Istorijski posmatrano, situacija se složila tako da se Ukrajina sastoji iz potpuno različitih delova, koji se jedan od drugoga razlikuju po religiji, jeziku, kulturi i, najvažnije, po mentalitetu. Uslovno se može reći da u sastav Ukrajine ulaze sledeći delovi: Donbas (Lugansk, Donjeck, Dnjepropetrovsk, Zaporožje), Centralna Ukrajina (Harkov, Poltava, Kijev, Černjigov, Sumi, Čerkasi, Kirovograd, Žitomir, Vinica), Južna Ukrajina (Herson, Nikolaev, Odesa – iako je, pošteno govoreći, Odesa oduvek bila poseban grad sa svojom jedinstvenom atmosferom), Zapadna Ukrajina (Hmeljnjicki, Ternopolj, Ivano-Frankovsk, Černovci, Lavov, Volin, Rovno), Zakarpatije (Užgorod). Apsolutno poseban region Ukrajine oduvek je bio Krim sa isključivo ruskim mentalitetom.
Veći deo teritorije pripojen je Ukrajini prilikom nastajanja Sovjetske države. Tako su, na primer, zapadne oblasti ušle u sastav Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike tek septembra 1939. godine. Iste godine je u sastav Ukrajine ušao i taj savremeni centar ukrajinskog nacionalizma – Lavov. Upravo godine sovjetske vlasti karakteriše veliki industrijski razvoj čitave teritorije Ukrajine i formiranje velikih industrijskih centara, smeštenih na istoku-jugoistoku Ukrajine. Stanovnici Centralne i Istočne Ukrajine uspešno su se integrisali u sve sfere života sovjetske države.
U to vreme stanovnici Zapadne Ukrajine bili su potpuno izolovani. Čak i za vreme sovjetske vlasti predstavnici Galičine (Lavovska oblast) izdvojili su se ljutom antiruskom retorikom i, u to vreme, još uvek uzdržanom agresivnošću prema svemu ruskom. Uz to, stanovnike Centralne i Istočne Ukrajine smatrali su poluukrajincima ili prosto „Moskaljima“ (pogrdan naziv za Ruse, koji se koristi u Zapadnoj Ukrajini). I tako je bilo do samog raspada SSSR-a. Sada mnogi političari i takozvani nacionalistički aktivisti uporno govore o nezavisnosti Ukrajine, koju su izdejstvovali. Pritom potpuno ignorišu činjenicu da su Sovjetski Savez rasturili Mihail Gorbačov i njegov tim.
Ukrajina, pribaltičke zemlje, isto kao i ostale republike SSSR-a, nisu dobili nezavisnost dugotrajnom borbom, već su je dobili, faktički, iz ruku Gorbačova, koji je slepo poverovao obećanjima Zapada. Konačno, raspad SSSR decembra 1991. godine osigurali su lideri tri najveće Republike SSSR: Ruske Federacije, Ukrajine i Belorusije. Nakon raspada SSSR-a politička elita nezavisne Ukrajine aktivno je osvajala tržišnu ekonomiju. Počela je aktivna podela nasledstva Sovjetskog Saveza. Epoha devedesetih rađala je novu socijalno-klasnu strukturu društva – oligarhe. Privatizujući državnu imovinu i aktivno obmanjujući narod koji se nije razumeo u pitanja tržišta, novi gospodari života volšebno su se obogatili za kratko vreme. U to vreme u zemlji su se pojavili novi „prijatelji“ iz zemalja Zapada i SAD-a. Prirodno, zapadni „prijatelji“, kao zmija u Rajskom vrtu, skidali su jabuku za jabukom, kojima su se ukrajinski političari u društvu biznis elite sa zadovoljstvom gostili.
