Zbirke istorijskih dokumenata po pravilu interesuju naučnike koji izučavaju vreme na koje se dati dokumenti odnose i malo koga drugog. Sa knjigom koja se sad nalazi pred čitaocima (OZNA. Politička represija u Srbiji 1944–1946. Dokumenti) stvari stoje drukčije: prošlo je tri četvrtine veka od vremena njenih dokumenata, prvih godina po svršetku Drugog svetskog rata, ali pred njima teško da će ostati ravnodušan iko kome je stalo da razume prošlost Srbije i tim saznanjem osvetli njenu sadašnjost i budućnost.
Dokumenti sadržani u ovoj knjizi predstavljaju nepobitno svedočanstvo o tome kako se, od prvih dana pobedničkog povratka partizanske vojske u Srbiju, nova komunistička vlast učvršćivala smišljenom, dobro organizovanom represijom nad civilnim stanovništvom. Na desetine hiljada nedužnih ljudi stradalo je pod izmišljenom optužbom da su „narodni neprijatelji”, „izdajnici” i „saradnici okupatora”, dok stvarni razlog za njihovu likvidaciju bez suda uopšte nije bio u onom što su tokom rata činili nego u onom što su bili u javnom i privatnom životu. U očima Komunističke partije Jugoslavije i njene tek osnovane tajne policije, OZNE, njihova „krivica” prosto se sastojala u tome što su po svom socijalnom položaju i političkim uverenjima, po svojim moralnim vrednostima i kulturnim opredeljenjima mogli predstavljati smetnju uspostavljanju totalitarne diktature sovjetskog tipa u Srbiji i Jugoslaviji.
Ova represija, koju ne bi bilo pogrešno nazvati terorom, ako se pod tim misli na njen obim, planski karakter i besprimernu brutalnost, postala je, već 10-15 godina kasnije, jedna od najbolje čuvanih tajni komunističkog režima i to manje-više i ostala za sve vreme njegovog trajanja. Devedesetih godina prošlog veka najzad su mogla da budu objavljena i tako stignu do šire javnosti mnoga dragocena svedočanstva preživelih žrtava „crvenog terora” – pomenimo samo U predvorju pakla (1991) prote Save Bankovića i Ožiljke i opomene (1995) Dimitrija Đorđevića, kasnije jednog od najboljih srpskih istoričara – ali tek u ovom veku pojavile su se nepristrasno pisane i na primarnim izvorima zasnovane istorijske studije posvećene ovoj decenijama zabranjenoj temi. Knjige Bojana Dimitrijevića,[1] Koste Nikolića[2] i Srđana Cvetkovića,[3] jednog od dvojice priređivača ove zbirke dokumenata, prvi su i vrlo značajni monografski doprinosi srpskih istoričara osvetljavanju ovog perioda presudnog za uspostavljanje komunističke diktature u Srbiji i Jugoslaviji.[4]
Za svakog ideološki neopterećenog čoveka, pomenute knjige pokazale su koliko je bilo malo istine u mitu o tobože izuzetno humanom karakteru jugoslovenskog komunizma, njegovih nosilaca i njegovog lidera, Josipa Broza Tita.[5] Ali, ako u ovaj mit danas verovatno više niko ne veruje, još uvek postoji uvreženo mišljenje da je, postavši masovan kroz partizanski otpor okupatoru, komunistički pokret u Jugoslaviji ipak bio ideološki manje opterećen i manje sklon zločinu nego izvorni boljševizam i njegovi derivati nastali posle pobedonosnog prodora Crvene armije u Istočnu i Srednju Evropu 1945. godine. I to mišljenje, kao uostalom i ceo mit o posebnoj humanosti jugoslovenskog komunizma, svedoči o jednom od trajnih uspeha Brozovog režima. Zahvaljujući potpunom monopolu vlasti nad obrazovnim sistemom, naučnim životom i javnim mnjenjem kada je reč o istoriji Srbije i Jugoslavije za vreme i posle Drugog svetskog rata, decenijama je vladalo (i do danas nije iščezlo) uverenje da je „naš” komunizam od samog dolaska na vlast bio blaži i popustljiviji od sovjetskog. Potpuno suprotan odricanju vlasti od kontrole nad kulturnim i umetničkim životom, do kojeg je došlo sredinom pedesetih godina, taj monopol počeo je da slabi tek posle Brozove smrti 1980, u poslednjoj deceniji komunističkog režima.
