i Obamina administracija je potcenjivala Rusiju. Kada su 2011. počeli da izbijaju nemiri tokom Arapskog proleća, Obama je izjavio da sirijski predsednik Bašar el Asad, ruski klijent, mora da napusti vlast. Vašington je takođe malo obraćao pažnju na ruske prigovore kada su SAD i saveznici prekoračili ovlašćenja Saveta bezbednosti UN tokom intervencije u Libiji, pretvorivši mandat koji su dobili u svrhu zaštite ugroženog stanovništva u operaciju svrgavanja neprikosnovenog libijskog lidera Muamera el Gadafija.
I Bušova i Obamina administracija naglo su spuštene na zemlju. Ruski upad u Gruziju 2008. dokazao je Bušovoj administraciji da Rusija ima moć veta nad širenjem NATO-a u formi spremnosti na upotrebu sile. Slično tome, rusko zauzimanje Krima i destabilizacija Ukrajine 2014. godine potpuno su iznenadili Obaminu administraciju, koja je pre toga pozdravila svrgavanje Viktora Janukoviča, proruskog predsednika Ukrajine. Godinu dana kasnije, ruska intervencija u Siriji spasila je Asada neminovnog poraza od strane pobunjenika koje su podržavale SAD.
VOLjA ZA MOĆ
Danas, gotovo svi u Vašingtonu su raskrstili sa iluzijom da je Rusija na putu demokratije, a Trampova administracija smatra Rusiju strateškim rivalom.Ovo su zakasnele ispravke kursa. Međutim, trenutna strategija kažnjavanja i izolacije Rusije takođe ima svoje mane. Pored očigledne činjenice da SAD ne mogu izolovati Rusiju protivno volji velikih sila kao što su Kina i Indija, ova strategija počiva na određenim ozbiljnim greškama.
Kao prvo, ona pripisuje Rusiji preteranu moć i demonizuje Putina, pretvarajući američko-ruske odnose u borbu na sve ili ništa. U takvoj situaciji jedini prihvatljiv ishod bilo kakvog međusobnog spora jeste ruska kapitulacija. Ali Putinova spoljna politika bila je manje uspešna nego što se to predstavlja. Njegova dejstva u Ukrajini, koja su imala za cilj da spreče njen zaokret ka Zapadu, samo su dodatno vezala Ukrajinu za Zapad, istovremeno vraćajući fokus NATO-a na njegovu prvobitnu misiju zauzdavanja Rusije. Putinovo mešanje u američke izbore iskomplikovalo je odnose sa Amerikom, koje Rusija mora normalizovati ne bi li pridobila veće strane investicije i stvorila dugoročnu alternativu svojoj preteranoj strateškoj zavisnosti od Kine.
U odsustvu koordinisane zapadne politike, Putin je nametnuo Rusiju kao ključnog igrača u mnogim geopolitičkim konfliktima, a naročito u Siriji. Uprkos tome, Putin tek treba da pokaže sposobnost da neki konflikt privede kraju na način koji će Rusiji obezbediti trajne dobitke. U vremenu ekonomske stagnacije i sve većeg socioekonomskog nezadovoljstva, njegova aktivna spoljna politika rizikuje da dospe u stanje prenapregnutosti. Usled ovih okolnosti, Putin bi morao povući ručnu. A taj imperativ bi Americi trebalo da otvori mogućnost da se okrene diplomatiji i ublaži teret nadmetanja sa Rusijom, štiteći svoje interese.
Još jedna mana trenutne američke strategije jeste što Rusiju vidi kao zemlju čiste kleptokratije, čiji lideri su prvenstveno motivisani željom da očuvaju lično bogatstvo i obezbede svoj opstanak. Da bi funkcionisala, ova politika se vodi pretpostavkom da će zvaničnici i oligarsi koji su pod teretom sankcija izvršiti pritisak na Putina da, na primer, promeni politiku prema Ukrajini, ili da zauzda rusko mešanje u američku unutrašnju politiku. Ništa se od toga nije desilo jer Rusija više ličina patrimonijalnu država, u kojoj lično bogatstvo i društveni položaj u konačnici zavise od dobre volje onih na vlasti.
