Ovladavanje praksom ketmana, bilo da je reč o pojedincu ili grupi, decenijama je jedan od uslova neometanog statusnog prisustva u javnom životu Srbije. Od doba socijalizma, pa sve do našeg vremena, upućenost u veštinu ketmanskog, dakle lažljivog govora ima značaj inicijacije u svet sporazumno uspostavljenog standarda javne tolerancije prema neistini. Ketman – prema definiciji prevrtljivac i majstor dopuštenog i društveno prihvatljivog obmanjivanja, izvrtanja i prećutkivanja – danas se suvereno kreće i vlada prostorom medijskog i uopšte društvenog i političkog života naše sredine. Premda svoju publiku uvek pomalo „zavodi za Goleš planinu“, ketman ne rizikuje titulu ekstremiste, ludaka, populiste, praktikanta kafanske filozofije, opasne budale… Iskustvo beleži da se personalni raskid s raširenom ketmanskom poetikom drznika koji se usudi da to učini, u Srbiji najčešće izlaže naglašenoj javnoj pažnji, ponekad odobravajućoj, češće – negativnoj.
Proteklih dana bili smo suočeni s nekoliko značajnih iskoraka u ovom smislu. Jedan zaslužuje posebnu pažnju. Reč je o važnom izlaganju Emira Kustirice koje je gotovo od početka do kraja išlo uz nos ketman-strategiji. „Istina da je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu potvrđuje da nikada ne treba priznati nezavisno Kosovo“, rekao je Kusturica u svom predavanju o Handkeu održanom prošle nedelje u Andrićevom institutu u Višegradu.
Nije ovom prilikom govornik detaljnije predočio kako je iz premise o izboru za dodelu Nobela izveo zaključak o ispravnosti jedne od srpskih najsudbonosnijih nacionalnih odluka u ovom trenutku. Nije to zapravo ni bilo neophodno, jer je značajnom delu javnosti upravo ovako zaključivanje zazvučalo – utemeljeno! Istinito i razumljivo. Ovdašnji ketman-diskurs, na Kusturičine reči, od muke je zanemeo.
Jer kako god bi se mogli iskombinovati elementi Emirovog pomenutog silogizma, ostao bi, kao jedino bitan, blesak otkrovenja, prepoznata nit istine u njegovom zaključku o povezanosti Handkeovog Nobela i jedino moguće ispravne odluke Srba povodom (ne)priznavanja Kosova. Apsolutna ubeđenost s kojom ovaj reditelj mrvi utemeljenu platformu srpskog političkog ketmana, iskazana je i u nizu daljih tvrdnji pomenutog predavanja. Navodimo one koje su posredna opomena da je ketman-veština uticajni vremešni vladar našeg javnog života, ujedno i tvorac proizvodnje pristanka na odluke štetne po nacionalne interese.
„Srpski narod, protestantskom logikom nateran da pliva u plićaku, umesto da se kreće kroz svoje talase i dubine što mu sasvim odgovara, pluta na neprekidnom životnom talasu. Od nas se traži da budemo ’realni’! Da pristanemo, malo-pomalo, na konačnu izdaju, vođeni razumom koji navodno ’kaže’ – najbolje je da Kosovo damo!“ Govornik iz Višegrada dodaje i jedno od pitanja koje je kondiciono uvežbanom domaćem ketmanu, tipičnom vojniku našeg javnog života, stvarno nesnosno: „Ali šta će Beograd raditi, kada se na scenu vrati onaj čuveni Miloševićev govor, u kome on detaljno govori šta će se dogoditi posle njegovog progona? Jer se baš to dogodilo.“
Ova rediteljeva, javnom ketmanu nepoželjna, podsećanja na rušilački i za naciju tragični sled događaja najavljen u jednom proročkom govoru (S. Miloševića), i na činjenicu da je značenje tada rečenog potom zatamnjeno kao nepostojeće i nevažno, svedoče o načinu na koji ketman uređuje javni prostor i društveni poredak: nema talasanja, nema slobode mišljenja, ili kritičkog razmatranja društvenih kretanja. Istovremeno, ima učmalosti, ćutanja, pretvaranja, obmane, depresije i tame zamrlog života…
Da li to ketman, na primer, iskazuje svoju ubedljivu nadmoć kada Jadranka Joksimović, ministarka za evropske integracije Srbije, izjavljuje ove nedelje „da se francuski ’non pejper’ – predlog o proširenju EU ne bi odnosio na Srbiju i Crnu Goru kao pristupajuće države“? Podsetimo, samo nedelju dana ranije, i mediji u Srbiji su detaljno izveštavali o „Makronovom, odnosno ’francuskom zidu’ protiv proširenja EU, toliko stamenom da čini izlišnim iluzije da će Srbija za ’našeg vakta’ ući u tu zajednicu“.
