Desni i levi populizam kao vesnici američkog propadanja

Ako se na izborima 2020. suoče vulgarna desnica i radikalna levica, biće to prelomni trenutak američkog opadanja koje traje pola veka

Ukoliko umereni kandidat ne uspe da nekako odnese prevagu na glasanju za demokratskog predsedničkog kandidata, a predsednik Donald Tramp se na novembarskim izborima suoči sa senatorkom Elizabet Voren, to će biti prelom u procesu sporog i postepenog američkog opadanja koje je otpočelo sredinom Hladnog rata. Po prvi put u istoriji, na glasačkim listićima ne bi bio kandidat iz redova političkog centra. Umesto toga, moguće je da ćemo biti suočeni sa izborom između vulgarne, populističke desnice i radikalne, populističke levice.

Činjenica da se centar muči sa predsedničkom trkom predstavlja kulminaciju tragične priče koja ima nekoliko aspekata. Postepeno usvajanje „sistema stranačkih izbora“ (engl. „primary system“) za odabir partijskih kandidata tokom sedamdesetih i osamdesetih je nešto što je oslabilo uticaj partijskih šefova u takozvanim „sobama punim dima“ (termin koji u američkom političkom žargonu označava tajne ili zatvorene partijske sastanke na kojim se donose odluke, prim. prev.) i počelo je da se igra na kartu biračkih simpatija svake od dve velike stranke.

DANAS NE BI BILO „AJKA“
Decenijama su šefovi birali bezbedne, umerene kandidate: oni nisu uvek bili inspirativni, ali su uglavnom bili odgovorni. „Šefovi“ su bili ti koji su nam praktično dodelili Harija Trumana, Dvajta Ajzenhauera, i tako dalje. Šefovi Republikanske stranke su motrili na Ajzenhauera još dok je bio u uniformi. Sistem koji imamo danas ga možda nikada ne bi izabrao. Iako izuzetan analitičar, talentovani organizator i ratni heroj, Ajk nije bio naročito harizmatičan. Niti je bio naročito ubedljiv govornik ili fotogenična persona.

„Sobe pune dima“ možda zvuče odbojno, ali držale su se duha „očeva osnivača“ i Američke revolucije, a naročito Džejmsa Medisona koji je između republike i demokratije birao republiku. U republici, mase vladaju samo indirektno, kroz elitu koju mogu da menjaju svakih par godina. Demokratija podrazumeva direktniju vladavinu masa, a mase su uvek podložne besu i strastima, što je naročito izraženo danas zbog društvenih medija. Upravo tu su se filter partijskih šefova i disciplina kadrova iz epohe pisaćih mašina  – koji su podsticali složeno, analitičko razmišljanje medija u cilju nalaženja centrističke objektivnosti – zgodno udružili kako bi nas vodili kroz Hladni rat, održavši nas kao republiku.

Razmislimo sada o našim posthladnoratovskim predsednicima, izabranim pod drugačijim okolnostima: Bil Klinton, Džordž Buš mlađi, Barak Obama i Donald Tramp. Uporedite ih sa Trumanovim kormilarenjem Maršalovim planom, Ajzenhauerovim izbegavanjem vrućeg rata sa Kinom i Sovjetskim Savezom uprkos savetima koje je dobijao, sa Kenedijevim snalaženjem u Kubanskoj raketnoj krizi, Džonsonovim Zakonom o građanskim pravima, elegantnom uzdržanošću Buša starijeg pred sovjetskim kolapsom i njegovim poštovanjem ograničenja u slučaju iračke invazije na Kuvajt – i shvatićete šta želim da kažem. Naravno, tragične odluke predsednika Lindona Džonsona povodom Vijetnama su bile izuzetak, ali doći ću do toga.