Kreatori američke politike takođe snose krivicu jer nisu dosledno uzeli u obzir želju Rusije da bude percipirana kao velika sila. Rusija je zaista slaba po mnogim parametrima: veličina njene ekonomije je tek delić američke ekonomije, njeno stanovništvo nema dobro zdravlje u poređenju sa standardima u Americi, a njene investicije u sektor visokih tehnologija daleko su ispod nivoa američkih. Ali ruski lideri drže se uverenja da njihova zemlja mora biti velika sila da bi preživela (odnosno da mora biti jedna od malobrojnih zemalja koje će određivati strukturu, suštinu i pravac međunarodnih zbivanja) i spremni su da podnesu teška iskušenja na putu ka dostizanju tog statusa. Taj način razmišljanja bio je vodilja ruskog ponašanja na svetskoj pozornici otkako je Petar Veliki uveo svoje carstvo u Evropu pre više od tri veka. Od pada Sovjetskog Saveza ruski lideri su usredsređeni da Rusiji vrate status velike sile, baš kao što su to činili njihovi prethodnici posle nacionalnog poniženja u Krimskom ratu pedesetih godina 19. veka i zatim ponovo nakon nestanka Ruskog carstva 1917. godine.Kao što je Putin napisao pre dve decenije, „prvi put u poslednja dva do tri veka, Rusija rizikuje da sklizne u drugi, a možda i treći ešalon svetskih zemalja. Da bi se to sprečilo, moramo upregnuti sve naše intelektualne, fizičke i moralne snage (…) Sve zavisi od naše sposobnosti da uvidimo dimenzije pretnje, da se svi zajedno okupimo, i da se posvetimo ovom dugotrajnom i teškom zadatku.“
Deo tog zadatka jeste suprotstavljanje Sjedinjenim Državama, koje Putin vidi kao glavnu prepreku težnjama Rusije da postane velika sila. Suprotno onome što smatraju vizijom Vašingtona za unipolarni svet, Kremlj insistira na postojanju multipolarnog sveta. Preciznije, Rusija je nastojala da potkopa američke interese u Evropi i na Bliskom istoku, trudeći se da naškodi slici Amerike kao bastiona demokratije tako što će se mešati u izbore i raspirivati unutrašnje razdore u SAD.
RUSKI SVET
U nastojanju da dostigne status velike sile, Rusija postavlja specifične geopolitičke izazove pred Sjedinjene Države.Oni proizilaze iz vekovnog ruskog usuda da se mora braniti ogromna, retko naseljena multietnička država,uglavljena na prostoru kome nedostaju snažne fizičke barijere i koji se naslanja ili na moćne države, ili na nestabilne regione. Rusija se kroz istoriju suočavala sa ovim izazovima tako što je unutar zemlje održavala čvrstu kontrolu, na granicama stvarala tampon zone, a u spoljnoj politici sprečavala nastajanje snažnih koalicija rivalskih sila. Danas ovaj pristup podrazumeva suprotstavljanje američkim interesima svuda bez izuzetka: u Kini, Ukrajini, Evropi i na Bliskom istoku.
Nijedan deo istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza nije u tolikoj meri urezan u rusku misao kao Ukrajina, koja je strateški pozicionirana kao putanja ka Balkanu i centralnoj Evropi, blagoslovena ogromnim ekonomskim potencijalom, i zemlja koju Rusi slave kao kolevku svoje civilizacije. Kada je 2014. građanski pokret koji su podržale Sjedinjene Države zapretio da će otrgnuti Ukrajinu iz ruske sfere uticaja, Kremlj je zauzeo Krim i podstakao pobunu u Donbasu. Ono što je Zapad smatrao flagrantnim kršenjem međunarodnog prava, Kremlj je video kao samoodbranu.
Kada posmatraju Evropu u celini, ruski lideri i veliku pretnju i pozornicu na kojoj Rusija može pokazati svoju veličinu. Gledajući praktično, koraci koje je Evropa preduzela ka ekonomskoj i političkoj konsolidaciji stvorili su opasnost od pojave ogromnog političkog entiteta na granicama Rusije koji bi, baš kao i Sjedinjene Države, daleko nadmašio Rusiju u pogledu broja stanovnika, bogatstva i moći. Psihološki, Evropa ostaje ključna za (auto)percepciju Rusije kao velike sile. Tokom protekla tri veka Rusija je demonstrirala svoju snagu na velikim bojnim poljima i diplomatskim konferencijama Evrope. Na primer, nakon što je porazila Napoleona 1814. godine, ključeve Pariza je primio upravo ruski car Aleksandar I. Konsolidacija Evrope i neprestano širenje NATO pakta imale su za posledicu istiskivanje Rusije iz Evrope, što je uticalo da se njen glas u kontinentalnim pitanjima slabije čuje. I zato je Kremlj pojačao napore da iskoristi pukotine unutar i između evropskih država i da pokrene sumnje kod ranjivih članica NATO-a u posvećenost njihovih saveznika kolektivnoj odbrani.