Posebno aktivno se širila propaganda o pouzdanosti zapadnog bankovnog sistema i radi veće sigurnosti i prikrivanja ukradene robe, novac je rekama tekao iz Ukrajine na strane bankovne račune po celom svetu, pretežno u SAD. Na taj način nova elita se brzo i sigurno hvatala na udicu, stvarajući nevidljivu omču, kojom će ih „partneri“ vući da donesu odluke o svim političkim pitanjima, značajnim za Zapad. Tako je za prilično kratak rok Zapad postigao šta je hteo – duša Ukrajine (njen suverenitet) bila je prodata. Rezultati pohlepe ukrajinskih političara nakupljali su se po čitavoj zemlji. U zemljama Pribaltika, gde nije bilo razvijene industrije, gde je lokalna elita lako kidala sve veze sa Rusijom, zapadni „partneri“ su postupali još jednostavnije.
U tim republikama je krenulo osvajanje blaga „zapadne civilizacije“ u vidu potencijalne proizvodnje: od namirnica do automobila. I, naravno, istovremeno su došle zapadne banke, koje su lako davale kredite na sve strane, uz samo jedan mali uslov – hipoteka nad nekretninom. Istovremeno, Republike su po nalogu Zapada sprovele privatizaciju zemlje. I banke su sa velikim zadovoljstvom počele da daju kredite na privatizovanu zemlju. Polako ali sigurno, vlasnici mnogih objekata nepokretnosti i zemlje postali su građani zapadnih zemalja, spokojno uzimajući imovinu koju je banka konfiskovala za nevraćene kredite. To znači da nije bilo neophodno trošiti se na osvajačke ratove. Sve se desilo tiho, spokojno i mirno.
Istina, u tome uočavamo sasvim jedinstvenu situaciju, kojoj slične nema nigde u svetu. U uslovima političke stabilnosti, ekonomskog rasta i odsustva vojnih konflikta na svojoj teritoriji, stanovnici Pribaltika masovno su donosili odluke da više ne žive u svojim zemljama i odlazili su iz njih brže nego izbeglice iz građanskim i revolucionarnim sukobima potresenih zemalja Azije i Afrike. Nikada još starosedeoci nekog regiona nisu bežali tako kako sada beže starosedeoci zemalja Pribaltika, u uslovima koji su u njihovim zemljama stvoreni.
Jedan primer. Prema istraživanju Letonskog univerziteta, 62,7 odsto onih koji su otišli iz Letonije, izjavilo je da se neće vratiti zato što su se razočarali u Letoniju kao državu. Od onih koji su se vratili, 40 odsto se predomislilo i ponovo otišlo. Istraživanja pokazuju da više od četvrtine radno sposobnog stanovništva u budućnosti planira da emigrira. Ne treba zaboravljati ni činjenicu da najpre odlaze najaktivniji, ljudi koji žele da naprave karijeru, koji su sposobni da se adaptiraju na život u drugoj zemlji. Ali, put koji je za Ukrajinu izabrala njena elita još je teži i mnogo tužniji.
Početkom 2000-ih pojavila se iluzorna nada u preporod – ekonomija je tada počela da oživljava, trgovinsko-industrijske veze počele su aktivno da se integrišu u rusku ekonomiju. Takva integracija je bila posebno aktivna za vreme vladavine Viktora Janukoviča. On se dosledno zalagao za neophodnost da proizvođači Rusije, Ukrajine i zemalja ZND u cilju ekonomskog rasta reše problem unificiranja robe i promene strukture proizvodnje, što bi im omogućilo plasiranje konkurentne produkcije na svetskom tržištu. Ali, zbog toga što su planovi Zapada za Ukrajinu bili unekoliko drugačiji, požurili su da vektor razvoja promene, odmah okrenuvši Ukrajinu prema Evropi, a suprotno od Rusije.