U stvari, razlike između komunizma u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, s jedne, i komunizma u Jugoslaviji, s druge strane, koje su ovaj drugi u poređenju s prvim učinile manje represivnim i generalno snošljivijim za stanovništvo, počele su da se pojavljuju tek od sredine pedesetih, a pogotovu od sredine šezdesetih godina prošlog veka. U vreme dolaska na vlast 1944-1946. godine jugoslovenski komunisti po spremnosti na ubijanje, ideološkoj isključivosti i odsustvu svih moralnih obzira nisu nimalo zaostajali za svojim sovjetskim uzorima. Nikakve razlike nije bilo ni u opravdavanju sopstvenih postupaka: kao što su u Sovjetskom Savezu za vreme čistki tridesetih godina ljudi koje je trebalo likvidirati bez ikakvog osnova cinično proglašavani za „sabotere” i „strane špijune”, tako su u Srbiji i Jugoslaviji oni koji su 1944. i 1945. likvidirani bez suđenja cinično žigosani kao „ratni zločinci”, „narodni neprijatelji” i „saradnici okupatora”, mada u velikoj većini slučajeva to nisu bili, čega je bilo potpuno svesno i komunističko rukovodstvo koje je donelo političku odluku o njihovoj likvidaciji.
Ali, posle razlaza sa Staljinom i napuštanja sovjetskog bloka morao se naći neki legitimacioni osnov za novu vlast koji bi se i dalje naslanjao na komunističku ideologiju ali bi se suštinski razlikovao od njene lenjinističke, sovjetske varijante. Mit o posebnom karakteru jugoslovenskog komunizma, zasnovanog na bratstvu i jedinstvu i ljubavi prema mudrom i pravednom „drugu Titu”, negovan je od prvog dana dolaska KPJ na vlast, ali se tada još uklapao u širi legitimacioni narativ o „prvoj zemlji socijalizma”, pod čijim se nepogrešivim rukovodstvom sve komunističke zemlje složno bore protiv nemani svetskog kapitalističkog poretka. Posle 1948. vlast komunističkog režima u Jugoslaviji mogla se zasnivati samo na lokalnom mitu o „Titu i Partiji”, s godinama prilagođavanom tako da se što više istakne njihova humanost i širokogrudost. Zato se tokom čitavog trajanja komunističkog režima tako uporno i tako uspešno prikrivala istina o tome kako su jugoslovenski komunisti zaista osvojili vlast: njenim otkrivanjem otkrilo bi se i totalitarno poreklo celog režima, koji je – uprkos propagandi svojih apologeta – sve do svog kraja ostao obeležen mnogim tragovima tog porekla.[6]
Verovatno da jedino ovakva zbirka dokumenata, znalački sastavljena tako da se direktno vide svi aspekti komunističkog terora u Srbiji posle pobede nad okupatorom, može da razveje poslednje iluzije koje mnogi još imaju o prirodi i pobudama Titovog režima. Dokumenti sakupljeni u ovoj knjizi nedvosmisleno pokazuju da je „crveni teror” bio pažljivo planiran i pripreman od trenutka kada je, polovinom 1944, Titu i njegovim najbližim saradnicima postalo jasno da im se u doglednoj budućnosti pobeda smeši i u Srbiji.
Najpre je, na ostrvu Visu 24. maja 1944, usvojena Uredba Vrhovnog štaba o vojnim sudovima. Njom je utvrđen „zakonski” okvir, koji je imao da opravda planirani obračun sa pripadnicima neprijateljskih snaga, ali isto tako i bespoštedni obračun sa svima za koje se verovalo da mogu ugroziti novu komunističku vlast. Vojnim sudovima stavljeno je u nadležnost da „sude za sva dela koja su uperena protiv oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije”, te „protiv tekovina i interesa te borbe” (čl. 2), a pored vojnih njihova nadležnost proširena je i na civilna lica (čl. 4, 5). „Kod ustanovljenja istine o delu i krivnji optuženog sud nije formalno vezan ni za kakva dokazna sredstva, već donosi svoju odluku po slobodnoj oceni” (čl. 27), a „postupak vojnih sudova imade biti brz i bez suvišnih opširnosti, ali potpun” (čl. 18). Pored drugih, sud može da izrekne i smrtnu kaznu (čl. 16), koja se „vrši streljanjem, a u naročito teškim slučajevima vešanjem” (čl. 30); ali nigde nije propisano za koja se dela ona može izreći – i to je ostavljeno slobodnoj oceni suda.[7]
Zatim je juna 1944, takođe na Visu, formirana OZNA za Srbiju, i odmah se pristupilo odbiru rukovodećih i operativnih kadrova koji će bespogovorno izvršavati naređenja kakva god ona bila. Uporedo s približavanjem partizanske vojske Srbiji, a pogotovu posle proboja na njenu teritoriju, organizovanje OZNE je nastavljeno, da bi bilo definitivno zaokruženo pred ulazak u Beograd i početak „crvenog terora” u prestonici. Taj proces je podrazumevao i pravljenje detaljnih spiskova onih koji su imali da budu ubijeni odmah po oslobođenju Beograda.[8]
Rezultati ove čudovišne pripreme nisu izostali. Kako su partizanske jedinice ulazile u Srbiju u jesen 1944. godine, tako je po gradovima, varošima i selima otpočinjao talas terora čiji je cilj bio daleko ambiciozniji od obračuna sa onima koji su zaista radili za okupatora ili bili deo Nedićeve vlasti. Dokumenti u ovoj knjizi pokazuju da su meta likvidacije bez suda bili svi za koje se mislilo da bi svojim političkim stavom i opredeljenjem, svojim bogatstvom i ugledom, svojim znanjem i moralnim držanjem mogli ugroziti uspostavljanje novog revolucionarnog a stvarno neljudskog, totalitarnog poretka. Moglo bi se reći da je na ovaj način srpska politička, ekonomska i kulturna elita za nepunih godinu dana bila potpuno obezglavljena: oni koji nisu platili životom bili su ili poslani u komunističke robijašnice ili ostavljeni da žive u bedi i strahu ili regrutovani da služe novoj vlasti. Tako su, recimo, neki potpisnici pronemačkog i antikomunističkog „Apela srpskom narodu” s početka okupacije bili odmah streljani, drugi su bili osuđeni na vremenske kazne ili onemogućeni da rade, a treći su (recimo, Aleksandar Belić, predsednik Akademije i pre i posle rata) postali deo Titovog režima.
