Svet sporta potresla je ovih dana vest da će ruskim sportistima, zbog optužbi da koriste doping, biti onemogućeno učešće na takmičenjima, uključujući i predstojeću olimpijadu. Sve ovo na osnovu spornih dokaza, i pod jasnim pritiskom zapadnih sila. Istovremeno, američkim sportistima se gleda kroz prste, a za njihovu ispravnost garantuje niko drugi do Stejt department, pa nema potrebe za dodatne provere. Poput ovoga, na nivou međunarodne krivične pravde, Vašington najviše insistira na formiranju raznih tribunala za ratne zločine i drakonsko kažnjavanje odgovornih, dok isto to odbija za svoje državljane, jer za njih garantuju Stejt department ili Pentagon.
Vodeći se očito devizom da sila Boga ne moli, isti način ponašanja Vašington je preneo i na jedan vrlo osetljiv segment svetske trgovine – prodaju oružja. Smatrajući da samo njihovi sportisti mogu da koriste i nedozvoljena sredstva pod čudnim izgovorima, da samo njihovi vojnici mogu da čine zločine dok „oslobađaju“ svoje žrtve, Vašington smatra i da samo on ima prava da prodaje oružje, pa ako se usudite da odbrambena sredstva poželite da kupite od nekog drugog, preti vam se sankcijama. Nije samo nejaka Srbija bila predmet ovakvih pretnji zbog odluke da revitalizuje svoje odbrambene snage uz pomoć, pre svega, Rusije, zbog kojih je nedavno u Beograd došao lično činovnik zadužen za ovaj domen Tomas Zarzecki. Da je kupovina ruskog oružja no-no, Vašington je strogo saopštio i drugima, od svog NATO saveznika Turske do Egipta, Indije, pa i Kine.
Jasno je ko u očima Vašingtona jedini ima pravo da prodaje oružje širom sveta, a to svakako nije Rusija ili bilo ko drugi ko nije američki satelit. Vašington će velikodušno pojedinim svojim saveznicima dati deo ovog izuzetno značajnog kolača, ali će najveći deo zadržati samo za sebe. I to ne svima nego samo pojedinima i samo kad odluče da je to u redu. Tako je, na primer, što je potpuno neverovatno, zabranio svom najbližem savezniku, Izraelu, da vojnu tehnologiju prodaje Kini. „Ako SAD, koje Izraelu pružaju vojnu pomoć u godišnjem iznosu od dve milijarde dolara, traže da ništa ne prodajemo Kini, mi nećemo. Ako Amerikanci odluče da ne prodajemo oružje ni drugim zemljama, Izrael neće imati drugog izbora nego da se povinuje“, citat je jednog visokog izraelskog zvaničnika koji čuveni Kejto institut navodi u istraživanju o trgovini oružjem.
E, sad nije sporno što SAD prodaju oružje u čak 167 država sveta, od kojih su mnoge procenjene kao visokorizične, poput Iraka, Jemena, Sudana, Avganistana, Egipta ili Ukrajine. Nije sporno ni ako se utvrdi da Vašington prodaje oružje zemljama koje potom to isto naoružanje proslede trećim entitetima, koji su ili pod sankcijama, ili je za njih jasno da čine zločine. Utvrđeno je, na primer, da je američko oružje prodato Ujedinjenim Arapskim Emiratima završilo u ratnim područjima Libije, Libana, ili Jemena i često u rukama organizacija povezanih sa, na primer, Al kaidom. I nikom ništa. Utvrđeno je, isto tako, da su SAD najveći izvor oružja koje dospeva u Brazil i koristi se u sukobima narko-trafikanata i drugih kriminalaca u borbi protiv snaga reda. Istina, prema izveštaju brazilske Federalne policije, ovo oružje je mahom isporučeno preko treće države, najčešće Paragvaja. U izveštaju nedvosmisleno piše odakle oružje potiče – navedeno je osam američkih kompanija od kojih se pet nalazi na Floridi. Posebno je interesantno da je najveći deo ovog oružja u Brazil poslat dok je tamo na čelu države bila Dilma Rusef, predsednica koja nije mnogo marila za američke interese.
Koliko je rasprostranjena ilegalna prodaja oružja iza koje stoje SAD, i kakvim se sve ljudima to oružje prodaje, najbolje govori činjenica da je jedna od jurišnih pušaka korišćena u terorističkim napadima na Pariz 2015. godine, iako srpske proizvodnje, u ruke islamističkih ubica dospela preko SAD. Radi se o pušci tipa M92, koja je maja 2013. prodata američkoj firmi za proizvodnju i trgovinu oružjem s Floride „Senčri internešenel arms“ (Century International Arms – CIA), kojoj pak „Zastava“ godišnje proda oko 25.000 komada različitog oružja.
Sada dolazimo do ključnog momenta. Nije, dakle, sporno da jedna kompanija očigledno proda oružje teroristima nego je sporno ako se to radi mimo američke kontrole, što bi se reklo – direktno. Onda se uvode sankcije i onda se ljudi progone, konfiskuje im se imovina. Politički i finansijski je, dakle, a ne moralni momenat kada se odlučuje ko će se staviti na američku crnu listu. Nije bitno kome je to, na primer, Slobodan Tešić prodavao oružje „koje je pronađeno u Liberiji, Libiji, Jemenu“, jer je tamo pronađeno mnogo više američkog oružja. Bitno je što je tako „ugrožavao stabilnost međunarodnog političkog i ekonomskog poretka“, po kojem samo Amerikanci mogu da prodaju oružje kome god hoće. Od brazilskih kriminalaca do islamističkih ekstremista. A ko je ono osamdesetih prodavao oružje talibanima u zamenu za heroin? Koliko je „kila“ vredeo jedan „stinger“?
Autor Filip Rodić
Naslovna fotografija: Jim Young/Reuters
Izvor Večernje novosti, 15. decembar 2019.