Radi toga je 2004. god. i bila izvedena operacija „narandžasta revolucija“, koja je zemlju uvela u aktivnu fazu propasti. Protivno ustavu, pod najvećim mogućim pritiskom Zapada, na funkciju predsednika zemlje postavljena je potpuno amorfna figura Viktora Juščenka. Čoveka otvoreno besperspektivnog i slabog. On nije slučajno izabran. Bio je izuzetno podoban za ispunjenje planova Zapada o slomu Ukrajine. U pravo za vreme njegove vladavine i uz njegovu pomoć postavljene su mine pod razvoj ukrajinskog društva, koje su ga neizbežno razdelile, razbivši ga na klanove i podgrupe. Jedna od mina bilo je proglašenje Stepana Bandere junakom Ukrajine, što je izazvalo ideološki raskol u zemlji. Navešću još niz primera ideoloških mina:
– Uporni razvoj nekanonske crkve i mnogogodišnje ignorisanje oduzimanja hramova, sa potiskivanjem Ukrajinske pravoslavne crkve, dovelo je do duhovnog raskola. Početkom 2019. godine taj naboj je eksplodirao do kraja – raskolnici su dobili tomos iz ruku Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, koji se stalno nalazi na teritoriji Turske. Zvuči naročito podrugljivo kada se setimo izjava „patriota Ukrajine“ o tome da su oni navodni naslednici znamenite Zaporoške Seče, koja je uvek bila nepomirljivi neprijatelj Turske.
– Godinama povećavan jaz između bogatih i siromašnih isprovocirao je jako izražen socijalni raskol.
– Julija Timošenko je govorila 2014.: „Donbas mora biti ograđen bodljikavom žicom i bombardovan atomskim bombama“. Predizborna deviza Viktora Juščenka bila je da u Donbasu žive samo razbojnici.
Da li je sve to slučajno? Ne, bio je potreban teritorijalni raskol na nacionalnoj osnovi, jer Donbas pretežno naseljavaju Rusi. Zajedno sa istorizacijom spornih istorijskih ličnosti, Viktor Juščenko je usput postavio najmoćniju minu, radeći nad „imidžom“ Rusije. Sigurno mnogi pamte njegove mnogobrojne turneje sa pozivom svetskoj javnosti da proglasi genocidom veliki pomor od gladi (golodomor) 1933. godine na teritoriji Ukrajine. Tim povodom RF je uložila žalbu, ali niko se nije setio da su se analogne istorijske situacije tridesetih godina dešavale i na teritoriji same Rusije – na Kubanju, u Poboložju.
Napori Juščenka, svejedno, nisu bili uzaludni – Rusiji je dodeljen epitet krvavog agresora. Sve te aktivnosti bile su usmerene na jačanje nestabilnosti Ukrajine. Bilo je još mnogo mina, ali gore navedene bile su osnova za spor, ali siguran raspad države. Danas se može konstatovati činjenica da je eksplodirala svaka od postavljenih mina i stvorila u zemlji haos i potpunu političku šizofreniju. Nažalost, u zemlji nije bilo stručnih deminera, oni koji su ih detonirali bili su pametniji i spretniji, a ni ostali izvršioci nisu izneverili… Cilj ovih manipulacija potpuno je jasan: zavadi i vladaj.
SAD su svetski rajder koji nikada ništa ne kupuje po tržišnoj ceni. One, kao udav, bacaju na žrtvu prsten za prstenom, upijaju snagu, daveći sve jače… Isplativije im je da sve uzmu jeftinije. Najbolje na poklon. Ne žaleći novac, oni daju „30 srebrnjaka savremenim Judama“, koji su za novac spremni da prodaju sve. Kada postave mrežu, SAD uvek ostavljaju prostor za manevre – žrtvama obično ostaje loš, veoma loš i super-loš izlaz iz situacije. Izbor uvek zavisi od naboja strasti. Uvek je najpravilnije isključiti emocije i razmišljajući hladnom glavom uopšte ne ulaziti u mrežu. Ali, takvih se junaka u Ukrajini nažalost nije našlo.
Uz prećutni pristanak miliona, zemlja je izgubila svoju državnost, dozvolivši šačici jada zapadnih lobista da ruše, ubijaju, ranjavaju sopstveni narod. I ti potresi zemlje uslovili su državni oružani prevrat, koji je bio izvršen u Kijevu, krajem februara 2014. godine. Formalni razlog za „negodovanje javnosti“ bilo je odbijanje predsednika Ukrajine, Janukoviča da potpiše Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na kome je aktivno insistirala Evropa.