Središte ove velike operacije bio je Beograd u kojem je stanovništvo, izmučeno posle tri i po godine okupacije, očekivalo – ako ništa drugo – da bar goli život više nikome neće biti ugrožen. Veliki broj onih koji su imali važnije položaje u Nedićevoj vlasti već je bio otišao iz Beograda, a u manjoj meri to je bio slučaj i sa istaknutijim pristalicama Draže Mihailovića. Oni koji su ostali a bili su obični službenici Nedićevog režima ili pasivni simpatizeri četničkog pokreta nisu mogli ni sanjati da će i to biti dovoljno da budu streljani bez suda. Tim pre to nije moglo pasti na pamet obrazovanim, više ili manje dobro stojećim Beograđanima – profesorima, piscima, umetnicima, lekarima, inženjerima, advokatima, oficirima, sveštenicima, studentima, trgovcima, industrijalcima, itd – koji su živeli pod okupacijom ne iskazujući nikakve političke simpatije i gledajući da prežive ne čineći zlo nikome. Prvi meseci po oslobođenju, a pogotovu prve nedelje, pokazali su im kako su se gorko prevarili.
Čim je partizanska vojska ušla u Beograd, OZNA je organizovana u 16 gradskih kvartova i počela su masovna hapšenja. Odmah su uhapšeni oni čija su se imena nalazila na unapred pripremljenim spiskovima[9] i oni su po pravilu streljani već u nekoliko sledećih dana.[10] Poslednje nedelje oktobra vlast je preko radija i štampe pozvala sve „neokaljane čuvare javnog reda i mira” da se vrate na posao; svi koji su to učinili, ne samo žandarmi, nego i administrativno osoblje poput pisara ili daktilografa odmah su streljani kao „saradnici okupatora”. [11] Hapšenja su dalje vršena u skladu s kategorijama ideoloških neprijatelja dobro poznatih iz partijske propagande (reakcionari, buržuji, pristalice građanske demokratije, monarhisti), a mnogi su stradali i kao žrtve denuncijacija motivisanih zavišću, zlobom i koristoljubljem. Na meti OZNE posebno su bili bogati i uopšte imućniji ljudi, jer je njihova likvidacija kao „narodnih neprijatelja” povlačila za sobom i konfiskaciju celokupne imovine: budućim vlastodršcima je bilo stalo da i pre nacionalizacije i zakonskog „podruštvljavanja sredstava za proizvodnju” unište socijalnu bazu prethodnog režima.
Streljanja su prvih nedelja po oslobođenju vršena svakodnevno na velikom broju lokacija pretežno na periferiji tadašnjeg Beograda (Lisičji potok, Banjička šuma, Košutnjak, Marinkova bara, Careva ćuprija, Jajinci, Kula Nebojša, Ada Ciganlija, Veliko ratno ostrvo, itd) ali i u samom centru (park Manjež, park Tašmajdan, dvorski park preko puta Turske ambasade, itd).[12] Ubijalo se „skoro svuda, nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće”, rekao je dvadeset godina posle Brozove smrti Milan Trešnjić, načelnik OZNE 12. kvarta (Dedinje) i jedini od organizatora terora u samom Beogradu koji je o tome javno progovorio: „U Beogradu se [tada] više ginulo nego živelo, radi se o desetak hiljada života.”[13] Samo u „prvih petnaest dana po ulasku u Beograd”, kada je „OZNA je bila jedini sud i zakon”, po Trešnjićevim saznanjima u prestonici je likvidirano nekoliko hiljada ljudi. [14]
Svi gradovi i varoši u Srbiji, manja mesta i sela preživeli su od jeseni 1944. do leta 1945. istu vrstu komunističkog terora. Viđeniji ljudi i politički neistomišljenici nemilosrdno su ubijani, po pravilu bez suda, eventualno s naknadno fabrikovanim sudskim presudama, koje su imale da daju privid legalnosti već izvršenim likvidacijama. Obrazac ovog postupka bilo je čuveno „Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o suđenju ratnim zločincima u Beogradu”, objavljeno na prvoj strani Politike 27. novembra 1944, iz kojeg je javnost saznala o smrtnoj kazni izvršenoj nad 105 lica[15] u skladu s gore pomenutom Uredbom o vojnim sudovima. Osim pomena u Politici, nema nikakvog dokaza da su suđenja ovim ljudima ikada održana, u više slučajeva nema ni naknadno napisanih presuda, a tvrdnja da su omiljeni glumac-komičar Aleksandar Cvetković, ili poznati slikar i dekan Tehničkog fakulteta Branko Popović, ili dr Petar Zec (sekretar Crvenog krsta Srbije za vreme okupacije) bili „izdajnici i neprijatelji naroda”, kako je pisalo u „Saopštenju”, morala je čak i mnogim komunistima delovati preterano. Ali, pored privida legalnosti, nova vlast je selektivnim obelodanjivanjem svojih postupaka želela i da zastraši, i to je svakako i postigla.
