Sve i kad bismo se potrudili, teško da bismo mogli da pronađemo ubedljivije primere katastrofalno niskih strasti koje su srpsku politiku uspešno pretvorile u još otužniju rabotu nego što smo navikli.
„Koliko me pamćenje služi, kad je drug Tito zaglavio u bolnici, prvo se Neda Ukraden slikala s njim“, tvitovao je Sergej Trifunović, glumac u ulozi predsednika Pokreta slobodnih građana, uz foto-montažu selfija spomenute pevačice i predsednika Srbije Aleksandra Vučića u bolesničkoj postelji, u kojoj su – foto-montaži – oni koji se u te stvari bolje razumeju, tabloidi dakle, prepoznali original na kome su Neda Ukraden i njena koleginica Usnija Redžepova nekoliko dana pre nego što je preminula 2015. godine.
Ovoj pak dvostrukoj aluziji na smrt političkog suparnika koji se zbog zdravstvenih problema našao u bolnici – ne treba valjda ni trošiti reči da bismo ukazali koliko bi nedopustiva morala da bude ovakva vrsta javnog diskursa, o elementarnoj neljudskosti iskazanog priželjkivanja bilo čije smrti da i ne govorimo – suparnička je strana uzvratila sličnom merom besprizornih optužbi da su predsednika njegovi oponenti, bezmalo, pokušali da ubiju prejakom reči.
„Mogli ste da vidite juče, nekoliko sati pre nego što je predsednik primljen na VMA, imali ste novinara N1 Miodraga Sovilja koji mu je unosio u lice telefon i obraćao mu se onako, uličarskim rečnikom, što je zaista sramota“, karakteristično je ova dva događaja povezao beogradski funkcioner Goran Vesić, kao da je uličarski rečnik novinara N1 oterao predsednika na VMA, da bi sve to potom, u interpretaciji Informera, bilo još unapređeno tvrdnjom da je „Boško naredio svojima: Laži i udri po Vučiću, brzo će da umre“: „Boško Obradović, lider ’Dveri’ i najbliži saradnik šefa Saveza za Srbiju (SzS), tajkuna Dragana Đilasa, naredio je svojim ljudima da žestoko napadaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako bi mu izazvali nove srčane smetnje… Nakon što je Vučić primljen na VMA zbog narušenog zdravlja, Boško je ljudima iz vrha SzS i ’Dveri’ rekao da su ga neki njegovi ’izvori’ obavestili da je predsednik životno ugrožen… Cilj mu je da se Vučić načisto psihofizički dotuče i da dođe u stanje u kom bi ili morao da se momentalno povuče sa funkcije ili da doživi fatalni srčani udar.“
Svojim doprinosom ovoj raspravi i Boško Obradović se (preko Tvitera) potrudio da mnogo ne zaostane za dostignutim nivoom: „Ako Aleksandar Vučić zaista ima srčane probleme (mada je u pitanju osoba koja ne ume da izgovori istinu), želim mu svako dobro i brzo ozdravljenje da može da podnese ostavku, mirno preda vlast i bude sposoban da krivično odgovara na sudu.“
JAVNA KALjUGA
Hoćemo da ukažemo na očigledno. Ili bi moralo da bude očigledno, ali se nekako izgubilo u ovoj masovnoj histeriji: normalnu političku raspravu i sučeljavanje argumenata, pa čak i svađu političkih oponenata kad se strasti uskovitlaju a argumenti užare, zamenila je masovna proizvodnja mržnje i na jednoj i na drugoj strani. A većinskoj Srbiji, koja se nalazi negde između, od tog nadmetanja u mržnji ne može da bude bolje, naprotiv.
Na kraju će se, elem, ispostaviti da predsednik Srbije na VMA ipak nije morao da potraži pomoć zbog novinara televizije N1 – „Nikakve veze čovek s vaše televizije nema s mojim zdravstvenim stanjem“, rekao je ovog utorka i Vučić – već se, dijagnosticirao je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, „to zdravlje narušavalo duži period, dok je on radio ne misleći na sebe… On se bori da bude bolja Srbija. On se nije štedeo nimalo, trudio se da bude na svakom mestu, da se čuje glas Srbije“. Pa ipak, dodao je ministar, „da ljudi znaju, nisu to oni sami smislili, to je zadatak koji oni imaju, da konstantno pokušavaju da isprovociraju i da nerviraju Aleksandra Vučića“.
Mnogi će, i to s punim pravom, primetiti da zadatak novinara nije da nosioce vlasti čine vedrim i spokojnim – uzgred budi rečeno, oni koji su danas skočili u zaštitu novinara N1 Miodraga Sovilja imali su sasvim suprotan stav 2008. kada se tadašnji novinar Politike Vladimir Radomirović zbog intervjua, pri tome lišenog bilo kakvog manjka pristojnosti, zamerio tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću, i toliko o njihovoj doslednosti – no pre nego što se ova Lončareva opaska odbaci kao puki pokušaj gušenja kritičke reči i/ili proizvod paranoje, mora se primetiti i još jedan od nusproizvoda tekućeg valjanja u javnoj kaljuzi koja se nedovoljno precizno opisuje kao srpska javna scena.
