Ako je neko do sada i brinuo da seoske sredine u Srbiji zaostaju za gradskim kada je reč o rodnom aktivizmu, biće obradovan vešću da je u malenom Sićevu ovog leta održana još jedna Feministička likovna kolonija. Neupućene poput mene, kojima je taj događaj – jedinstven ne samo na Balkanu, nego i u Evropi – nekim čudom promakao, možda će iznenaditi podatak da je to bila četvrta po redu „femi-kolonija“, s obzirom da je svoj umetnički i rodno prosvećeni život započela 2015. godine.
Pokretač kolonije je niški Centar za devojke, osnovan 1998. godine, koji je „deo mreža: AT mreže i Mreže žena protiv nasilja“. Kako se navodi na njihovom sajtu, „2002. godine usmerile su svoj rad na edukaciju srednjoškolki“. Kao svoju ciljnu grupu označile su „devojke od 11 do 40 godina“, premda ostaje nejasno u kom se to kutku Srbije devojčice od 11 i žene od 40 godina smatraju devojkama. Istina, postoji izvesna mogućnost da pod najmlađom grupom podrazumevaju pripadnice romske zajednice, budući da je u toj tradiciji (da ne kažem kulturi) uobičajeno jedanaestogodišnjakinje smatrati devojkama, pa čak i ženama. Ako tome dodamo mogućnost da pod najstarijom ciljnom grupom zapravo misle na tzv. baba-devojke, pomenuta kategorizacija činila bi se donekle razumljivom. Šalu ili zbilju na stranu, jedna ozbiljna feministička organizacija teško da bi sebi dozvolila tu dozu političke nekorektnosti.
DRESURA, NEKAD I SAD
Aktivistkinje pomenutog centra udarnički (da ne kažem – muški) rade na rodnom „osnaživanju“ ženske populacije juga Srbije. O tome svedoči impresivan podatak da su „od 2002. održale 1.708 edukativnih radionica: o asertivnosti i samopouzdanju, prevenciji nasilja nad devojkama, ženskom zdravlju, seksualnosti i prevenciji anoreksije i bulimije“. U srednjim i osnovnim školama Niša i Leskovca, čak 23.609 učenica prošlo je kroz radionice Centra za devojke. Pod uslovom da me kalkulator ne vara, to bi značilo da je tokom dvadesetak godina ta feministička organizacija u proseku održavala nešto više od osam radionica mesečno.
Slikoviti naziv udruženja feministkinja „južne pruge“ nekoga bi mogao da podseti na čuvenu Top listu nadrealista i epizodu o Školi za dresuru cura 8. mart. Reč je o izmišljenoj visokoškolskoj ustanovi smeštenoj u Hadžićima, u kojoj Nele Karajlić – u ulozi nemilosrdne instruktorke Nermine – obučava žene kućanskim i majčinskim veštinama, od kuvanja i pranja posuđa, do hranjenja i povijanja bebe. „Živio nam mužu dragi, gospodaru familije; slavićemo tvoje ime, dok u nama srce bije“, reči su pesme koja u vojničkom duhu odzvanja poligonom Škole za dresuru cura. Iako su nadrealisti tom epizodom nesumnjivo nagovestili sunovrat patrijarhalnih vrednosti, verovatno je malo ko od njih mogao da pretpostavi da će, svega par decenija kasnije, reči te banalne i šaljive pesmice zvučati u toj meri prevaziđeno, zatucano, uvredljivo, pa i diskriminatorski, kao što zvuče danas.
Pa ipak, jedna stvar zaista bi mogla da bude zajednička nadrealnoj školi za domaćice i našem Centru za devojke, a to je – dresura. Doduše, dresura kojom se bave u „Centriću“ (kako aktivistkinje tepaju toj organizaciji na svom sajtu), nema nikakve veze sa kuvanjem i pranjem, a sa bebama je povezana tek delimično, tačnije onoliko koliko sa njima imaju veze neželjena trudnoća, abortus i sredstva za kontracepciju.
ZLOUPOTREBA NADEŽDE
No, vratimo se na likovnu koloniju s početka priče. Naime, kako objašnjavaju iz Centra za devojke:„Feministička likovna kolonija nastavlja put Nadežde Petrović, osnivačice kolonije u Sićevu“. I upravo ta nonšalantna uzurpacija imena i dela jedne od najvećih srpskih slikarki celoj priči daje čudan šmek. Istina je da je Nadežda Petrović u Sićevu osnovala umetničku koloniju davne 1905. godine, ali se postavlja pitanje po kom su se to osnovu baš feministkinje „Centrića“ prepoznale kao njene dostojne naslednice? Da li po tome što su osnovale neko humanitarno društvo, poput Kola srpskih sestara, ili po tome što bi ostavile svoje plodne karijere i u društvu nekog novog Voje Tankosića (ako takav uopšte postoji) pošle na opasan put, kako bi pomagale ugroženim hrišćanima, kao što je to u svoje vreme činila Nadežda Petrović?