Posle razlaza sa Sovjetskim Savezom 1948. istina o tome kako je 1944–1945. godine uspostavljena komunistička vlast sve se više prikrivala, da bi s delimičnom ali za stanovništvo važnom liberalizacijom režima šezdesetih godina počela i da nestaje iz kolektivnog pamćenja. Procene o tome kolike su ukupne žrtve „crvenog terora” u Srbiji, slično procenama o ukupnom broju žrtava u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, varirale su ne samo u zavisnosti od metodologije i predubeđenja istraživača, nego i zbog nepostojanja pouzdanih početnih podataka koji bi bili sigurna osnova za dalje istraživanje. Ta situacija se promenila tek kada je, sredinom 2009. godine, najzad formirana „Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944”.
Ovoj Komisiji su stavljene na raspolaganje sačuvane „Knjige streljanih”, koje je, svakako po nalogu vrha KPJ, u svim okruzima u Srbiji vodila OZNA. I sámo postojanje ovih „Knjiga” dotle je bila dobro čuvana tajna. Na osnovu njih i drugih raspoloživih izvora,[16] Komisija je utvrdila imena preko 59.900 žrtava „crvenog terora” 1944–1945. godine. Ali, to ni izdaleka nije sve. Svakako u želji da se prikrije istina o zločinu i njegovim razmerama, dobar deo „Knjiga streljanih” u nekom trenutku je uništen (ili se eventualno i dalje nalazi pod embargom u nekom nepristupačnom arhivu). Najveća praznina je nepostojanje bilo kakvih zvaničnih podataka o likvidacijama u prestonici ako pod tim mislimo na sam grad Beograd, to jest njegovih 16 kvartova po tadašnjoj administrativnoj podeli, bez okolnih mesta poput Zemuna, Grocke ili Mladenovca. I za gradove kao što su Novi Sad, Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Šabac, Valjevo i Užice postoje samo vrlo oskudni ili nikakvi zvanični podaci: u najboljem slučaju poneki nepotpun spisak likvidiranih lica ali ne i iscrpne „Knjige streljanih”.
Za Beograd i ove gradove, a i za druga mesta gde raspolažemo oskudnim ili nepotpunim podacima, mora se pretpostaviti da je broj ubijenih bio daleko veći od onoga koji je danas poznat. Na primer, za sam grad Beograd (=16 kvartova) Komisija je na osnovu sačuvanih izvora i privatnih svedočenja popisala blizu 1.900 likvidiranih lica. U poređenju s navedenim iskazom Milana Trešnjića („radi se o desetak hiljada života”), koji je on iznosio i kasnije, to je pet puta manja brojka, što nam očigledno govori da je komunistički teror u Beogradu odneo neuporedivo više od 1.900 života. Jer, bilo bi krajnje naivno pretpostaviti da jedan od organizatora „crvenog terora” nije znao ni približan broj žrtava cele operacije, a još čudnije od toga poverovati da je taj broj pogrešno zapamtio, pogotovu ako bi to ujedno značilo da ga je pet puta preuveličao: ljudsko pamćenje, kada greši, pre umanjuje nego drastično povećava sopstvena zlodela.
Pretpostavke o broju ubijenih i direktno oteranih u smrt[17] uvek su nezahvalne, ali i ono što danas znamo pokazuje da je ukupan broj žrtava komunističkog terora u Srbiji svakako znatno veći od 60.000. Zašto bi se inače uništile „Knjige streljanih” upravo za Beograd i pomenute gradove, značajna središta javnog i kulturnog života u Srbiji, ako ne da se prikriju najveći zločini počinjeni prilikom komunističkog osvajanja vlasti? Pri tom je važno ne ispustiti iz vida činjenicu da su se, kada je počeo teror OZNE, gotovo ceo Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus i dobar deo pripadnika Nedićeve Srpske državne straže već nalazili izvan Srbije, koju su napustili uz pomoć Nemaca. Oštrica masovne represije u Srbiji nije mogla biti uperena protiv onih koji u njoj više nisu bili, jer su se s pravom bojali odmazde. Ona je, izuzimajući osvetničko ponašanje prema Nemcima folksdojčerima i Mađarima, prvenstveno bila usmerena na one koji se ideološki i politički nisu slagali sa komunistima: pošto bi ih likvidirala Rankovićeva i Penezićeva OZNA, Đilasov i Zogovićev Agitprop bio je tu da te ljude lažno predstavi kao „nedićevce”, „saradnike okupatora” i „narodne neprijatelje”.