Već citirani Informer, naime, na sebi svojstven način – koji je dovoljno udaljen od lepih manira da bi to moralo posebno da se dokazuje – otkrio je da je direktor televizije N1 Jugoslav Ćosić sa svojom privatnom firmom „Kikonekšn medija“ „dobio 249.862 evra iz Albanije“, od Baškima Ulaja, jednog od najbogatijih Albanaca koga je pre dve godine njihov premijer Edi Rama optužio za pranje novca od trgovine drogom.
Informerovu informaciju, u onom delu koji se odnosi na skoro četvrt miliona evra iz Albanije, potom je potvrdio i Ćosić, saopštivši da je pomenutu zaradu pomenuta firma „ostvarila u periodu od dve godine, na osnovu konsultantskog ugovora sa albanskom kompanijom Gener2, koja se bavi građevinskom industrijom, telekomunikacijama i ritejlom. Konsultantski ugovor bio je specifično vezan isključivo za osnivanje nove televizije iz Tirane A2, koja je ekskluzivni partner Si-En-En-a i čiji je investitor Gener2“.
Ćosić je istakao i da je „svaka uplata išla legalnim tokom, preko Narodne banke Srbije“, te da je „na ceo iznos plaćen zakonski porez na dobit“, ali to je zapravo tek sekundarni povod za brigu u ovom slučaju.
Onaj važniji sastoji se u mogućnosti – mogućnosti utoliko razložnijoj što je u pitanju zaista mnogo novca – da je tim novcem pribavljena i izvesna količina uticaja na uređivačku politiku medijske kuće na čijem se čelu Ćosić nalazi, a koja nesumnjivo i te kako utiče i na onakvo kreiranje javnog mnjenja u Srbiji. Ovu bi – retoričku – upitanost Ćosić izbegao da je, u duhu transparentnosti za koju se inače zalaže, i široj javnosti prijavio svoj albanski izvor prihoda kao što ga je prijavio poreskim organima i Narodnoj banci Srbije.
ŠTA POSLE VUČIĆA
Sve ovo trovanje srpske javnosti neprekidnom proizvodnjom mržnje i produbljivanjem podela u društvu – u kome i jedna i druga strana saučestvuju u skladu sa sopstvenim mogućnostima, a treća smo strana svi mi ostali – otkriva i još jedan ozbiljan aspekt ovog predinfarktnog stanja u kome se teturamo.
Vučićevo zdravstveno stanje, sva je prilika, jeste veoma ozbiljno; svedoče o tome i otkazana poseta Teheranu i lekarska zabrana letenja avionom u narednih mesec dana. Ova pak okolnost otvara i mogućnost njegovog prevremenog povlačenja iz aktivnog bavljenja politikom, o čemu je i on sam ranije u više navrata govorio, ali ga niko nije ozbiljno shvatao.
Zbog toga se i postavlja razložno pitanje – šta posle? S jedne strane ona opozicija čiju glavnu programsku tačku čini mržnja prema Vučiću, a sa druge strane vladajuća partija kojoj se jedina prepoznatljiva ideologija svodi na idolopokloničko obožavanje Vučića i sakrivanje iza njega. Šta će da proistekne iz haotičnog vakuuma koji će, kako sada stvari stoje, neminovno uslediti kada se – a niko ne treba da poželi da se to dogodi zbog narušenog zdravlja – Vučić bude povukao iz politike? Pri čemu se dodatni paradoks sastoji u tome što je on sam, svojim načinom vladavine koliko i ubedljivim izbornim pobedama, doprineo tome da upravo ovakva perspektiva postane i naša najizglednija budućnost.
A pri tome na sve strane hiperprodukcija mržnje koja, osim što izaziva težak osećaj mučnine kod svakoga ko mržnju ne vidi kao lek za naše probleme, efikasno sprečava i bilo kakvu, a kamoli ozbiljnu javnu diskusiju o sudbinskim izazovima koju su svuda oko nas, o nekakvom nacionalnom konsenzusu da i ne govorimo. Od Kosova i Metohije, preko našeg NATO okruženja i kraha puta ka Evropskoj uniji, do promena u svetskom poretku koje će nam predstavljati istorijsku šansu samo ako budemo u stanju da je iskoristimo. Ako se nešto ne promeni i to pod hitno, a ne vidimo šta može da se promeni a kamoli pod hitno, biće ovo još jedna zlatna prilika koju smo propustili.
Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić
Izvor Pečat
