Umesto da najpoverljiviji ljudi Aleksandra Vučića budu njegov gromobran, on je postao gromobran za njih. Da li se, braneći ih od afera koje se nagomilavaju u njegovom okruženju, što stvarnih, što izmišljenih, setio da ugradi uzemljenje? Prekaljen u političkim igrama, s ideološki heterogenom opozicijom kao protivnikom, od kojih su mnogi dolazili u njegov kabinet kao svoji, a izlazili kao mnogo više njegovi, znao je da po njegovu vlast mnogo veću opasnost predstavljaju oni koji su mu se zakleli na večnu vernost, na oltaru Srpske napredne stranke.
Stara politička teorija je pokazala da čim otvoreno prvenstvo u jačini obožavanja počne, ono ukida svaku donju granicu dobrog ukusa. Ugledni poltroni očekuju ovozemaljske blagodeti, a kako takvi obično nemaju meru svi koji čekaju u redu da mu celivaju ruku na kraju će mu odgristi barem prst.
Kako Aleksandar Vučić zna za taj nežni kanibalistički običaj u Srba, više puta je upozoravao svoje ljude da neće više da ih gleda kako mašu „Valentino” i „Šanel” torbicama, upozoravajući na stranačkim skupovima da će na listu uvesti mlade i obrazovane ljude i promeniti većinu ministara. Da li se u tom rukavu kriju novi Vučićevi džokeri za naredna vremena, koji bi trebalo da pokriju brljotine mangupa u njegovim redovima?
Ali od najavljivane kadrovske košave unutar SNS-a nije zaduvao ni povetarac, osim u slučajevima kada je pritisak javnosti bio toliko snažan da je predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović izvesno vreme proveo u zatvoru, zbog sumnje na podstrekavanje paljenja kuće novinara Milana Jovanovića. Suđenje je u toku, kao i Jutkino.
Umislivši da je nedodirljiv, Milutin Jeličić Jutka, dugogodišnji predsednik Opštine Brus koji je osetio kad da „preletka” iz Nove Srbije Velje Ilića u SNS, postao je foto-robot bahatog šerifa na lokalu koji apsolutistički vlada svojom teritorijom. Uz lingvistički doprinos, poput „ljubkanja” i „volkanja”, koristio je mnogo više političku moć, „želkajući” da pipka svoje saradnice. Shvativši kada je vreme da napusti Velju i ogrne Vučićev šinjel, a to se dogodilo kada je Velja ostao bez vlasti, Jutka je svojom preljubom pokazao da je ostao veran onome koga jedino i iskreno voli. Dakle, samome sebi.
Ako je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, svojim performansima, poput prerušavanja u faraona, čime je valjda želeo da pokaže kako i južna pruga ima svog Keopsa, izazvao manju štetu od vlasnika Jutkilenda i Simonovića, bez obzira na to što je pre nekoliko dana otkriveno kako je Faraon svoje ime uklesao na česmi na samom ulazu u gradsko groblje, svi oni su svoje bizarnosti pokušali da izbrišu pozivanjem na vernost Vučiću.
Slučaj Zorana Babića je indikativan. Iako je upravo od svog šefa prozivan zbog bahatog ponašanja, uz preporuku da, umesto na Brionima, pronađe plažu u Sopotu, Babić nije prikočio u demonstraciji svoje dolče vita. To ne znači da je on vozio službeno vozilo koje je na naplatnoj rampi, velikom brzinom, udarilo u kola koja su stajala. U tim kolima poginula je Stanika Gligorijević. Ne samo da se Babić nije udostojio da poseti porodicu i izjavi saučešće, već je u međuvremenu, s Acom Lukasom, pevušio tužne pesme, pušeći tompus. Porodicu Gligorijević posetio je Vučić lično, dok je Babić ostao na mestu v. d. direktora „Koridora Srbije”. Babić nije pronašao more u Sopotu, njegova potpisana ostavka iz moralnih razloga nije usvojena na Vladi već 10 meseci, a razlog zbog kog Vučić čuva Babića verovatno zna samo on sam.
Ako takvu bolećivost pokazuje kako ne bi popustio pred zahtevima opozicije, onda greši jer su ljudi koji su glasali za njega, kao glavni uzrok svojih promašenih života tokom pljačkaške tranzicije, skenirali kleptokratsku elitu – savez političkih stranaka, tajkuna i mafije koji upravljaju životom i smrću, medijima i privredom, prošlošću i budućnošću. Prema istraživanjima javnog mnjenja, birači i dalje veruju da je Vučić taj koji će ih osloboditi srpske aždaje.
Međutim, ako je Branku Stefanoviću, ocu ministra policije, palo na pamet da uđe u poslove trgovine oružjem, a sin Nebojša ga nije upozorio da će mu time na glavu natovariti mnogo više problema nego da mu je za rođendan poklonio mine iz „Krušika”, makar i po povlašćenim cenama, sada je na Vučiću da proceni da li će na rezervnu klupu poslati jednog od svojih najbližih saradnika ili će se sam baviti deminiranjem posledica afere „Krušik”. Sličnu dilemu verovatno ima i oko Siniše Malog, koji je pokazao da ume da stabilizuje kako lične, tako i državne finansije, ali nije odoleo da ispred svog imena doda i „dr”. Malom je za plagijat presudio Univerzitet. Da li će to biti dovoljno da ga se odrekne i Vučić?
Čovek koji odlazi kod Vladimira Putina i Angele Merkel, a prima Emanuela Makrona i Si Đinpinga, ne samo da se nalazi pred hamletovskom dilemom šta da učini sa Stefanovićem i Malim, već mora da brine i kako je član gradske vlade Dragomir Petronijević, član Glavnog i izvršnog odbora naprednjaka, uvlačio u vladajuće krugove Predraga Koluvije, koji je, umesto uzgajanja organskog povrća, počeo da sadi marihuanu.
I Boris Tadić je, priznajući grešku DS-a u aferi „Bodrum”, izbacio sebe u političku orbitu, ali sve se završilo na tome. Niko od demokrata nije odgovarao. Boris se pokajao i unapredio Bojana Pajtića, koji je s mesta šefa poslaničke grupe postao predsednik vlade Vojvodine. O tome sigurno razmišlja Vučić, ali je pitanje da li tu svest imaju pojedinci iz njegove ekipe koji verovatno nikada ne bi bili izabrani da kojim slučajem, na bilo kakvim izborima, imaju bilo kakvog protivnika. A izbori samo što nisu.
Zato je Vučić postao gromobran, ali mora da zna ko mu čuva leđa, ali i još više – ko je spreman da mu zabode nož u leđa. Taj radni zadatak je u opisu opozicije, ali srpska istorija pokazuje da to uglavnom ne čine oni u neprijateljskim rovovima, već oni koji se najdublje klanjaju.
Autor Aleksandar Apostolovski
Naslovna fotografija: Tanjug/Dimitrije Gol
Izvor Politika, 09. decembar 2019.