Stvar je daljih istraživanja, za koja sada postoji dobra osnova, da se otkriju dosad nepoznate nove činjenice i na precizniji način utvrdi u kojem se rasponu verovatno kreće ukupni broj žrtava. Ova zbirka dokumenata direktno nam ne kaže ništa o tom pitanju, ali nam pruža nešto što je verovatno dragocenije od tog saznanja. Posmatrana u celini, ona u potpunosti razotkriva neposredne ciljeve i dublje pobude komunističkog terora u Srbiji 1944–1945. godine, tako da se mnogo jasnije nego dosad može sagledati ko su stvarno bili oni kojima su igre velikih sila otvorile put do vlasti u Srbiji i Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Od egzekutora OZNE i partije preko operativnih rukovodilaca do samog vrha komunističkog pokreta vidimo istu bezobzirnost i volju za moć, isto odsustvo svih ljudskih i moralnih obzira.
Pogledajmo šta piše u jednom izveštaju sekretara partijske organizacije u Velikoj Plani iz novembra 1944. godine: „[Likvidacije] vrše trojke i petorke, ali one ne znaju koga likvidiraju. Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je jedan od najboljih načina koji stoje na raspoloženju. [Komunistička] odlučnost, revolucionarnost, beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju – izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista.” Autor ovog izveštaja, Vojislav Kosovac, bio je izbeglica iz NDH i bivši student teologije. Sudbina Srba i Jevreja u NDH i hrišćansko učenje nisu u njemu suzbili bezgranični fanatizam i volju za moć, kao ni želju da se pravovernošću preporuči pretpostavljenima: njegova kasnija karijera (pored ostalog, bio je u više mandata republički i savezni poslanik) pokazuje da je u tome potpuno uspeo.
Ono što su Kosovac i njemu slični otvoreno govorili na višim nivoima u hijerarhiji OZNE i KPJ prećutno se podrazumevalo. Kada su na jednom sastanku sredinom 1945. neki republički javni tužioci izneli primedbe na masovne likvidacije bez ikakvog pravnog pokrića, u ime OZNE odgovorio im je Miloš Minić, budući tužilac u procesu Draži Mihailoviću, ističući da su načelnici OZNE „članovi naše Partije, i to izabrani između najboljih, proverenih članova Partije od kojih se ne može očekivati da će samovoljno raditi zlonamerno i protivzakonito”, pa je neprihvatljivo da tužioci traže da budu detaljno upoznati s njihovim radom. „Za mene”, rekao je Minić, „zakon nije fetiš”, a svi rukovodioci OZNE ionako „ulažu velike napore da likvidiraju samovoljne i protivzakonite postupke” svojih nižih organa i tu su „postignuti vidni rezultati baš [njihovim] zalaganjem”, tako da se „u pogledu nezakonitih postupaka organa OZNE u Srbiji ne bi imalo mnogo šta izneti”.[18]
Da je Minić ovde samo izneo stav čitavog vrha KPJ i da je upravo taj vrh dao OZNI odrešene ruke da svuda (a naročito u Srbiji i Sloveniji[19]) sprovodi u delo preporuku „Bez mnogo skrupula treba likvidirati sve one za koje znamo da će sutra biti protiv nas”,[20] nije teško potkrepiti mnogim primerima. Najpoznatiji komunistički disident, Milovan Đilas, na jednom mestu treće knjige svoje autobiografije seća se kako je lider Narodne seljačke stranke Dragoljub Jovanović ubrzo posle oslobođenja prihvatio saradnju sa komunistima ali je „postojano, ma i pritajeno, isticao i čuvao svoju i strankinu posebnost”.[21] Nije, naravno, prošlo mnogo vremena i Jovanović je zbog toga završio na dugogodišnjoj robiji: već u oktobru 1947. bio je na montiranom procesu optužen za „ugrožavanje državnog uređenja i tekovina NOB-a” i osuđen na devet godina robije. Ali, kaže Đilas na istom mestu, dok je trajala saradnja sa Jovanovićem „mi vođi… često [smo] se jadali da smo pogrešili što ga nismo likvidirali u ‘onoj gužvi’ pri oslobođenju Beograda – Jovanović se u ratu skrivao i tek [je] s oslobođenjem Srbije izišao na javu”.
