Ako se događaji iz proleća 2014. u nizu gradova na jugoistoku Ukrajine nazivaju „ruskim prolećem“, onda se posle drugog maja iste godine u Odesi može govoriti o početku „zime“. Nakon tragičnog ubistva civila u Domu sindikata (42, a ubijeno je ukupno 46 ljudi; više od 300 je ranjeno), kršenjem elementarnih sloboda većine građana indukovano je proterivanje „ruske komponente“ iz javnog života grada (ali i u državi, u celini).
Sa jedne strane, državna mašinerija Ukrajine stvarala je privid da ničega ruskog unutar zemlje nema: svi Rusi žive u Rusiji ili, u ekstremnim slučajevima na jugoistoku, u DNR ili LNR, na Krimu. A sa druge strane (i to je važno!), desničarske radikalne grupe kontinuirano zastrašuju i sprečavaju bilo kakvu manifestaciju „ruskog karaktera“. Na osnovu „tihog kompromisa“ ovih vektora, stvoren je novi društveni sporazum unutar Ukrajine: svaka manifestacija ruskog za nosioce ove aktivnosti znači potpunu marginalizaciju. „Ukrajincima sve! Za Ruse – zakon!“
ISTISKIVANjE „RUSKE KOMPONENTE“
Sprovođenje ovakvog programa konkretne rusofobije dovela je do jakih metastaza u svim oblastima života. Od „šaljivog“ slogana „Ko ne skače, on je moskalj!“ često uzvikivanog na Majdanu, došlo se do otvorenih ubistava državljana ruske nacionalnosti. I to ne samo na ratom zahvaćenom istoku zemlje, već i u srcu Ukrajine (prisetimo se ciničnog ubistva ukrajinskog pisca i istoričara Olesa Buzine). Tokom dvogodišnjeg perioda od 2014. do 2016. u svim regionima postavljeni su bilbordi kojima se traži da građani informišu SBU (Služba bezbednosti Ukrajine) o nepouzdanim komšijama i kolegama sklonim „kućnom separatizmu“. Povod za prijavljivanje je „ljubav prema Rusiji, ruskom svetu“ (inače se takva optužba može primeniti protiv polovine građana). Bilo je moguće da se školska olimpijada održi na japanskom, jeziku na kojem u Ukrajini govori ne više od stotinu ljudi; ali je bilo veoma komplikovano održati slično takmičenje na ruskom jeziku, o ruskoj književnosti, iako je on maternji za najmanje 10 miliona građana.
Istiskivanje „ruske komponente“ iz srednjeg i visokog obrazovanja odigravalo se neredovnim aktivnostima, ali nije prestalo, ono traje. U praksi, ta politika se sakrivala iza „aktivista“: „ogorčeni građani“ su vršili pritisak na predavače, učitelje i profesore, „proizvodili“ histerične skandale, prisiljavali školske ili univerzitetske uprave na donošenje „ispravnih odluka“. Za poslednjih pet i po godina takvih slučajeva u Odeskoj oblasti je na desetine, stotine… Podrazumeva se: formalno, takvih stvari nema, samo se ljudi opredeljuju „po svojoj slobodnoj volji“…
Opravdavane ratom protiv Rusije (koji, usput da se napomene, nikada nije proglašen), sve aktivnosti raznih birokrata i „svesnih građana“ usmerene su ka istiskivanju ruskog jezika iz obrazovanja, medija i javnog života. Rus se doživljava kao simbol „agresije“ i, samim tim, ruski jezik je sredstvo „agresije“; govoriti ruski u svakodnevnim dijalozima znači mogućnost dopadanja u neprijatne situacije. Zahtevi konobarici ili prodavačici koje samo rade svoj posao da se obraćaju isključivo na ukrajinskom jeziku uopšte nisu smešni. To dovodi do povećanja međusobne ksenofobije u društvu: što više poziva na jezički totalitarizam, to se više izražava protest.
U tim okolnostima, jezivom i nametljivom ukrajinizacijom, regioni i gradovi ruskog jezika osećaju beznađe. Neki su zbog tog beznađa otišli u rat, drugi napuštaju zemlju… Oni koji nisu spakovali torbe, koji se nisu preselili bilo gde, osećaju da žive u okupaciji. Jedini pristupačni oblik protesta je tiha sabotaža, što je vidljivo na ulicama, pijacama i javnom prevozu. Zato je ukrajinska politika, i pored svega, suočena sa upornim korišćenjem ruskog jezika u svakodnevnoj komunikaciji. Zbog toga se javljaju dve kontradiktornosti u ocenama stanja u Odesi: „Odesa je bastion separatizma!“ i „Kako uopšte govoriti o jezičkoj diskriminaciji kada se ruski čuje svuda!?“
Brojni posetioci pokušavaju da ne primete da, pod spoljašnjom smirenošću i poštapajući se humorom – ogorčenost postepeno raste! Naravno, ona je u svojoj suštini drugačija: neko je nostalgičan za carevinom, neko za prosperitetnim sovjetskim vremenima, neko za izgubljenim mogućnostima… Takve eklektične težnje, očigledno, nisu omogućile da se realizuje odeski scenario „Ruskog proleća. Negde su održani referendumi, negde su zauzimane administrativne zgrade… A stanovnici Odese skupljali su snagu i demonstrirali. Sve akcije „anti-Maajdana“ ili „Kulikovskog polja“ imale su karakter većinske zastupljenosti, njih su većinski podržavali građani Odese, u njima su učestvovali. Niko nije verovao da će se tako drsko krenuti na Odesu i njene građane … Ta nesmotrenost i bezobzirnost, vera u pravednost, postali su krvava zamka 2. maja 2014. godine…