Oni su se toliko žurili da sam tekst Sporazuma nije bio preveden, a opsežna rasprava o ovom dokumentu nije ni održana. Ali, u početnoj fazi protesti nisu bili masovno podržani. A onda su organizatori krenuli davno utabanim putem izazivanja nezadovoljstva narodnih masa – organizovana je provokacija protiv policije, odgovor policije je snimljen i u trenutku preuzet od strane medija zapadnih zemalja. Sve se to dešavalo na centralnom trgu prestonice Ukrajine u 4 sata izjutra, gde se potpuno slučajno našlo nekoliko snimateljskih ekipa, koje su sve snimile i pustile u etar. Upravo je to bilo okidač za organizaciju drugog majdana, koji se pod rukovodstvom Ambasade SAD, podržan ohrabrujućim posetama evropskih lidera, pretvorio u oružani puč.
Sve što se na majdanu dešavalo samo na prvi pogled moglo je da deluje kao spontano kretanje ogorčenih masa protiv vlasti u koju je izgubljeno poverenje. I bez uzimanja u obzir nečuvene činjenice drskog uplitanja u unutrašnje poslove suverene države, kada su američki senatori i državnici (Bajden, Mekejn, Nuland), evropski predsednici (Gribauskajte, Kačinjski, Kvasnjevski, Valensa) došli na Majdan, kako bi neposredno podržali ogorčenost naroda protiv legitimne vlasti, tokom čitavog konflikta vlasti i majdana, osećalo se nedvosmisleno spoljno rukovodstvo.
Ako pažljivo pogledate šta se tada dešavalo, možete videti jasan algoritam veštačkog negodovanja narodnih masa i jasnu režiju. Svakog ponedeljka – posle nedeljnih „svenarodnih večeri“ – dolazilo je do prirodnog opadanja interesovanja za ono što se događa na majdanu. Mnogi su odlazili svojim poslovima i Majdan se primetno osipao. A organizatori su medijima morali da pokažu još jednu sliku „s pravom ogorčenih narodnih masa“. Za to je bio potreban naboj narodnih emocija, zbog kojih bi ljudi odjurili na Majdan. Upravo zbog toga su svi značajni događaji specijalno organizovani baš sredinom nedelje, da bi se do nedelje na majdanu ponovo okupilo dovoljno ljudi.
Prva krv majdana prolivena je 22. januara 2014. godine. Bila je sreda. Želim da se posebno zadržim na ovom ubistvom. Sergej Nigojan. Njegova porodica je bežala od rata, pošto su živeli u Nagorno-Karabahu, na samoj granici između Jermenije i Azerbejdžana. Sergej je rođen u Ukrajini. Dobro je znao ukrajinski, ali njegov izgled nije bio karakterističan za Ukrajinu. Četiri dana pre njegovog ubistva, TSN je napravio snimak koji će biti pokazan nakon njegovog ubistva. Takođe se nakon ubistva pojavio snimak, napravljen 2013. godine, na kome Nigojan govori stihove „Kavkaz“, Tarasa Ševčenka.
Naravno, organizatori su odmah okrivili specijalne snage policije „Berkut“, suprotstavljene majdanu. Ali, veštačenjem je naknadno utvrđeno da je ubijen hicem iz lovačke puške, a ne iz službenog policijskog oružja. Štaviše, ispaljena su mu dva hica u telo, a treći u glavu. Bilo je to hladnokrvno ubistvo, počinjeno samo zato da se izazove novi talas negodovanja, da se sledeće nedelje napuni Majdan ogorčenim ljudima… I svi ostali značajni događaji majdana dešavali su se sredinom nedelje: batinjanje opozicione novinarke Tatjane Černovol, kidnapovanje koordinatora „Automajdana“ Dmitrija Bulatova, ili nešto treće. Pucnjave u centru Kijeva savršeno se uklapaju u ovaj niz.
Opozicija je previše odugovlačila, Janukovič je previše tvrdoglavo odbijao da upotrebi silu. A tvorcima majdana bilo je potrebno mnogo krvi, da bi „krvavi režim“ konačno postao zaista krvav. Bila je potrebna velika sakralna žrtva, na koju bi se mogla usmeriti pažnja cele svetske javnosti. Sam rafal, tokom koga je poginulo 43 ljudi, izvršen je 20. februara u Institutskoj ulici. Ljudi su ubijani iz snajpera koji su bili iza njih: u hotelu „Ukrajina“, čija se zgrada nadvija nad Institutskom, i sa krova zgrade Kijevskog konzervatorijuma, koja se nalazi tačno iznad majdana.