Na Bliski istok Rusija se vratila posle otprilike tridesetogodišnjeg odsustva. Putin je najpre intervenisao u Siriji, podjednako da bi odbranio dugogodišnjeg štićenika i kako bi sprečio trijumf radikalnih islamističkih snaga koje su povezane sa ekstremistima u Rusiji. Ali nakon što je sačuvao Asada i uvideo odsustvo snažnog američkog prisustva, ambicije su mu porasle. Rusija je odlučila da iskoristi Bliski istok kao arenu u kojoj će demonstrirati svoj potencijal velike sile. U velikoj meri zaobilazeći mirovne procese u režiji Ujedinjenih nacija, u okviru kojih su Sjedinjene Države glavni igrač, Rusija se udružila sa Iranom i Turskom u potrazi za konačnim rešenjem sirijske krize. Kako bi smanjila rizik od izbijanja direktnog konflikta između Irana i Izraela, Rusija je ojačala diplomatske veze sa Izraelom. Obnovila je odnose sa Egiptom i ostvarila saradnju sa Saudijskom Arabijom po pitanju određivanja cena nafte.
Rusija se približila i Kini u ostvarivanju strateške kontrateže Sjedinjenim Državama. Ovo partnerstvo joj je pomoglo da se u Evropi i na Bliskom istoku odupre pritisku Amerike, ali Vašington bi pre trebalo da brine o pitanju kako će se ova saradnja odraziti na kapacitete Pekinga. Rusija je pomogla Kini u njenom komercijalnom prodoru u centralnu Aziju i, u manjoj meri, Evropu i na Bliski istok. To je Kini omogućilo pristup prirodnim resursima po povoljnim cenama i obezbedilo prodaju njene sofisticirane vojne tehnologije. Ukratko, Rusija podstiče uspon Kine kao ozbiljnog američkog konkurenta.
To što Moskva danas vodi asertivniju spoljnu politiku nije odraz rasta državne moći Rusije (u apsolutnim kategorijama, njena moć nije mnogo porasla), već percepcije da je pometnja u SAD pojačala relativnu moć Rusije. Delovanje ruske države takođe je posledica konstantnog straha koji upravlja ruskom spoljnom politikom, odnosno osećaja da će, na duže staze, Rusija pasti u ozbiljan zaostatak, kako za Sjedinjenim Državama, tako i za Kinom. Ruska ekonomija je u stagnaciji, a čak i zvanične prognoze vide malo prostora za napredak u narednih 10 godina. Rusija nije u stanju da ulaže u ključne tehnologije poput veštačke inteligencije, bioinženjeringa i robotike onoliko koliko ulažu njena dva glavna konkurenta. A ove tehnologije će u budućnosti oblikovati karakter moći. Moguće da je glavni razlog što je Putin trenutno u velikoj ofanzivi zapravo njegova želja da u trenutku kada je relativna moć Rusije u porastu bolje pozicionira državu u novom multipolarnom svetskom poretku koji nazire.
IZMEĐU PRILAGOĐAVANjA I OTPORA
Izazov koji Rusija danas stavlja pred SAD nije eho egzistencijalne borbe iz vremena Hladnog rata. Umesto toga, radi se o ograničenom nadmetanju velikih sila sa suprotstavljenim strateškim ciljevima i interesima. Ako su Sjedinjene Države bile u stanju dau cilju jačanja globalnog mira postignu razumevanje sa Sovjetskim Savezom, istovremeno radeći u korist svojih interesa i vrednosti, onda zasigurno mogu učiniti isto i sa današnjom Rusijom.
Što se tiče Evrope, kreatori američke politike trebalo bi da odbace bilo kakve ambicije o širenju NATO pakta ka teritorijama bivše sovjetske sfere. Umesto što koketira sa zemljama koje nije voljan da brani vojno (što se videlo po mlitavim reakcijama na rusku ofanzivu u Gruziji i Ukrajini), NATO bi trebalo da ojača svoje unutrašnje zajedništvo i ponovo uveri ranjive članice u svoju posvećenost kolektivnoj odbrani. Zaustavljanje širenja NATO-a na istok bi uklonilo primarni razlog ruskog zadiranja u teritoriju zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Ali SAD bi i dalje trebalo da sarađuju sa tim državama u vezi sa bezbednosnim pitanjima, zasnivajući odnos koji bi Rusija mogla da toleriše.