Američki predsednik Donald Tramp na jednom od svojih mitinga (Foto: AP Photo/Patrick Semansky)
Američki predsednik Donald Tramp na jednom od svojih mitinga (Foto: AP Photo/Patrick Semansky)

Da su partijski šefovi bili glavni u procesu nominovanja 2016. i da i dalje živimo u eri pisaćih mašina, guverner Džeb Buš bi verovatno bio predsednik, tesno pobedivši Hilari Klinton – kandidata sa više mana od njega. On bi sebe okružio prvorazrednim spoljnopolitičkim savetnicima republikanskog establišmenta: Ričardom Hasom, Robertom Zoulikom, Megan O’Salivan i sličnim. Više bi vladao nalik na svog oca nego nalik na svog brata. Stvari bi bile tako dosadne, tako beživotne (kurziv autorov; aluzija na jedan od čestih epiteta kojima Tramp opisuje Džoa Bajdena; prim. prev.). Ali bi Amerika, njena savezništva i položaj u svetu bili nemerljivo čvršći i mudriji.

Tramp je tačno ono dokle su nas demokratija masa i čuda video-digitalnog doba dovela. A isti ti činioci bi sada mogli da iznedre kandidata demokrata koji će izazvati ekonomski i društveni haos srazmeran haosu koji je Tramp uneo na polju manira i pristojnosti. Očevi osnivači bi bili užasnuti da vide kako smo duhom prestali da budemo republika i postali demokratija. Neko poput Džeba Buša je čovek za upravljanje republikom.

POČETAK SURVAVANjA
Survavanje je otpočelo nakon Drugog svetskog rata – rata koji je, ma kako užasan, bio prilično dobar za Ameriku. Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt je i dalje imao poteškoća oko rešavanja Velike depresije kada je spremanje za rat dalo vetar u leđa američkoj ekonomiji. Kada se rat završio 1945, infrastruktura svake vodeće industrijske ekonomije sveta – osim Sjedinjenih Američkih Država – je bila devastirana vazdušnim bombardovanjima i kopnenim borbama. To nam je dalo neizmernu prednost koja će trajati decenijama.

Ekonomski i društveni dinamizam koji je taj rat iznedrio rezultovao je „Zakonom o veteranima“ (u originalu „G.I. Bill“, zvanično „Servicemen’s Readjustment Act of 1944“ – legislativni poduhvat kojim su američki vojnici koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu dobili čitav niz beneficija i olakšica, prim. prev.), posledičnim čudom izjednačavanja predgrađa, a sve zajedno do nastanka nove i velike srednje klase. Građanska prava, erozija neformalnog antisemitizma i svemirski program su plodovi ekonomske energije i društvenih promena oslobođenih ratnim naporima.

Vijetnam je razbio čaroliju. Do Vijetnama su Amerikanci imali implicitnu veru u vlast i njene procese donošenja odluka. Vlast nas je vodila kroz Drugi svetski rat, stvorila prosperitet i poslala ljude u kosmos. Ali Vijetnam je ušančio intelektualnu levicu i establišment elitističkih medija kakav danas poznajemo, dajući im maltene neograničeni kredit za mnogo decenija, dodatno ojačan ratnim debaklom u Iraku, o čemu su mediji i intelektualci spretno izveštavali i komentarisali. Država više nikada neće biti ista, niti tako ujedinjena kao što je bila.

Antiratni protest u Vašingtonu za okončanje rata u Vijetnamu, 15. novembar 1969. (Foto: Associated Press)
Antiratni protest u Vašingtonu za okončanje rata u Vijetnamu, 15. novembar 1969. (Foto: Associated Press)

Hladni rat je, kao svojevrsni „rep“ Drugog svetskog rata, obezbedio pozamašnu dozu političke discipline, produživši period američke impozantnosti uprkos tome što je zemlja bila poljuljana nakon Vijetnama. Da smo i dalje bili u Hladnom ratu tokom predizborne kampanje 2000. godine i da su partijski šefovi i dalje birali kandidate, republikanske starešine bi se možda okupile da nežno saopšte starijem Bušu kako njegov sin Džordž nije baš spreman za visoku funkciju, te da mu je potrebno još vremena i iskustva: na primer na poziciji sekretara predsedničkog kabineta. No, kako se dve supersile više nisu rvale pod stalnom pretnjom nuklearnog armagedona, takva disciplina i zdrav razum su nestali. Kako je bilo sve manje faktora koji su izazivali strah, tako je svako mogao da postane predsednik.