Već je sprovedeno istraživanje nezavisnih eksperata, kao što je politikolog iz Kanade, Ivan Kačanovski. Tu je i izjava poslanika Evropskog parlamenta iz Poljske, Januša Korvina-Mike, koji je još 20. aprila 2014. eksplicitno izjavio da su snajperisti, koji su pucali na ljude na majdanu, obučavani na teritoriji Poljske. Ali, prvi pravi grom iz vedra neba pukao je nakon objavljivanja razgovora ministra spoljnih poslova Estonije, Urmasa Paeta, sa šefom spoljnih poslova EU Ketrin Ešton, u kome je Paet otvoreno rekao da je ljude na Institutskoj ulici ubila opozicija.
„…Izuzetno je zabrinjavajuće što nova koalicija ne želi da istraži tačne okolnosti incidenta. Naglo raste svest o tome da iza ovih snajperista ne stoji Janukovič, već neko iz nove koalicije“, opisao je Urmas Paet utiske sa putovanja u Ukrajinu svom briselskom kolegi.
Ovaj razgovor potpuno je uništio mitologiju i sav romantičarski oreol „revolucije dostojanstva“. Upravo u svetlu njegovih reči postalo je jasno da je čitava režija majdana odlično podmazan mehanizam, koji je radio na svrgavanju starog režima i koji je u pravom trenutku zagrevao, podsticao i usmeravao negodovanje gomile. I već je postala savršeno jasna činjenica da su ubrzo nakon majdana, pod izgovorom buduće obnove, posečena sva stabla u Institutskoj ulici. Nova vlast aktivno je uništavala dokaze svojih zločina.
Nije nimalo čudno što je Vrhovna Rada Ukrajine 31. marta 2014. godine usvojila Zakon „O uklanjanju negativnih posledica i sprečavanju krivičnog gonjenja i kažnjavanja u vezi sa događajima za vreme mirnih okupljanja“, prema kome se novi krivični postupci i administrativni prekršaji ne mogu pokretati u vezi sa datim događajima, a svi prethodno otvoreni postupci protiv učesnika mirnih skupova podležu zatvaranju (potpadaju pod amnestiju).
Ovo znači da su svi koji su napadali policijske službe u odbrani državnog sistema i izvršili državni oružani prevrat, u potpunosti oslobođeni svake istrage. I to uprkos činjenici da su tokom sukoba, pri vršenju svoje službene dužnosti, ubijena 23 službenika policije, 932 lica bila ranjena, od kojih je 257 zadobilo teške telesne povrede, 158 – rane od vatrenog oružja. Svi ti ljudi bili su građani Ukrajine i aktivni radnici. Oni su zadobili povrede ili su poginuli u vršenju službene dužnosti. I gde su u to vreme bili lideri i aktivisti zapadnih zemalja? Gde su u to vreme bili zapadni mediji? Zašto su ove smrti i ranjavanja prošli nezapaženo?
Na sva ova pitanja moguć je samo jedan odgovor: Zapad je bio taj koji je izvršio zbacivanje legitimne vlasti u Ukrajini. Državni puč u Ukrajini dogodio se uz direktnu podršku čelnika zapadnih zemalja, usled čega su na vlast došli ljudi u potpunosti rukovođeni od strane Zapada. Majdan, neprocesuiranje i nekažnjavanje uticali su na ljude da, uz odsustvo odgovarajuće državne kontrole, uzmu oružje u svoje ruke i pokrenu građanski rat na jugoistoku Ukrajine. Ali, ovo je sledeća, vrlo tužna faza u istoriji Ukrajine, o kojoj treba govoriti posebno.
Autor Andrej Kočetov
Naslovna fotografija: Ukrayinska Pravda
Izvor Fakti, 19. novembar 2019.