Ovaj mentalitet bezobzirnog obračuna sa svakim ko bi i u najmanjoj meri mogao osporiti neprikosnovenost „Tita i partije” nije nestao kada su se komunisti učvrstili na vlasti. To najbolje pokazuje reakcija samog Tita kada je na jednom sastanku visokih funkcionera početkom 1948. godine Andrija Mugoša, tada organizacioni sekretar Partije u Crnoj Gori, predložio da se priznaju brojne nepravde učinjene posle oslobođenja, pa i ubistva nevinih ljudi: „Čim sam završio svoje glasno razmišljanje”, posvedočio je kasnije Mugoša, „Tito je energično reagovao: ‘Nema revizije.’ Od tada više niko nikada nije na bilo kojem partijskom ili državnom nivou postavio to pitanje.”[22]
Josip Broz je, za razliku od Staljina, izbegavao da poznate političare sudskim putem šalje u smrt. Izuzev Draže Mihailovića kao lidera srpskog naroda koji je samim svojim životom ugrožavao njegovu apsolutnu vlast, nijedan važniji srpski političar protivnik komunizma – ako je i bio suđen, a gotovo svi jesu – nije bio osuđen na smrt. To važi kako za predratne političare – Milana Grola i Mišu Trifunovića, Kostu Kumanudija i Dragoljuba Jovanovića, da pomenem samo njih – tako i za političke ličnosti četničkog pokreta poput Stevana Moljevića i Đure Đurovića. Titu je bilo dovoljno da ih definitivno ukloni s političke scene, šaljući ih na duge vremenske kazne u zloglasnu mitrovačku robijašnicu.[23] U odnosu na protivnike, Titovo dostignuće bilo je ređe i drukčije vrste. Ako iz urođene opreznosti i brige za sopstvenu reputaciju u inostranstvu nije slao u smrt pobeđene rivale, on je bio nemilosrdan tamo gde je za uspostavljanje komunističke vlasti bilo najvažnije. Kičmi srpskog društva, njegovoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj eliti, on je zadao udarac od kojeg se ona nije oporavila tokom čitavog trajanja komunističkog režima. Priznanje za to dobio je s najmerodavnijeg mesta. Milovan Đilas pominje u Druženju s Titom kako mu je jedan poljski komunista pričao da ih je Staljin kritikovao „zbog mlakosti prema protivnicima” i ukazivao im na Titov primer: „A Tito je junačina (ruski: molodjec) – on ih je sve pobio!”[24]
Koliko se čitav vrh komunističkog pokreta i decenijama kasnije bezuslovno identifikovao s načinom na koji je došao na vlast može se videti po slučaju onoga od koga bi se to najmanje očekivalo, dugogodišnjeg disidenta Milovana Đilasa. U već citiranom tomu svoje autobiografije Đilas se, gotovo usput, osvrće i na likvidacije u Beogradu i Srbiji: „Već pre ulaska u Beograd utvrđeni su kriteriji po kojima je trebalo odmah – takoreći na licu mesta – poubijati pripadnike nedićevskih i ljotićevskih formacija. To je već bilo obavljeno, mada je većina nedićevaca i ljotićevaca odstupila sa Nemcima.”[25] Direktni podaci sadržani u Šašićevim sećanjima, kao i mnoge druge indicije, pokazuju da je plan likvidacija obuhvatao daleko više od ubijanja „pripadnika nedićevskih i ljotićevskih formacija”, što je Đilasu kao članu Politbiroa CK SKJ moralo biti dobro poznato.[26] „Dakako”, kaže on u nastavku, „bilo je među streljanim i onih koje bi takve sudbine poštedeo i najgori, najnepravedniji sud.” Međutim, kako je istorija pokazala, Tito i njegove kolege iz Politbiroa znali su kako da zaobiđu ovu teškoću.
Upravo to nam, ujedno pokušavajući da sa Tita, sebe i čitavog vrha KPJ skine svaku ličnu odgovornost, kaže i Đilas: „Ali ratovi, a pogotovu revolucije i kontrarevolucije, vrše se po shematskim, ideološkim kriterijumima – kriterijumima koji tokom istrebljivanja postanu strast i praksa, navika i vrlina: neko je kriv ne samo što je nešto učinio, nego i što je nečem pripadao… Sudski procesi takvim ljudima su izgledali besmislenim, sem u spektakularnim slučajevima, kolovođama: ne može sud izricati stotine, hiljade smrtnih presuda.” U navedenim rečenicama lako je zapaziti prećutno priznanje da plan likvidacija nije imao u vidu samo „pripadnike nedićevskih i ljotićevskih formacija”: „ideološki kriterijumi” koji diktiraju da neko treba da umre i zato „što je nečem pripadao” a ne samo zato „što je nešto učinio” svakako se odnose na političke protivnike i ideološke neistomišljenike, a ne na neprijatelje s oružjem u ruci. Ali, ono što poražava je besprimerni cinizam poslednje rečenice: „ne može sud izricati stotine, hiljade smrtnih presuda”, kaže Đilas, ali zato OZNA može (po nalogu vrha KPJ) da za petnaest dana u Beogradu poubija nekoliko hiljada ljudi, a u celoj Srbiji za šest meseci na desetine hiljada.