SAD za sada insistiraju da je mogućnost učlanjenja Ukrajine u NATO i dalje na stolu. Vašington je kategorički odbacio rusko prisvajanje Krima i zahtevao da se konflikt u Donbasu privede kraju shodno odredbama Minskog sporazuma iz 2015. kojim se za separatističke regione predviđa poseban autonomni status unutar jedinstvene ukrajinske države. Ovaj pristup nije doneo veliki napredak. Sukobi u Donbasu su nastavljeni, a Rusija sve dublje pušta korenje na Krimu. Pošto joj sukob sa Rusijom odvlači pažnju od reformi, Ukrajina je zarobljena u spirali korupcije, političke nestabilnosti i ekonomskih neuspeha.
Nedavna izborna pobeda Volodimira Zelenskog – čije pristalice trenutno imaju ubedljivu parlamentarnu većinu –otvorila je vrata sveobuhvatnom rešavanju krize. Dva su kompromisa ključna. Najpre, kako bi se umirila ruska zabrinutost, SAD bi trebalo da Ukrajini stave do znanja kako njeno članstvo u NATO paktu više nije na dnevnom redu, istovremeno produbljujući bilateralnu bezbednosnu saradnju sa Kijevom. Drugo, Kijev bi trebalo da prihvati rusku aneksiju Krima u zamenu za pristanak Moskve na potpunu reintegraciju Donbasa u Ukrajinu, bez ikakvog specijalnog statusa. U okviru sveobuhvatnog sporazuma, Ukrajina bi takođe dobila kompenzaciju za izgubljenu imovinu na Krimu i bio bi joj omogućen pristup priobalnim resursima i garantovan prolaz kroz Kerčki moreuz ka lukama u Azovskom moru. Kako primena ovih sporazuma bude napredovala, SAD i EU bi postepeno ublažavale sankcije prema Rusiji. Istovremeno, ponudili bi Ukrajini značajan paket pomoći, koji bi za cilj imao lakše sprovođenje reformi,sledeći uverenje da bi jaka i prosperitetna Ukrajina bila najdelotvornija prepreka budućoj ruskoj agresiji i neophodni temelj konstruktivnijih rusko-ukrajinskih odnosa.
Takav pristup bi u Kijevu, Moskvi i drugim delovima Evrope na početku bio dočekan sa velikim skepticizmom. Ali Zelenski je svoj predsednički mandat založio za rešavanje konflikta u Donbasu, a Putin bi rado dočekao šansu da preusmeri resurse i pažnju na suzbijanje socioekonomskog nezadovoljstva u Rusiji. U međuvremenu, evropski lideri su se umorili od ukrajinske krize i žele normalizaciju odnosa sa Rusijom, uz pridržavanje principa evropske bezbednosti. Vreme je za hrabru diplomatiju koja bi svim stranama omogućila delimičnu pobedu i uvažila tešku realnost na terenu: NATO nije spreman da prihvati Ukrajinu kao svog člana, Krim se neće vratiti Ukrajini, a separatistički pokret u Donbasu ne može opstati bez aktivne pomoći Moskve.
Mudrija strategija prema Rusiji bi takođe pomogla da se bolje anticipiraju posledice vojne intervencije Kremlja na Bliskom istoku. U tom regionu je glavni izazov Iran, a ne Rusija. Kada je u pitanju ta zemlja (Iran), Rusija ima različite, ali ne nužno suprotstavljene stavove u odnosu na Ameriku:Moskva ne želi da Iran raspolaže nuklearnim oružjem – zato je podržala Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, nuklearni sporazum sa Iranom iz kojeg se Trampova administracija povukla 2018. Baš kao i SAD, Rusija ne želi da Iran bude dominantna sila Bliskog istoka; Moskva teži uspostavljanju nove ravnoteže u regionu, premda drugačije konfiguracije od one kakvu želi Vašington. Kremlj je radio na poboljšanju odnosa sa ostalim regionalnim silama kao što su Egipat, Izrael, Saudijska Arabija i Turska, od kojih nijedna nije naročito bliska s Iranom. Rusija je posebnu pažnju posvetila Izraelu, dozvoljavajući mu da napada iranska i uporišta Hezbolaha u Siriji. Ako bi Sjedinjene Države priznale ograničene bezbednosne interese Rusije u Siriji i prihvatile je kao regionalnog igrača, verovatno bi mogle ubediti Kremlj da se više angažuje na kontrolisanju agresivnog ponašanja Irana. Trampova administracija se već kreće u ovom pravcu, ali neophodno je da se uloži mnogo energičniji napor.