Tokom pet i po godina stanovnici Odese lišeni su publiciteta, prisustva u ukrajinskoj javnosti. Ovih stotine hiljada građana proglašeni su „ilegalcima“: predstavlja se da oni govore bilo koji, ali ne ruski jezik; vole bilo koju državu, ali ne i Rusiju … Svaki pomen ruskog u Odesi, a rusko je na mnoge načine grad učinilo onim što jeste – velikom lukom, industrijskim centrom i kulturnim prestonicom – sada je zabranjeno. To se najjasnije ilustruje 24. maja svake godine. Na dan Svetog Ćirila i Metodija gradom se vijore zastave svih „ćiriličnih zemalja“: Srbije, Mongolije, Bugarske, Belorusije… Među tim zastavama koje ukrašavaju škole i kulturne institucije, ne smete ni da tražite rusku (slovačke i slovenačke zastave, zbog sličnosti sa ruskom su 2014. i 2015. godine, takođe pokušali da ne ističu). Najveći slovenski narod sa jednim od šest zvaničnih jezika UN-a jednostavno se ignoriše…
OKUPACIJA I TIHI OTPOR
Građani Odese postepeno se navikavaju na činjenicu da su simboli poznati iz detinjstva, poput crvenog transparenta pobede, georgijevske lente ili srpa i čekića, počeli da se doživljavaju kao „zločinački“, ali… Jedini datumi koje su nastavili da obeležavaju jesu 10. april (dan kada je Odesa oslobođena od nemačkih fašističkih okupatora) i 9. maj. Tih dana, na masovnim skupovima (koje niko posebno ne organizuje!), stanovnici Odese su u „poluslobodnoj“ atmosferi: pevaju se ratne pesme, uzvikuju poznati slogani, odaje počast starim vrednostima. Međutim, čak su i ovi skupovi pod strogim nadzorom: više puta su izbijale tuče zbog isticanja georgijevske lente ili crvenog transparenta (sin mog kolege čekao je na izlazu sa Staze slave i bacio se na portret svog dede, zato što je na njemu ručno oslikana vrpca Reda slave u bojama georgijevske lente).
Još jedan datum je masnim slovima upisan u kalendar Odese: 2. maj. Svake godine na ovaj dan okupljaju se rodbina i prijatelji ubijenih u Domu sindikata. Ove komemorativne akcije prvobitno su bile usmerene na građansko obeležavanje tragedije. Ali vrlo brzo, zbog otvorene agresije i neadekvatne percepcije, počele su i reakcije od strane državnih organa (na primer, u 2015. godini ljudima jednostavno nije bilo dopušteno da idu na Kulikovsko polje: pominjući „miniranje“, opkolili su ga naoružanim patrolama) i „aktivista“ (dobro organizovani mladi ljudi koji na sve moguće načine provociraju one koji učestvuju u komemoraciji).
Svake godine na ovaj dan više od trećine stanovnika Odese donosi cveće u Dom sindikata. Liste i fotografije mrtvih, stihovi i pesme, memorijalne parole, ikone okačene na ogradu… Rođaci mrtvih obraćaju se prisutnima (od 2016. – u majicama sa portretima). Sat i po ili dva preko megafona se emituju govori rođaka i aktivista iz „Komiteta majki“. Tada se u znak sećanja na žrtve puštaju beli golubovi i crni helijumski baloni. Ove potpuno bezopasne radnje i govori doživljavaju se kao pretnja: rođaci žrtava završavaju u višečasovnim pritvorima u policijskim stanicama; „momci“ okupljeni po okolnim žardinjerama napadaju govornike uvredljivim optužbama; uključuju ukrajinsku muziku, čiji se zvuk pojačava tokom govora …
Na kraju, svake godine, u noći između drugog i trećeg maja javne službe „oslobađaju“ improvizovani spomenik: sklanjaju stotine hiljada karanfila, skidaju fotografije zakačene na ograde, gase i gaze sveće. Uprkos takvoj tvrdoglavoj agresiji, na Kulikovskom polju formira se i izražava stav građana Odese. I što je jača represija, to postaju i radikalniji stanovnici Odese.
Zahtevi da se sprovedu istrage i kazne ubice (organizatori i naručioci masakra) sada su mnogo otvoreniji, na njima se više insistira, često se pretvaraju u osudu režima ili države koja čak i ne želi da razume ovu tragediju. Među stanovnicima Odese je sazrelo mišljenje da isti ljudi stoje iza ubistava na Majdanu, u Donbasu i u Odesi. I nakon poslednjih predsedničkih izbora, osetio se neki zrak nade – kada je inaugurisan Vladimir Zelenski, grad je čekao da novi predsednik dođe ili izrazi saučešće. Ne, on to nije učinio. Svojim nedolaskom poslao je poruku da se „ruska zima“ nastavlja.
O kontinuitetu anarhije svedoče i nove činjenice: Vrhovna Rada još uvek nije osnovala komisiju za istraživanje zločina; prilježni aktivisti i dalje skidaju zaostale spomen ploče sovjetskim generalima koji su grad oslobodili od fašističkog okupatora. U Ukrajini sve ostaje isto. U Odesi sve ostaje isto. Okupacija traje. Nema naznaka da će se bilo šta promeniti. Ostaje samo da stisnemo zube i sećamo se. Pružamo tihi otpor. Do nekih boljih vremena.
Aleksandar Moldanovski je novinar iz Odese
Naslovna fotografija: Pierre Crom/Getty Images
Izvor Novi Standard