ELITA JE IZDALA NAROD
Bez budnosti i opreza koje je zahtevao Hladni rat, ekstremne partijske podele koje podrivaju spoljnu politiku nosile su manje posledica. Prestalo je da važi pravilo da se unutrašnje političke razmirice završavaju na američkim obalama jer se razvila percepcija do to pravilo nije ni potrebno: prekookeanski svet delovao je manje opasno nego pre 1989. Otuda, kraj Hladnog rata iznedrio je hiperpartijsko doba u nacionalnoj politici.

Naravno, mnogi od ovih trendova su se preklapali, a uvek postoje i izuzeci: stariji Buš se probio kroz partijske izbore – sistem koji je bio sveže ojačan do 1988, a Džon F. Kenedi je bio savršen predsednik za doba elektronskih medija. Džimi Karter nije bio naročito dobar hladnoratovski predsednik, a Barak Obama nije bio naročito loš posthladnoratovski. Iako se detalji možda ne uklapaju sasvim precizno, generalni trend je, poput potmulog ritma simfonije, sasvim jasan.

Konačno, kako se infrastruktura svih vodećih sila iz Drugog svetskog rata oporavila, a globalizacija uzela maha, širom sveta su se dogodile ekonomske i tehnološke promene: to je preseklo američko političko jedinstvo i uništilo njegov centar. Američka srednja klasa je fundamentalno oslabljena, životi ljudi su postali neizvesniji, a otmena globalna elita se smestila na dve obale, pri čemu je, kao emotivno mnogo manje vezana za svoje sunarodnike u unutrašnjosti, sebe orijentisala ka kulturno sofistikovanim i bogatim slojevima Evrope i Azije. U krucijalnom psihološkom smislu, Amerika je izgubila svoj nekada lojalni establišment, a on danas živi globalnim životnim stilom, bilo da njegovi članovi to priznaju ili ne.

Budući da je elitni establišment ušao u proces izdaje sopstvene zemlje, nacionalizam i patriotizam – koji su se nekada savršeno uklapali u liberalizam – su pripali sirovim populistima, od kojih mnogi duhom više predstavljaju lumpen proleterijat. A izbori zakazani za 2020. bi mogli da se pretvore u odabir između jednog ili drugog sirovog populiste. Epoha opadanja predstavlja zlatno doba za medije, čiji kadrovi prosperiraju i grade karijere na krizama. Vijetnam, Votergejt, Irak, a sada i oštro slabljenje umerenog centra, predstavljaju velike blagoslove za karijere novinara. Novinari prosto rade svoj posao. Ali njihova popularnost i produktivnost su obrnuto srazmerni zdravlju i sreći nacije.

Pristalice Donalda Trampa pozdravljaju američkog predsednika tokom njegovog mitinga u Mančestru, Nju Hempšir, avgust 2019. (Foto: Anna Moneymaker/The New York Times)
Pristalice pozdravljaju Donalda Trampa tokom mitinga u Mančesteru, Nju Hempšir, avgust 2019. (Foto: Anna Moneymaker/The New York Times)

Drugi svetski rat nas je spasao jer masovna društva dobro izlaze na kraj sa totalnim ratovima, isto kao i sa malim ekspedicionim ratovanjem. No, ratovi srednjeg intenziteta – Koreja, Vijetnam, Irak – oni koji podrazumevaju smrt značajnog obima, ali ne dodiruju naciju dalje od vojnih porodica, to su oni ratovi sa kojim se masovna društva ne snalaze tako dobro. Ne daj Bože da ponovo dođe do totalnog rata! Ali ukoliko umerenjak sa realnim kredibilitetom ne odnese prevagu kod demokrata, jedino neko vanredno dešavanje će moći da promeni naš kurs, koji sada već traje duže od pola veka.

 

Robert D. Kaplan je upravni direktor za globalna pitanja u Evroazija grupi. Autor je knjige „Zasluživanje Stenovitih planina: Kako je geografija oblikovala američku ulogu u svetu“ (2017).

 

Preveo Vladan Mirković

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Reed Hoffmann

 

Izvor The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u