Vašington takođe mora izmeniti svoj pristup pitanju kontrole naoružanja. Više neće davati razultat ono što je radilo posao u prethodnih 50 godina. Svet se kreće ka multipolarnom međunarodnom poretku, i u skladu sa tim traje modernizacija nacionalnih vojski, naročito kineske. Zemlje razvijaju napredno konvencionalno naoružanje sposobno da uništi teške mete koje su nekada bile ranjive samo na nuklearno oružje, kao i sajber naoružanje koje bi moglo ugroziti nuklearne sisteme za komandu i kontrolu. Kao razultat toga, režim kontrole naoružanja se ruši. Bušova administracija se 2002. povukla iz Sporazuma o balističkim raketama, koji je predsednik opisao kao zastareli relikt Hladnog rata, a 2018. Trampova administracija se povukla iz Sporazuma o raketama malog i srednjeg dometa, koji je podrugljivo opisala kao beskoristan i zastareo.
Pored toga, Sjedinjene Države bi trebalo da produže novi START (ugovor o smanjenju strateškog naoružanja potpisan 2010, koji ističe 2021.), čemu je i Rusija sklona, uprkos oklevanju od strane Trampove administracije. Taj sporazum donosi transparentnost i poverenje između dve države (ključne kvalitete u vremenu zategnutih odnosa), ali on neće obuzdati trku u naoružavanju sve naprednijim i moćnijim oružjem. Sistemi koji najviše obećavaju (na primer, hipersonična i sajber oružja) ne potpadaju pod opseg novog START sporazuma. Kreatori politike moraju razviti novi režim kontrole naoružanja koji će obuhvatiti i nove, brzo razvijajuće tehnologije, i u koji će biti uključene i druge velike sile. Iako je neophodno u nekom trenutku uvrstiti Kinu u taj proces, Amerika i Rusija bi trebalo da preuzmu vođstvo, kao što je to bio slučaj i ranije, jer one imaju jedinstveno iskustvo u pogledu teorijskih i praktičnih zahteva za postizanje strateške stabilnosti, kao i odgovarajućih mera za kontrolu naoružanja. Vašington i Moskva bi trebalo zajedno da razviju novi režim kontrole naoružanja, a zatim da ga učvrste multilateralnom podrškom.
Kad je reč o strateškim pitanjima poput nuklearnog razvoja, SAD ne mogu sprečiti kineski napredak, ali mogu kanalisati rastuću kinesku moć na načine koji se poklapaju sa američkim interesima. U te napore treba uvrstiti i Rusiju, umesto da je guraju u kinesko naručje, kao što sada čine. Naravno, nemoguće je okrenuti Rusiju protiv Kine; Rusija nema nijedan razlog da ne teži dobrim odnosima sa susedom koji već danas predstavlja moćniju silu. Ali SAD bi mogle vešto podstaći drugačiju ravnotežu snaga u severoistočnoj Aziji, koja bi služila njihovim interesima.
Da bi to ostvarili, kreatori američke politike bi trebalo da pomognu Rusiji u pronalaženju alternativa saradnji sa Kinom, time jačajući pregovaračku poziciju Kremlja i smanjujući rizik da njegovi trgovinski i bezbednosni sporazumi sa Pekingom u znatnoj meri idu u korist Kine, kao što je sada slučaj. Kako se rusko-američki odnosi budu poboljšavali na drugim poljima, Sjedinjene Države bi trebalo da se fokusiraju na uklanjanje sankcija koje sprečavaju japanske, južnokorejske i američke investicije u ruski Daleki istok i stopiraju zajedničke investicione poduhvate sa ruskim firmama u centralnoj Aziji. Stvaranje novih opcija za Rusiju ojačalo bi poziciju Kremlja u pregovorima sa Kinom, što odgovara Americi.