Suprotno onome što tvrdi Đilas, masovne zločine vrše ljudi, idući za svojim ciljevima, a ne „revolucije i kontrarevolucije” kao bezlični istorijski procesi za čije odvijanje pojedinci ne snose ličnu odgovornost. Knjiga koju čitaoci imaju u rukama potvrđuje ovu elementarnu istinu. Ona pokazuje ko je i po čijim nalogu u Srbiji 1944–1946. uspostavljao komunističku vlast ne prezajući ni od čega, šta se stvarno događalo tih godina iza lažne fasade oficijelne propagande o „izgradnji socijalizma” i „svetloj budućnosti”. Ona je dragocen prilog ne samo istoriografiji nego i javnim raspravama o tome šta je bila sudbina Srbije u drugoj polovini prošlog veka i kakve pouke danas treba izvući iz kritičkog osvrta na ovaj period naše novije istorije. Iznoseći pred nas neulepšanu istinu o prirodi i razmerama komunističkog terora, ona će biti nezaobilazno štivo za svakoga ko želi da dođe do prave ocene poluvekovne komunističke vladavine u Srbiji i Jugoslaviji.
Naslovna fotografija: KCNS
Predgovor knjizi „OZNA. Politička represija u Srbiji 1944–1946. Dokumenti“, Beograd, 2019, koju su priredili Srđan Cvetković i Nemanja Dević
____________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Bojan Dimitrijević, Građanski rat u miru. Uloga armije i službe bezbednosti u obračunu sa političkim protivnicima Titovog režima 1944–1945, Beograd, 2003.
[2] Kosta Nikolić, Mač revolucije. Ozna u Jugoslaviji 1944–1946, Beograd, 2012.
[3] Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Knjiga prva: likvidacija „narodnih neprijatelja” 1944–1953, Beograd, 2006; drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje 2015.
[4] Ovde treba pomenuti i dokumentarnu televizijsku seriju u šest nastavaka Crveno doba: crveni teror u Srbiji i Crnoj Gori 1944–1947 (2004), čiji je autor istoričar Dušan Bataković, a koju je režirao Petar Jakonić.
[5] Taj mit je u Srbiji decenijama bio uporno propagiran kroz obrazovni sistem, kontrolisano javno mnjenje i oficijelnu umetnost (pre svega književnost i film).
[6] Najbolji dokaz ove tvrdnje je nepromenjen jednopartijski monopol nad vlašću i političkim životom uopšte. Sve do sloma komunističkog režima 1990. i raspada države 1991. niko nije mogao biti ni na kakvom političkom položaju a da nije bio član komunističke partije (niti su druge političke stranke uopšte bile dozvoljene). Tu se ništa nije izmenilo ni posle konfederalizacije sprovedene novim Ustavom 1974. godine, samo što je sad presudno postalo članstvo u republičkoj a ne, kao dotad, u jedinstvenoj jugoslovenskoj partiji.
[7] Pored već navedenog člana 2, kaže se i da „vojni sudovi sude za: (a) ratne zločine, (b) dela narodnih neprijatelja i (c) krivična dela vojnih lica i ratnih zarobljenika” (čl. 12), a zatim se vrlo široko definiše ko su „ratni zločinci” (čl. 13) odnosno „narodni neprijatelji” (čl. 14).
[8] Organizovanje OZNE za Srbiju i njene detaljne pripreme za munjevito delovanje u Beogradu najpotpunije je opisao Kosta Nikolić, Mač revolucije. Ozna u Jugoslaviji 1944–1946, str. 55-92. V. i Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević, „Formiranje Ozne u Srbiji i Beogradu i likvidacije ‘narodnih neprijatelja’ 1944”, Istorija 20. veka, 28 (2010), br. 2, str. 9-28.
[9] Da su ti spiskovi postojali i ko se na njima nalazio, vidi se po sećanjima Jeftimija-Jefte Šašića, u to vreme jednog od najviših rukovodilaca OZNE, a kasnije šefa vojne kontraobaveštajne službe. Šašićeva sećanja uključuju opširne izvode iz njegovih beležnica za septembar i oktobar 1944, koji sadrže mnoga imena ljudi predviđenih za likvidaciju i otkrivaju nam kako se takav spisak formirao: Šašić i njegove kolege počeli su sa spiskom dobijenim od Blagoja Neškovića, tada prvog čoveka KPJ u Srbiji, a kasnije su ga proširivali, pored ostalog i nizom imena koja im je dao Marko Ristić, ubrzo posle toga postavljen – na predlog Milovana Đilasa – za prvog ambasadora komunističke Jugoslavije u Francuskoj. V. Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević, „OZNA protiv ‘narodnih neprijatelja’ u Srbiji. Dva dokumenta”, Naša prošlost, 9 (2010), str. 155-168.
[10] Niz pojedinačnih slučajeva ove vrste opisan je, na osnovu raspoloživih dokumenata i autentičnih svedočanstava članova porodice i prijatelja, u knjizi Srđana Cvetkovića. V. Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Knjiga prva: likvidacija „narodnih neprijatelja” 1944-1953, str. 116-171. Ove stranice Cvetkovićeve knjige daju dosad najpotpuniju sliku revolucionarnog terora u Beogradu prvih meseci posle oslobođenja.
[11] Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Knjiga prva, str. 126-127.