Vladanje ketman-veštinom danas, kao i u prošlim vremenima, garantuje status i zaštićenost na javnoj sceni (reč takija – sinonim za pojam ketman, u doslovnom prevodu sa arapskog znači „obezbediti zaštitu“). Tako jeste, i to snažno društveno pravilo traje, bez obzira što jedna od brutalnijih školskih definicija ovog pojma upozorava: „Ketman je svesni izdajnik, čovek koji formalno prihvata drugu veru ili ideologiju, a u duši ostaje ono što je bio; prevrtljiv, prilagodljiv čovek u svakoj prilici, svakoj situaciji.“
Jesu li Srbi, masovno prihvatajući „logiku“ ketmana, postali „svesni izdajnici“ svog nacionalnog bića? Jesu li praksu ketmana toliko pounutrašnjili, i toliko se s njom kao komfornim izborom u ovom teškom vremenu saživeli, da im biva odbojna misao o iskoraku iz udobnosti nečinjenja, pretvaranja i laganja? Da li to ketman uređuje stvarnost i određuje pravila kada sa srpske strane izostaje odgovarajuće reagovanje na besprizorne mangupske provokacije jednog ekstremiste kao što je Aljbin Kurti: „Srbija Kosovu duguje za agresiju i okupaciju, duguje nam ratnu odštetu, penzioni fond i štednju građana u bankama koje su uzeli; nikada nisu vratili artefakte naše kulturne baštine…“? Jednako uočljivim neuzbuđivanjem Srbi reaguju na vesti da su šiptarski teroristi planirali da raznesu Visoke Dečane, da je polugola albanska pevačica u Hramu Svetog Nikole u Novom Brdu „snimala spot“, što je zapravo bilo ciljano skrnavljenje pravoslavne svetinje… Nižu se odvratne pojedinosti na koje srpski ketman uzvraća: „ostajemo mirni“!
Pišući o upravo potpisanom novom sporazumu Srbije i NATO-a (IPAP 2) kao o sporazumu koji daje prava i slobode pripadnicima NATO-a koja im u suverenoj državi ne pripadaju, Pečatov autor u prošlom broju napominje: „Niko ne zna kakve bi posledice bile ako bi Srbija odlučila da ne produži IPAP sporazum.“ Zna li neko kakve bi bile posledice rezolutnog raskida s ketmanskom praksom?
Konstatacije koje poput one o IPAP-u pozivaju na trezvena i logična razmatranja (ako „niko ne zna“ učinak odbijanja, zašto onda „mora“ da se potpiše?) kompromituju upotrebu ketmana u srpskom političkom diskursu. Jer u prirodi je ketmana da vlada ne postavljajući razumna i važna pitanja. Ne razmišljajući o povezanosti činjenica i očiglednim ogrešenjima, manipulacijama i zloupotrebama. Pomenuli smo da je vredan iskorak iz ove paradigme, iskorak koji domaćeg ketmana duboko frustrira, učinio Emir Kusturica. On nije usamljen, ali javni ketman je brižan: ovaj i slični poduhvati u medijima bivaju prigušeni!
O stvarnim dimenzijama štetnog ketmanskog udara na javnu svest, čitamo iz „dostupnih dokumentacija“ o rečima savremenih zagovornika strategije ketmana. Valid Fares, američki univerzitetski profesor, merači: „Obmana (takijom) je do danas ostala moćnije oružje od klasičnih džejmsbondovskih obaveštajnih taktika zato što za razliku od zapadnih metoda ima civilizacijsku, globalnu dimenziju.“
Za građane Srbije koji su medijum nebrojenih obaveštajnih taktika, pa i taktike obmane ketmanom – kao oblika kontrole javnog života sprovođene spolja i iznutra – uspeh koji je moguć je da operaciju ketmana prepoznaju. I da u ovom teškom vremenu prevlasti obmane što češće i glasnije progovaraju jezikom koji ketmanove majstorije obesmišljava i razbija.
Autorka Ljiljana Bogdanović
Naslovna fotografija: Terry Feuerborn
Izvor Pečat, 22. novembar 2019.