Da li su možda bile dobrovoljne bolničarke u nekom od ratova koji su se odigravali na prostorima nekadašnje Jugoslavije, kao što je to učinila Nadežda Petrović u Prvom balkanskom i Prvom svetskom ratu? I na kraju, da li bi se izložile riziku da obole od zarazne i smrtonosne bolesti, pomažući srpskim ranjenicima, kao što je to učinila Nadežda Petrović, koja je 1915. godine umrla od pegavog tifusa, tokom dobrovoljne službe u Valjevskoj bolnici? Činjenica da je reč o izuzetno obrazovanoj ženi, koja se bavila slikarstvom, kao što za sebe veruju da se bave i učesnice moderne sićevačke kolonije, Nadeždu Petrović ipak ne čini feministkinjom, pogotovo ne u smislu koji ta reč danas podrazumeva. O tome najbolje svedoči ovaj kratki osvrt na njenu plemenitost i požrtvovanje svom rodu. Stoga u najmanju ruku iznenađuje kako su zastupnice jednog egoističnog i samoživog koncepta, oličenog u savremenoj feminističkoj ideologiji, dale sebi slobodu da svoj aktivizam na bilo koji način poistovete sa njegovom suštom suprotnošću.
U intervjuu koji je čuveni holivudski filmski producent Aron Ruso dao Aleksu Džonsu za njegovu nezavisnu produkciju Infowars, prepričan je deo razgovora između Rusoa i Nikolasa Rokfelera o motivima Rokfelerove fondacije da podrži „oslobođenje žena“ (womens lib). Pre svega, Rokfeleri (inače, jedna od porodica koje su privatni vlasnici zloglasnog američkog Sistema federalnih rezervi, a time posredno i poreske službe – ništa manje zloglasnog IRS-a), shvatili su da su mogli da oporezuju samo polovinu populacije koja je zaposlena (muškarce). Kada su žene „osvojile“ svoje „pravo na rad“, cena rada je praktično bila prepolovljena, a porez na dohodak od tada plaća čitavo stanovništvo. Teško da je bilo kada u istoriji krupni kapital ostvario toliki trijumf, kao kada je ženama omogućio „pravo na rintanje“ i tu bi trebalo potražiti objašnjenje motiva zbog kojih i danas multimilijarderi poput Soroša, Gejtsa ili Cukerberga podržavaju „ženska prava“, kroz koja savremeni feminizam traži nezaslužene društvene privilegije.
POSLEDNjA BARIJERA
Drugi razlog koji veleuvaženi Nikolas Rokfeler ležerno navodi tada još uvek naivnom Rusou, bio je da zapošljavanje žena pruža mogućnost da se deca ranije pošalju u škole kako bi na vreme bila indoktrinirana. Kada se setimo postpetooktobarskih figura poput Gaše Kneževića i Tinde Kovač Cerović (koja iz daleke Holandije i danas ima veći uticaj na naš prosvetni sistem od bilo kog resornog ministra), možda će nam biti još lakše da poverujemo u verziju koju nam pripoveda Aron Ruso, koji je do tog trenutka naivno verovao da je „oslobođenje žena“ bila plemenita stvar.
U ovakvoj perspektivi, znatno lakše možemo da razumemo želje, namere i motive osnivača i finansijera ovog i brojnih drugih „Centrića“ kod nas i u drugim državama Istočne Evrope. Oslobođenje žena je zgodni eufemizam za iskorenjivanje patrijarhata, koji je neumornom propagandom u javnoj sferi već uveliko izjednačen sa fašizmom i drugim „baucima“ prošlosti. Svesna opasnosti da ću kao autor ovakvog i sličnih tekstova i sama biti etiketirana kao jedan od „konspirologa“ (etiketa koja svaku ozbiljniju analizu veza između savremenih političkih dešavanja i multinacionalnog kapitala dezavuiše kao šarlatanstvo), usudila bih se da zaključim da bi možda upravo u ovakvom kontekstu trebalo tražiti uzroke za brisanje granice između deteta od 11 i žene od 40 godina, kroz zbirni izraz „devojke“ – jer, „devojke“ su, kada o tome malo razmislimo, seksualno najpoželjnija kategorija ženskog roda.
Da bih bila brutalno jasna – da, ovde vrlo jasno impliciram na potrebu da se malo više razmisli o vezama međunarodnog kapitala, međunarodnih prstenova pedofila i raznoraznih feminističkih perionica mozgova, koje su očigledno izuzetno dobro plaćene, ne za borbu za bilo čija prava, nego za vršenje indoktrinacije pojedinaca i promene svesti masa, koje bi morale da budu pokornije onima koji misle da vladaju svetom zato što mogu sebi da ga priušte.
A kad misliš da imaš sve i da ti je sve dozvoljeno, onda još samo ostaju deca, kao poslednja barijera nevinih žrtava za zadovoljenje bestijalnih nagona pseudoelite. Zato ću se i ja ovde pridružiti mnogima koji sve češće pišu jednu od ključnih parola za oslobođenje od straha i bezumlja – „Džefri Epstin se nije ubio!“
Dragana Miljanić je publicista/kinja iz Bačke Topole. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Novi Standard