Napori Sjedinjenih Država da ublaže konkurenciju na regionalnim pitanjima mogli bi podstaći Rusiju da obuzda svoje mešanje u američke izbore, ali problem neće tako lako nestati. Izvesni nivo uplitanja od strane Rusije i drugih država je neizbežan u današnjem umreženom svetu. Zbog toga što se i evropske demokratije suočavaju sa sličnim izazovima, SAD bi trebalo sa saveznicima da rade na razvoju zajedničkih odgovora na sajber pretnje. Što se tiče ponašanja Rusije, morale bi postojati neke crvene linije; recimo, američki zvaničnici bi trebalo da zauzmu odlučan stav protiv hakovanja sa ciljem da se pribavljeni materijali – uključujući i elektronske glasove i biračke spiskove – zloupotrebe u vreme trajanja izbornih ciklusa. Boljom koordinacijom u razmeni obaveštajnih podataka sa saveznicima, međusobnom razmenom najboljih praksi i povremenim združenim akcijama, Sjedinjene Države i saveznici moraju ojačati kritičnu izbornu infrastrukturu i uzvratiti Rusiji krivičnim gonjenjem i ciljanim sankcijama, au prigodnim situacijama pokrenuti i sajber kontranapade.
Ruske propagandne kuće, poput televizijskog kanala RT, radija Sputnjik i naloga na društvenim mrežama, predstavljaju složeniji problem. Samouvereno, zrelo i napredno demokratsko društvo bi trebalo da bude sposobno da sa lakoćom izađe na kraj sa ovom vrstom pretnje, bez ljutitih nastojanja da se ukinu okrivljeni sajtovi i ugase nalozi na Tviteru. Međutim, usled stranačke hiper polarizacije u SAD, mediji i političari su preuveličali pretnju, optužujući Rusiju za unutrašnje razmirice i opasno sužavajući prostor za važnu debatu insistiranjem da su svi čiji stavovi se potencijalno poklapaju sa zvaničnim stavom Moskve zapravo deo kampanje orkestrirane iz Kremlja. Konstruktivniji pristup Amerike i drugih demokratskih zemalja trebalo bi da stavi fokus na jačanje svesti o veštinama medijske manipulacije, čime bi se u njihovim društvima unapredila sposobnost kritičkog čitanja, umesto što se uskraćuje pravo na energičnu debatu koje čini životnu srž demokratskih društava. Neke skandinavske zemlje i baltičke države posvetile su značajan napor rešavanju ovih zadataka, ali Amerika zaostaje za njima.
Dok budu učvršćivale svoj sistem i obrazovale građane, SAD bi bi trebalo da uključe i Rusiju u uspostavljanje okvirnih pravila u sajber svetu. Čak i kada ta pravila ne budu u potpunosti poštovana u praksi, mogla bi delovati kao kočnica za najproblematičnije ponašanje, slično načinu na koji je Ženevska konvencija ograničila vojne sukobe.
Po svim ovim pitanjima, predloženi pristup koji bi se svodio na mešavinu prilagođavanja i suprotstavljanja polazi od surove realnosti ruskih interesa i američke moći. Ovaj pristup se u velikoj meri razlikuje od pristupa koji je američka administracija sledila od kraja Hladnog rata, pogrešno procenjujući Rusiju i odbijajući da prizna limite američke moći. Ova bi strategija umnogome predstavljala povratak na tradiciju američke spoljne politike od pre kraja Hladnog rata.
Ta velika tradicija je bila okrenuta budućnosti, oslanjajući se na strpljivo vođenje spoljne politike i zadovoljavajući se postepenim kratkoročnim uspesima. Sjedinjene Države se nisu plašile popuštanja pred Moskvom jer su bile samouverene u svoje vrednosti i svoju budućnost, svesne svoje velike moći, ali takođe svesne i limita svojih mogućnosti i potrebe da se poštuju rivali. Ovo suptilno razumevanje situacije bilo je sastavni deo strategije koju su sledili svi hladnoratovski predsednici Amerike kako bi se uspešno uhvatili u koštac sa izazovom iz Moskve. Oslanjajući se na uspešne recepte iz sopstvene prošlosti, Sjedinjene Države i danas mogu da izađu na kraj sa istim izazovom.
Tomas Grejem je istaknuti saradnik Saveta za spoljne poslove. Obavljao je funkciju višeg direktora za Rusiju pri Savetu za nacionalnu bezbednost u administraciji Džordža Buša mlađeg.
Preveo Luka Ugrica
Naslovna fotografija: Pablo Martinez Monsivais/AP Photo
Izvor Foreign Affairs