[12] Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Knjiga prva, str. 134-135.
[13] Milan Trešnjić, „Oslobađenje Dedinja”, razgovor sa Sonjom Kovačević, Krug [nedeljnik], br. 8, 9. mart 1999, str. 66.
[14] Milan Trešnjić, „Oslobađenje Dedinja”, str. 62.
[15] Stvarno 104, jer je glumac Lazar Jovanović nekim čudom preživeo i umro mnogo godina kasnije.
[16] „Knjiga pritvorenika OZNE” (gde je uz mnoga imena na margini bilo dodato „streljan”), saopštenja u štampi o izvršenim smrtnim presudama, rešenja o konfiskaciji koja su kao osnov navodila osudu na smrt, „Knjiga antinarodnih elemenata”, drugih zvaničnih dokumenata, te svedočenja porodica, prijatelja i poznanika ubijenih.
[17] Recimo, nepodnošljivim uslovima u logorima, što je bila sudbina hiljada Nemaca folksdojčera u Vojvodini.
[18] Tito – strogo poverljivo. Arhivski dokumenti, priredili Pero Simić i Zvonimir Despot, Beograd, 2010, str. 177-178. Ovaj dokument u stvari je izjava Miloša Minića upućena Centralnom Komitetu KPJ nešto posle sastanka sa tužiocima koji je, po mišljenju Koste Nikolića, održan „u junu ili najkasnije početkom jula 1945” (Kosta Nikolić, Mač revolucije. Ozna u Jugoslaviji 1944–1946, str. 178).
[19] Na slovenačkoj teritoriji, na Teznom, u jamama i pećinama Kočevskog roga, na Pohorju, u logoru Teharje i drugde, od kraja maja do početka jeseni 1945. s besprimernom brutalnošću likvidirano je bez suda najmanje pedeset hiljada Hrvata, Slovenaca i Srba, većinom pripadnika raznih oružanih formacija (ali i civila) koji su, sklanjajući se pred komunistima, prebegli u Austriju. Britanska vojska je posle 15. maja 1945. iz Koruške počela da ih vraća u Jugoslaviju gde su ih po nalogu komunističkog rukovodstva odabrane jedinice u ogromnom broju likvidirale, ne obazirući se pritom ni na razliku između vojnika i civila, ni na stepen eventualne krivice i razloge za bekstvo preko granice. Izuzetno složen problem detaljne rekonstrukcije događaja i bar približnog utvrđivanja broja žrtava može se sagledati ako se uporede dve i po metodologiji i po prećutnom ideološkom stavu sasvim različite knjige – Nikolai Tolstoy, The Minister and the Massacres, London, 1986, str. 130-207 i Jera Vodušek Starič, Prevzem oblasti, 1944–1946, Ljubljana, 1992 (hrvatski prevod Kako su komunisti osvojili vlast, 1944–1946, Zagreb, 2006, str. 253-282) – koje ipak u opštim crtama daju sličnu sliku i obe se oprezno uzdržavaju od procene o ukupnom broju žrtava. O tom pitanju, pre svega kada je reč o hrvatskim žrtvama, v. Martina Grahek Ravančić, „Razmišljanja o broju pogubljenih i stradalih na Bleiburgu i križnom putu”, Časopis za suvremenu povijest, 40 (2008), str. 851-868, knjigu iste autorke Bleiburg i križni put 1945. Historiografija, publicistika i memoarska literatura, Zagreb, 2009 i Aleksandar Jakir i Paulinka Vasić, „Recepcija Bleiburga u hrvatskoj javnosti kao tema povijesnog istraživanja”, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Splitu, 6/7 (2013/2014), str. 195-206. Važna svedočanstva o stradanju Srba (a delom i drugih) koje su Britanci izručili jugoslovenskim komunistima sadrže i dve knjige Borivoja Karapandžića; v. Bor. M. Karapanžić, Kočevje. Titov najkrvaviji zločin, Cleveland, Ohio, 1959 i Jugoslovensko krvavo proleće. Titovi Katini i Gulazi, Cleveland, Ohio, 1976.
[20] Kako piše u jednom izveštaju hrvatske OZNE iz januara 1945. godine.
[21] Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1991, str. 414.
[22] Navedeno prema Kosta Nikolić, Mač revolucije. Ozna u Jugoslaviji 1944–1946, str. 174-175.
[23] Svi pomenuti političari robijali su u Sremskoj Mitrovici, osim Milana Grola koji je bio politički demonizovan ali ne i hapšen i izvođen pred sud.
[24] Milovan Đilas, Druženje s Titom, Harrow, 1980, str. 35.
[25] Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1991, str. 407. Kontekst pokazuje da se rečenica „To je već bilo obavljeno” odnosi na prvih sedam dana po ulasku u Beograd. Svi citati iz Đilasa u daljem tekstu nalaze se na istoj stranici njegove knjige.
[26] Sam Đilas u svojim sećanjima na vreme kada je bio u vrhu KPJ insistira da je ključne odluke uvek donosio Tito, uz saglasnost Politbiroa.
